Svoj mandat u martu 2004. godine vlada Srbije započela je ekonomskom politikom koja se zasnivala na dva principa. Prvi je u inauguralnom govoru formulisao premijer: "moguće je restrukturisati preduzeća bez otpuštanja radnika". Drugi je princip da je slab privredni rast (koji je u 2003. iznosio 2,5 odsto BDP-a) moguće podići aktivnom (ekspanzivnom) fiskalnom politikom. Povećanom potrošnjom trebalo je da se poveća tražnja, a onda je veća tražnja trebalo da navede preduzeća da proizvode više, što je trebalo da rezultira višim privrednim rastom.

Da ta politika neće biti uspešna videlo se već krajem leta 2004. godine. Realan privredni rast na kraju godine jeste bio znatno viši (sedam odsto), ali prvenstveno zahvaljujući uspesima u poljoprivredi. (Poljoprivredni rast je u 2004. godini iznosio oko 20 odsto.) Ekspanzivna fiskalna politika dovela je do visoke inflacije (13,4 odsto na kraju 2004. godine) i veće potrošnje, koja je uslovila rast spoljnotrgovinskog deficita (33,7 odsto BDP-a na kraju godine).

Nakon pregovora sa MMF-om, vlada je znatno smanjila budžetski deficit, ali nije znatno smanjila potrošnju. Jer, pravi indikator javne potrošnje nije nivo budžetskog deficita, već nivo i struktura potrošnje. Smanjenje deficita koje je dogovoreno sa Fondom omogućeno je povećanim budžetskim prihodima (čemu je doprinela i viša inflacija). Prihodi od poreza su porasli (u prvom kvartalu 2005. godine oni su bili realno viši za 20 odsto u odnosu na prvi kvartal 2004, a čak za 50 odsto viši nego u prvom kvartalu 2003), pa je vlada nastavila da troši kao i ranije.

Osim toga – i to je za pitanje visoke potrošnje najvažnije – struktura potrošnje je ostala slična. Prema Memorandumu o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2005. godinu, koji je objavilo Ministarstvo finansija, vidi se da će se u 2005. godini na plate, penzije, socijalnu zaštitu trošiti skoro isti procenat BDP-a kao i u 2004. godini. Jedino se predviđa sniženje potrošnje na subvencije i restrukturisanje sa 5,3 odsto na 4,4 odsto, što ukupno smanjuje javnu potrošnju sa 46,2 odsto na 45,5 odsto BDP-a(vidi tabelu). Pitanje je, međutim, da li će s obzirom na štrajkove u javnom sektoru koji su usmereni na rast zarada vlada moći da ostvari ovu projekciju. Isplaćena ukupna neto masa zarada u februaru 2005. u odnosu na februar 2004. godine pokazuje da rast plata premašuje produktivnost za 0,8 odsto. U javnom sektoru situacija je još kritičnija, i za isti period povećanje iznosi 2,4 odsto. Vlada je, kako vidimo, već suzila manevarski prostor i moraće da svaki nadolazeći štrajk za povećanje plata u javnom sektoru odbije ukoliko želi da rast zarada ide u korak sa rastom produktivnosti.

Konsolidovani javni rashodi – ekonomska klasifikacija za godine od 2004. do 2007. (u procentima BDP) Izvor: Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2005. godinu sa projekcijama za 2006. i 2007. godinu. Ministarstvo finansija Republike Srbije, oktobar 2004. godine.

Osim toga, za ovu godinu se već sada zna da će Železnica, Elektroprivreda i JAT poslovati sa gubitkom. Za to se sada kandiduje i NIS. Nepredviđeni gubici nastali zbog štrajkova i otpora restrukturisanju moraju se nadoknaditi iz budžeta. Nadalje, ministar za privredu i privatizaciju u intervjuu "Politici" od 10. aprila kaže kako vlada treba da nastavi sa subvencijama i kreditima ispod cene (kroz Fond za razvoj). Od privatizacije preduzeća, na drugoj strani, u ovoj godini ne treba imati prevelika očekivanja. Kod Agencije za privatizaciju ostalo je nešto manje od 1000 preduzeća. Zbog ogromnih dugova ta preduzeća je teško prodati, a lakše likvidirati kroz stečaj. Međutim, isti ministar je već nekoliko puta od decembra prošle godine podvukao da vlada ne namerava da insistira na primeni Zakona o stečaju. (Podsetimo se da Agencija za licenciranje stečajnih upravnika još nije počela sa radom.) Privredna struktura će se, kako vidimo, sporo menjati tokom 2005. godine.

Da vlada, u stvari, i dalje želi da problem rasta rešava aktivnom fiskalnom politikom, umesto aktivnijim restrukturisanjem realnog sketora, vidi se iz njenog odnosa prema monetarnoj politici i politici kursa dinara. Naime, ako je fiskalna politika ekspanzivna, onda monetarna politika mora da bude restriktivna. Restriktivna monetarna politika može da zahteva stabilniji (fiksni) kurs, a to stvara rizik visokog deficita na tekućem računu (koji je na kraju 2004. godine iznosio 13 odsto BDP-a), dok njeno popuštanje uvećava rizik od inflacije. Ali čini se da je u ovom trenutku bolje odlučiti se za restriktivniju fiskalnu, a fleksibilniju politiku kursa dinara, odnosno da je bolje inflaciju kontrolisati fiskalnom politikom (manjom potrošnjom) nego politikom kursa. To je, međutim, upravo ono što vlada ne može da uradi – zbog stava da ekspanzivna fiskalna politika vodi do većeg rasta, a na nerviranje guvernera NBS-a.

Visoka javna potrošnja čini suštinu sukoba Vlade Srbije sa MMF-om. Javnosti je, naime, manje poznato da je MMF 25. februara objavio jedan kratak izveštaj koji sadrži uglavnom negativne ocene vladine ekonomske politike upravo zbog visoke javne potrošnje. (Izveštaj se može naći na internet adresi http://www.imf.org/external/np/ms/2005/022505.htm.) To je razlog što je vlada odložila pregovore oko 5. i 6. revizije. Ona bi sada, po svemu sudeći a i po izjavama nekih njenih predstavnika, da se izvuče iz celog dila, ali ne sme da dozvoli da MMF-ova konačna ocena ne bude pozitivna zbog 700 miliona dolara duga Pariskog kluba koji su preostali da se otpišu. Sasvim je moguće da će vlada, da bi koliko-toliko udovoljila MMF-u, donekle ubrzati restrukturisanje javnog sektora, a potom gledati da ugovori manje obavezujući aranžman i nastavi reforme sporijim tempom. Ovoga puta bez čvrstih rokova, i najverovatnije ponovo sa ubeđenjem da je fiskalna politika ključna za rešavanje pitanja sporog rasta.

Autor je docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu