Benzen se podiže iz svakog ćoška rafinerije – sa nepokrivenih rezervoara, iznad nezaštićenih pretakališta, sa zastarelih baklji i bazena u kojima se obrađuje otpadna voda. U danima bez vetra, ako je tlo hladnije od vazduha, benzen ne nestaje u visini, već se lagano kreće ka obližnjim naseljima. Benzen stiže i u gradove u kojima nema rafinerija, kroz automobilske izduvne gasove, oslobođen iz gorivâ koja ne zadovoljavaju evropske standarde.

Benzen je kancerogena materija. Uzrokuje neurotoksične promene kod ljudi i životinja, usporava razvoj dece i povećava mogućnost nastanka raznih infekcija. Benzen izaziva leukemiju. Zajedno sa drugim otrovnim gasovima, toulenom, ksilenom, sumpor-dioksidom, ugljen-monoksidom i praškastim materijama, benzen se uglavnom emituje sa svih mesta na Balkanu gde se prerađuje nafta.

Na putu Jadranskog naftovoda nalazi se šest manjih i većih rafinerija – u Rijeci, Sisku, Bosanskom (Srpskom) Brodu, Novom Sadu, Beogradu i Pančevu. Tri balkanske naftne kompanije, srpski NIS, hrvatska INA i Naftna industrija Republike Srpske, tek su izašle iz privatizacije ili u nju upravo ulaze, a u borbi za profit i opstanak u surovom svetu naftnog biznisa njihova postrojenja i proizvodi i dalje zagađuju životnu sredinu, mada je to slabo bilo pokazano na sudovima.

Pod pritiskom nadležnih ministarstava za zaštitu životne sredine, rafinerije poput one u Pančevu uložile su izvesna sredstva u delimičnu rekonstrukciju punilišta i krovova na rezervoarima (vidi okvir), ali su ova preduzeća još uvek u ratu sa ekolozima, medijima i lokalnom samoupravom.

U međuvremenu, najbliži severni sused balkanskih kompanija, mađarski MOL, u potpunosti je privatizovan, ulaže velika sredstva u ekologiju i javnosti se prikazuje kao naftaš sa "ljudskim likom". Kao najjača integrisana grupa za naftu i gas u centralnoj i istočnoj Evropi, sa tržišnom kapitalizacijom od 10 milijardi dolara, MOL grupa želi da se širi dalje ka jugu i, naravno, voli da se hvali svojim rezultatima, što je reporteru "Vremena" omogućilo da poseti rafineriju "Dunav" u Sasalombati, koja je pre samo deset godina bila tipičan primer robustne sovjetske industrije.

Tamošnja modernizacija danas može biti vrlo poučan primer za srpsku naftnu industriju. Kako izgleda Sasalombata, MOL-ov zeleni gradić, i kako je mađarska rafinerija rešila svoje probleme sa benzenom?

NASELJE NA DUNAVU: Sasalombata je mali grad na desnoj obali Dunava, udaljen 21 kilometar vazdušnom linijom od centra Budimpešte. Njegov stari srpski naziv je Bata, a na mađarskom Százalombatta. Na tom mestu su postojala ljudska naselja još pre 4000 godina, ali je istorija ovog modernog naftnog gradića sve do druge polovine XX veka, igrom slučaja, više bila vezana za Srbe nego za Mađare.

Posle velikih seoba krajem XVII veka, Srbi su naselili puste površine u Ugarskoj sve do Sent Andreje na severu. U Bati se smestila jedna srpska zajednica koja je sa sobom iz Srbije donela samo veliki drveni ikonostas. Doseljenici su nedaleko od dunavske obale podigli malu crkvu brvnaru i skratili svoj ikonostas kako bi stao u niski naos.

Nova kamena crkva ozidana je 1750. godine i mada je u nekoliko navrata bila oštećena, ona još uvek postoji u starom delu Sasalombate, sa sve skraćenim ikonostasom. Danas u Sasalombati ima 40 srpskih porodica koje se odlično slažu sa nešto manjom hrvatskom zajednicom, sa kojom organizuju zajedničke priredbe.

Sasalombata je bila zapušteno selo kad je 1960. godine odlučeno da se u njoj gradi mađarska naftna rafinerija. Grad se zahvaljujući tome razvio i naselio, tako da sada u njemu živi 19.000 stanovnika. U Sasalombati se, uz rafineriju, nalazi i termoelektrana koja koristi proizvode rafinerije za proizvodnju struje, a većina stanovnika je zaposlena u ovim preduzećima. Rast grupe MOL tokom devedesetih godina znatno je uticao na život u Sasalombati.

GRANIČNE VREDNOSTI: Životni standard je znatno viši od proseka u Mađarskoj, a stanovnici ovog grada imaju najveću kupovnu moć u zemlji. "Sasalombata je ekonomski jaka zahvaljujući prosperitetu rafinerije", rekao je za "Vreme" Mihaj Vezir, gradonačelnik Sasalombate, objašnjavajući da MOL-ova rafinerija puni više od 50 odsto gradskog budžeta, kao i da kompanija često pomaže lokalnu samoupravu.

Međutim, građani svoj visok standard ne plaćaju zdravljem. Vazduh u Sasalombati je postao čist, a po rečima gradonačelnika Vezira, do toga je došlo samo zahvaljujući inicijativi MOL-a, bez ikakvih pritisaka lokalne samouprave. "Zaštita životne sredine je zajednički zadatak za sve nas", rekao je Vezir, objašnjavajući kako zagađujuće materije u ovom gradu imaju istu propisanu graničnu vrednost kao u celoj Mađarskoj.

Granična vrednost benzena u imisiji (količina koja stigne do grada iz rafinerije) iznosi pet mikrograma po kubnom metru, što je po evropskom standardu, ali benzen skoro nikad ne dostiže ovu vrednost. Nasuprot tome, u Pančevu se po srpskim propisima granična vrednost razlikuje od drugih gradova i iznosi 10 mikrograma, ali je to donedavno bilo svejedno jer je imisija zapravo retko i bila ispod ove vrednosti, ponekad je prelazila 80 mikrograma, vanredno 125, poput slučaja kad je očajnim Pančevcima u noćnu posetu dolazio predsednik države.

U Sasalombati se tako nešto nikad nije desilo. Nadležnost za inspekcijski nadzor ima mađarsko ministarstvo ekologije, a sadašnji gradonačelnik Sasalombate nije sasvim siguran ni šta je to benzen, za razliku od predsednika ovdašnjih rafinerijskih opština koji se u hemiju silom prilika natprosečno razumeju.

MONITORING: Bez obzira na to što građani nisu zabrinuti za čistoću vazduha, podaci o njegovom sadržaju su javni i svima dostupni. Kao i u većini rafinerijskih gradova (vidi okvir), u Sasalombati postoji kontinualni monitoring aerozagađenja koji je finansirao MOL. Stanice za kontrolu vazduha postavljene su 2004. godine i koštale su oko 400.000 evra. Tri onlajn stanice mere imisiju u gradu, a još tri se nalaze u samoj rafineriji gde mere emisiju na postrojenjima. Stanice su povezane sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine i sa kabinetom gradonačelnika, a u gradu se nalaze tri monitora koja pokazuju trenutni sastav vazduha.

Velike table u centru Sasalombate, nalik na stadionske semafore, bez prekida prikazuju procentualni iznos zagađujućih materija u odnosu na granične vrednosti. Naizmenično se smenjuju rezultati merenja na sve tri stanice, što pokazuju indikatori na mapi, ali kao i sve što je lako dostupno, monitoring ne privlači mnogo pažnje.

"To deca jako vole", rekla je jedna sredovečna prolaznica u parku, u kome se nalazi jedan od monitora. Ona se ne seća nijednog ekološkog incidenta, niti situacije kad je benzen dostigao graničnu vrednost. "Mislim da moja koleginica zna za jedan takav slučaj", rekla je stanovnica grada, priznajući da kao i većina meštana uopšte ne prati stanje zagađenja.

"Zaštita zdravlja, sigurnost radnika i stanovništva su od izuzetne važnosti za rafineriju", rekao je za "Vreme" Atila Čala, direktor Odeljenja za zdravlje, bezbednost i zaštitu životne sredine (HSE) rafinerije "Dunav", objašnjavajući proceduru predviđenu u slučaju incidenata. Ako dođe do prekoračenja granične vrednosti imisije u gradu, u roku od 30 minuta otkriva se u kom postrojenju je došlo do zagađenja.

"Po zakonu je zabranjeno zagađenje tokom dužeg perioda", rekao je Čala, zbunjen pitanjima o tome šta su naredni koraci. "Ako se ne može zaustaviti emisija, isključuje se cela jedinica", slegnuo je ramenima Čala, verovatno nesvestan da takvo isključivanje pogona nije moguće u nekoj od ovdašnjih rafinerija, Pančevu, Sisku ili Rijeci, jer bi verovatno izazvalo još veće zagađenje.

ŠUMA NA TALOGU: Rafinerija "Dunav" ima oko 1100 zaposlenih i godišnje preradi oko osam miliona tona nafte. Rafinerija se nalazi na površini od 8,25 kvadratnih kilometara, gde je razmešteno 49 raznih postrojenja. Između ovih pogona raste razno rastinje, tako da rafinerija više liči na veliki park nego na naftni kompleks.

Njen razvoj nije prekidan u poslednjih 15 godina. Od 1991. godine ulagalo se na razne načine u zaštitu vazduha – svih 55 emitera u rafineriji je zaštićeno, izgrađena su skladišta sa plutajućim krovovima, modernizovana su punilišta i podignute jedinice za obradu dima i gasova.

Od 2005. godine koristi se nafta sa niskim sadržajem sumpora i azota. Pored toga podignuto je novo Klaus 6 postrojenje u kome se vrši desumporizacija od 96 odsto, a u podizanje kvaliteta motornih goriva po regulativama EU 2005 uloženo je 300 miliona dolara. Zahvaljujući tome, MOL proizvodi goriva sa izuzetno niskim sadržajem sumpora, manjim od 10 ppm.

Jedan od zanimljivijih prizora u krugu rafinerije je nekadašnji prostor za odlaganje uljanog taloga. Taj opasni otpad je neutralisan i sada na ovom prostoru raste mlada vrbova šuma. Rafinerija "Dunav" je tokom poslednjih deset godina uložila 9,2 miliona dolara samo u opasan otpad, a stara spalionica otpada je obnovljena.

S druge strane, mnogo je uloženo i u zaštitu voda. Kako bi se zaštitio Dunav od otpadnih voda, podignuto je 65 bunara za ispumpavanje podzemnih voda i jedan pregradni zid dug 10,7 kilometara i dubok oko osam metara. Samo izgradnja ovog zida koštala je oko 40 miliona evra. U fabrici otpadnih voda nema benzena. Iznad bazena za egalizaciju i obradu biološkim putem oseća se jak miris, nalik na miris kiselog kupusa, ali on potiče samo od flore koja služi za prečišćavanje.

PRIVATIZACIJA: Tolika ulaganja u životnu sredinu i podizanje kvaliteta motornih goriva nisu samo stvar "društvene svesnosti" kompanije MOL, već je reč o ekonomskoj isplativosti. U MOL-u računaju da se ulaganje u ekologiju indirektno vraća kroz osvajanje tržišta eko-goriva, ali i kroz podizanje ukupne vrednosti kompanije.

Izvesno je da MOL grupa namerava da se širi na jug, trenutno poseduje 25 odsto kapitala hrvatske INA, a verovatno će biti jedan od trkača u privatizaciji NIS-a, zajedno sa ruskim Lukoilom ili austrijskim OMV-om. Pitanje ove izuzetno skupe privatizacije postaće do kraja godine najkrupniji politički zalogaj, a već sad se povezuje sa statusom Kosova, izgradnjom gasovoda Nabuko i Blue Stream, vlasništvom nad jadranskim naftovodom i mnogim drugim komplikovanim stvarima.

Međutim, često se zaboravlja da ekološki faktor može biti mnogo važniji od politike u tako velikom poslu, gde svako gleda samo ekonomski interes. "Ekologija je važan faktor koji se razmatra kod svakog takvog tendera", rekao ja za "Vreme" Lajoš Alać, izvršni potpredsednik za strateški i poslovni razvoj grupe MOL. "Novi vlasnik preuzima i odgovornost za zaštitu životne sredine", rekao je Alać, objasnivši kako ni MOL "ne bi mogao odmah sutradan u Pančevu da ima iste rezultate kao u Mađarskoj".

Mađarski primer pokazuje da obećane ekološke rekonstrukcije i ulaganja u Pančevu, Sisku i Rijeci, koji su otpočeli na muku i mišiće, uz pritisak lokalne samouprave i stalne građanske incijative, ne služe samo da privremeno utišaju medije i nezadovoljne građane, već da države kao trenutni vlasnici rafinerija uskoro od toga mogu imati velike koristi.