Među vestima koje su protutnjale Srbijom prethodnih nedelja, našla se i ona koja je zabrinula isključivo stanovnike zemunskog naselja “Marija Bursać”. Zapaljena je divlja deponija koja se nalazi tik uz ovaj rezidencijalni deo grada, pa su se stanovnici ponovo gušili u zatrovanom vazduhu. Međutim, ta divlja deponija, to smetlište koje je u podnožju naselja Kalvarija, koje se naslanja na Tošin bunar, takođe je rezidencijalni deo, samo za one sa plićim ili, preciznije, potpuno praznim novčanikom.

Laudonov šanac je već dugi niz godina siva zona Beograda. Nastao je kao usek za prugu prema Zagrebu. Od šezdesetih godina pruga je van funkcije, a u šanac su se doselili Romi sa Kosova i Metohije. Ova kasaba, poznata pod pogrdnim nazivom “Ciganske rupe”, potpuno je izolovana od svakog uticaja spolja. Niko ne zna šta se dešava u rupi, niko ne brine i niko nema razloga da brine, sve dok se ne dogodi nešto što kvari spokoj komšiluka. Na brdu iznad rupe, na Kalvariji, još sedamdesetih godina prošlog veka nicale su raskošne kuće sređenih travnjaka, uređenih prilaza; deluje kao da ništa ne remeti mir ljudi koji u njima žive, sve dok se smrad paljevine, koji dolazi iz rupe, ne popenje uz brdo. Tada se pozivaju nadležni.

“Zvala sam Gradsku čistoću a oni su mi rekli da pozovem JKP Zelenilo Beograd, jer je područje sa koga dim dolazi navodno kategorisano kao zelena površina. Iz Zelenila su mi rekli da to nije slučaj za njih već za Gradsku čistoću. I tako, oni igraju ping-pong a mi im izigravamo mrežicu dok se u sopstvenim kućama gušimo u smradu”, požalila se zabrinuta stanovnica Kalvarije.

ŽIVOT U RUPI

U blizini jedne od kuća postavljen je znak – “Budi čovek a ne đubre, ne bacaj svoj otpad iz kuće”. Ova nespretno skovana parola upućena je komšijama, ispisana je tik iznad naselja koje je van vidokruga ali na samo pedesetak metara ispod – u blatu, u smeću, u rupi. U tom procepu smešteno je više desetina imitacija kuća koje nekome predstavljaju dom. Pretpostavke su da u njima živi između petsto i hiljadu duša, međutim, tačan broj ljudi u okolini zgarišta se ne zna, jer popisna komisija u šanac nije zalazila, što su potvrdili stanovnici prostora koji usled vlage, dima, čađi i smoga ima otrovnu mikroklimu koju, po svemu sudeći, ništa neće promeniti.

Na jednom od tri spusta koja sa Kalvarije vode do Laudonovog šanca, vidi se grafit na zidu kuće: “Nadamo se da imate pasoše”. Svojevrsno upozorenje nepoželjnim posetiocima pojačano je natpisom “Nema nas mnogo, al’ smo jaki”. Ipak, kada drage volje platite putarinu i prođete “pasošku kontrolu” koja se sastoji od dva vesela romska momka, ne starija od dvadeset godina, koji u kombiju patroliraju oko naselja pozivajući na otkup sekundarnih sirovina – ulazite u vlažno carstvo ničega.

Nakon prolaska kontrole i silaska u šanac, ekipa “Vremena” dobila je pratnju – dve devojčice koje su nas sledile u stopu duž celog neasfalitranog sokaka oko koga su načičkane udžerice. Zadatak naše pratnje bio je, kako su rekle, da se uvere “da ne slikamo nešto što ne treba”. Dogovor je bio da dobijemo uvid u srce ovog naselja, ali da ne fotografišemo ljude koji u njemu žive.

Ipak, nisu se bunili kada smo zabeležili prljavštinu i otpad koji ih okružuje. Naš silazak u naselje privukao je dosta pažnje, ali izazvao i nelagodu kod ljudi koji nisu navikli da neko sa strane ovde zalazi. Dolazak ljudi koji nešto beleže brzinski je razglašen, pa se većina stanovnika povukla u kuće, prezajući od fotoaparata.

Ipak, put je preprečio radoznali momčić koji se predstavio kao Kiki, željan da upozna goste.

“Nema ovde ništa važno bato, ali ću da vam pokažem ako baš ‘oćete. Danas su svi u nekom poslu, žene rade na buvljaku a muškarci beru gvožđe. Prenesite u novine kako živimo, nemamo ništa. Bar da nam naprave goliće, lep teren za košarku ili urade neki put ovde. Priča se da će biti na proleće, ali to se priča svake godine. Nema veze, nastavljamo Tur d’ Frans”, rekao je Kiki, koga je naša pratnja uposlila da nas “preuzme” i da bude vođa puta.

PET MINUTA OD CENTRA, NA MARGINI

Kiki nas je proveo kroz celo naselje, pokazujući ono što najviše brine njihove komšije sa Kalvarije – divlju deponiju sa koje dolazi mešavina smrada zapaljenih guma, plastike i crkotina. Deluje kao da Kiki nema nikakav odnos prema toj deponiji, ona je prosto integralni deo Laudonovog šanca.

Dublje u mahali, sa tranzistora se čuje kakofonija Južnog vetra, a sa druge strane Džala Brat koga slušaju komšije sa nešto drugačijim muzičkim ukusom. Ubrzo nailazi troje Kikijevih vršnjaka koji ushićeno prilaze, spremni da prikažu šta još naselje ima da ponudi. Zapravo, sve što su imali da pokažu jeste improvizovani koš koji se uzdiže iznad blata i predstavlja mesto na kome deca iz naselja provode najviše vremena. Međutim, ono što nisu znali da predstave i o čemu nisu želeli da pričaju, a što je lako uočljivo, jeste da dobar deo naselja nema ni vodu, ni struju, ni kanalizaciju. I bez ulaženja u kartonske kuće jasno je šta bi nas unutra dočekalo – još bede, tako vidljive napolju.

Na izlazu iz Laudonovog šanca, scena kao iz Kusturičinih filmova – tri guske koje preleću blato. Sa desne strane im je obdanište, a sa leve, na koju preleću, nekoliko kamiona Crvenog krsta. Kiki sleže ramenima i objašnjava da ni vrtić, ni tovari Crvenog krsta nisu namenjeni deci iz “rupe”. Rastajemo se uz obećanje da ćemo tačno preneti ono što smo videli, na pet minuta od centra Zemuna – desetine otpisanih klinaca koji nemaju elementarne uslove za pristojan život, ljude koji životare tako što skupljaju gvožđe, smrad koji se širi i nagriza oči, prljavštinu i hladnoću, i apsolutno nikakve korake koji bi bili usmereni ka tome da se pomogne ovim ljudima. To su Ciganske rupe. Nadamo se da imate pasoše.