Petak 3. mart, prošlo je pola pet po podne. Reka ljudi se penje Bulevarom oslobođenja, praćeni pogledima policajaca što po grupama od petoro-šestoro stoje na svakih nekoliko metara. Dvoje, troje ljudi skreće ka Hramu Svetog Save, ostali nastavljaju put Marakane gde ih čeka još jedan antipraznik fudbala.

U Hramu se toga dana služi moleban. Kako je najavljeno iz Srpske pravoslavne crkve (SPC), taj moleban je prvi u nizu tokom trajanja velikog posta. Osim u Hramu, moleban “za naš verni narod na Kosovu i Metohiji, za naše svetinje na Kosovu i Metohiji, za naše Kosovo i Metohiju” služiće se svakog petka i u crkvama Svetog Dimitrija na Novom Beogradu, Rođenja Presvete Bogorodice u Zemunu, Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu i Vaznesenja Gospodnjeg u Žarkovu.

U Hramu je nekoliko stotina ljudi, među njima je dosta mladih. Prosek godina je, makar na prvi pogled, primetno niži od jednog drugog, po svemu drugačijeg skupa koji se održavao dan ranija – protesta podrške višim javnim tužiteljkama.

O ČEMU SE GOVORILO, A O ČEMU ŠAPUTALO

Služba je trajala preko sat vremena. Nakon službe, vernicima se obratio patrijarh SPC Porfirije. Počeo je govoreći o postu kao periodu pokajanja i molitve, pogleda u sebe i praštanja drugima (što bi nesumnjivo bilo važno ne samo za pojedince, već i za društvo). Potom je besedio o Kosovu u skladu sa onim kako crkveni velikodostojnici to već duže čine – Crkva nikada neće niti je odstupila od KiM i nije napustila ni narod ni svetinje.

Zatim je, u oštrijem tonu, dodao da je Crkva tamo ne “mislima iz udobnih kabineta i komfornih salona, ne praznim i histeričnim rečima koje najčešće samo zvone”, već svojim delom i sobom. Bila je to jedna od niza kritika koje će uslediti, a koje je “uputio njima koji hoće Crkvu da uče šta je Kosovo i koji se pitaju šta Crkva misli i zašto o Kosovu ne govori”.

Pomenute kritičare patrijarh je razvrstao na dobronamerne, ali koji ne razumeju misiju Crkve i/ili bi hteli da je kroje po svojoj slici i prilici; na one koji Crkvu preziru, a postavljaju pitanja – zašto Crkva ćuti, a koji bi, iz ko zna kakvih razloga i interesa u ovim teškim vremenima, “hteli među nama da seju smutnju i haos” i da upregnu Crkvu da im bude “besplatni izvođač radova” u “licemernom i nedobronamernom naumu”.

“Mnogima među njima do Kosova i Metohije stalo je isto onoliko koliko i do lanjskog snega”, dodao je i istakao da je najlakše na rečima i u večno ostrašćenoj atmosferi “oslobađati Kosovo” i mešati svoje želje i tešku realnost koja najteže pada onima koji tamo žive, uz to ne vodeći računa o izuzetno kompleksnoj i teškoj globalnoj situaciji.

Po pogledima prisutnih moglo se naslutiti da su neki od njih zbunjeni.

“Na koga misli, na koga misli?”, pitala je šapatom starija žena.

Patrijarh je potom naglasio da se “samo u hramu” može ne samo ispravno videti i razumeti, već i hrišćanski doprineti očuvanju KiM, naroda i svetinja, kao i da je molitva najjače oruđe koje hrišćani imaju, te da će se zato u hramovima SPC svakodnevno moliti za KiM.

Naglasio je i da Crkva nema ništa protiv da svako ko želi brigu o Kosovu organizuje na svoj način, ali da Crkva to neće činiti izvan hrama. I nije važno o kojoj se organizaciji radi, kako poruke i inicijative zvuče i koje su namere iza toga – časne ili nečasne, svesne ili nesvesne – Crkva neće sa tim imati veze jer, kako je rekao patrijarh, “mi znamo šta je Crkva i znamo ko smo mi i znamo šta je hram i znamo šta je molitva”.

Ovo je najpre njegov odgovor njima na sve pozive na skupove, proteste, šetnje i, pre svega – litije. Nije se ovih nedelja prvi put čulo – i to sa više strana – da bi trebalo organizovati litije. Naravno, oni koji su o tome govorili, glasnije ili tiše, imali su u vidu da te litije treba da vodi Crkva kao, verovatno, jedina koja bi mogla da, kada je o Kosovu reč, izvede narod na ulice u iole većem broju. Na kraju, iako se radi o krajnje drugačijem kontekstu odnosno razlozima i cilju, slike hiljada i hiljada ljudi koji su mesecima hodali po ulicama crnogorskih gradova ostala je da lebdi kao ideal.

Ovom besedom patrijarh je poručio da litija u Srbiji sada neće biti. Uz to je u širokom zamahu, iako nikog ne pomenuvši poimence, kritikovao one desničarske organizacije i pokrete koji su tražili da Crkva deluje i koji su se na nju pozivali ili su to nameravali da učine. Sigurno da je poruku o načinu na koji će se, po njegovim rečima, Crkva nositi sa pitanjem Kosova uputio ne samo onima izvan Crkve, već i vernicima i sveštenstvu.

U tom duhu je i naglasio da Crkva mora da vodi računa da na bilo koji način ne bude upotrebljena, čak i kada neko ima najbolje namere.

I zaista se ovoj opreznosti patrijarha nema šta zameriti. Naprotiv. Ona bi trebalo da se odnosi na sve one koji bi da instrumentalizuju Crkvu za svoje interese. A dobro je poznato da (pokušaji) instrumentalizacije Crkve najpre dolaze iz vlasti.

Pri kraju besede, patrijarh je kazao da je Crkva prostor jedinstva i razumevanja, neće doprinositi razdorima, i da je tu da bude kompas, te da će uvek biti spremna da ličnom žrtvom i molitvom bude uz one koji su uprkos svemu ostali na KiM.

Preneo je poruku igumanije manastira Pećka patrijaršija da ako mi budemo bolji, “Gospod će imati kome da čini i sve će biti drugačije”.

I POSLE – TIŠINA

Ljudi su iz Hrama mahom izlazili u tišini. Ispred, nekolicina nezadovoljnih se skupila u grupe da nastave razgovor.

“Šta ovo znači”, govorio je muškarac u kasnim četrdesetim, “da ne treba da se borimo, da pustimo Kosovo?”

“Ma nije baš tako”, odgovorio mu je sagovornik.

Jedna žena je odlučno prebirala imena vladika, govoreći “oni su nacionalni”, zatim nastavljala o tome šta bi sve trebalo činiti u narednim nedeljama.

Zanimljivo je da se u danima koji su usledili velika većina medija, ali i javnih aktera, nije osvrnula na besedu patrijarha.

Uglavnom su svi preneli samo agencijske vesti u kojima je stajalo ono što inače Crkva o Kosovu i govori, a potpuno je izostao deo u kojem patrijarh jasno priča o tome šta Crkva, po njegovim rečima, namerava i šta će činiti u predstojećem periodu. Pitanje zato nije kome ovaj govor i kritika ne odgovaraju, već da li su oni kojima u suštini odgovaraju sasvim sigurni da patrijarh u nekim segmentima baš nimalo ne misli na njih. Pa računaju, bolje da ipak pričekaju…