Edvard Kenedi je jednom rekao: "Iskreno govoreći, ne brine me što ja neću biti predsednik. Brine me to što će neko biti."

Tako je i ovde u Srbiji, zemlji u kojoj je doskora bilo nemoguće promeniti Ustav i izabrati predsednika. Otkako je najavljeno raspisivanje predsedničkih izbora, spekulacije o mogućim predsedničkim kandidatima zasenile su sve teme – i budžet, socijalni dijalog i anketne odbore, pa i pokretanje krivičnog postupka protiv neimenovanog poslanika bivšeg sastava Skupštine Srbije zbog zloupotrebe poslaničke kartice pri glasanju…

Predsednik Skupštine Srbije i vršilac dužnosti predsednika Republike Srbije Predrag Marković saopštio je da će raspisati predsedničke izbore 4. aprila (na Dan studenata), a da će na datum održavanja izbora uticati brzina rada na novom ustavu Srbije čija će izrada, kako se nagoveštava, početi 17. marta. U tom kontekstu pojavljuje se i očekivanje da će Srbija dobiti i ustav i predsednika do 28. juna (na Vidovdan).

Iz DSS-a (šef poslaničkog kluba u Skupštini Srbije Branislav Ristivojević i sam Koštunica) dolaze uveravanja da se upravo izabrani premijer neće upustiti u predsedničku trku. Razgovori o zajedničkom predsedničkom kandidatu četiri demokratske liste počeće u vreme raspisivanja predsedničkih izbora, odnosno već početkom aprila, mada je licitiranje počelo. Deo javnosti u ulozi kandidata vidi predsednika DS-a Borisa Tadića. Ima nagoveštaja da bi i Nebojša Čović mogao da ima predsedničke ambicije. DSS stavlja do znanja da pre predsedničkih izbora želi da vidi kako će se završiti preraspodela političke moći u Skupštini SCG i u Savetu ministara.

Kakve su polazne pozicije?

U analizama se najveće šanse daju predsedničkom kandidatu Srpske radikalne stranke koji bi mogao da računa na činjenicu da je SRS na decembarskim izborima sakupila 1.056.256 glasova, i možda još 150.000 glasova onih koji su glasali za SSJ, za Pavkovića i još neke. To je nedovoljno za apsolutnu pobedu u prvom krugu, ali takav rezultat će verovatno pojačati uticaj radikala.

Ako bi vladajuća koalicija istakla svog kandidata mogla bi da računa na glasove koje su dobile liste Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica (678.031) G17 plus – Miroljub Labus (438.422) i lista Srpski pokret obnove–Nova Srbija – Vuk Drašković–Velimir Ilić (293.082), a možda može da računa još na stotinak hiljada glasova onih koji su glasali za Nebojšu Čovića (ako ostane aranžman po kom će on nastaviti da bude šef koordinacionog tima za Kosovo i Metohiju). Zbir ovih pristalica, umanjen za negativnu sinergiju (glasači G17 plus na severu Vojvodine koji ne bi glasali za DSS i oni koji su razočarani zbog podrške socijalista), umanjen i za činjenicu da se ne kandiduje glavni favorit, a uvećan za tzv. dodatak na vlast – ne daje šansu za pobedu u prvom krugu, ali kandidata ove grupacije verovatno stavlja iznad radikala.

Lista Demokratska stranka – Boris Tadić sakupila je 481.249 glasova na parlamentarnim izborima, a saldo njenog predsedničkog kandidata bi mogao da bude uvećan za možda još oko 250.000 glasova ako sakupi najveći deo rasutih glasova (Koalicija za toleranciju). Bivša vlada je računala da je za kandidate iz njenih redova glasalo oko 900.000 ljudi. Čak i ako bi privukao nešto razočaranih glasača recimo stranke G17 plus, kandidat ove grupe najverovatnije ne bi ušao u drugi krug.

Zajednički kandidat ne bi sakupio baš celokupan zbir glasova, jer je stepen nepodnošljivosti između dve grupacije već prilično velik – ali bi njegova pobeda, čak i u prvom krugu, bila moguća.

Socijalistička partija Srbije – Slobodan Milošević, sa osvojenim 291.341 glasom, očito želi da uđe u predsedničku trku da bi održala birače na okupu.

Videće se kako će to biti, no političko raspoloženje zavisiće od onoga što se uradi na terenu. Na dnevni red dolazi osnovni test koji se polaže van kruga dvojke, gde korteška galama ume da potisne realne probleme.

Posle izbora srpske vlade slegla se pena koju su podizali politički agitatori zbog isključenja Demokratske stranke iz te raspodele moći i zbog podrške koju su manjinskoj vladi dali socijalisti. Povodom izmena zakona o sudovima, po drugi put ima unakrsnog glasanja – u kom DS glasa za vladin predlog.

Posle početka rada manjinske vlade, nekako se ponovo ukazivala šansa za primenu pomenutog šestog pravila – pravila najveće potisne snage (vidi okvir). Veliki deo javnosti voli to rešenje i uzdiše: "Što se ne dogovore…" Taj "natpartijski duh" naših ideologa ovde nije od ključne važnosti. Neka od krupnih pitanja zahtevaju da se postigne minimalan konsenzus.

MALA BRZA USTAVNA: Paralelno s najavom raspisivanja predsedničkih izbora govorilo se, naime, o neminovnosti ubrzanja promene Ustava. Bilo je najava da bi Ustavni sud Srbije mogao proglasiti neustavnim Zakon o načinu i postupku promene Ustava Srbije koji je Skupština Srbije usvojila 2003. godine. To znači da će ostati na snazi odredba po kojoj predlog o promeni Ustava mora da prihvati dvotrećinska većina u Skupštini i više od polovine ukupnog broja birača na referendumu. Među politikolozima se sve češće govori o delimičnoj promeni Ustava, s obzirom na to da postoji obaveza usaglašavanja srpskog ustava sa Ustavnom poveljom, kao i potreba da se otklone smetnje u ekonomskom podsistemu (odredbe o svojini). U okviru paketa za priključenje Evropskoj uniji važno je da se uredi oblast zaštite ljudskih prava. Partije se nisu naročito glasno izjašnjavale o ustavnoj materiji, mada taj posao dolazi na dnevni red.

Vojislav Koštunica je u Skupštini tražio da se postigne širi konsenzus oko ustava, a u najavama konsultacija o preraspodeli moći na nivou državne zajednice nagoveštavao je i da bi bilo dobro da se u dogovor uključe svi koji su učestvovali u donošenju Platforme SCG, odnosno svi koji podržavaju opstanak državne zajednice.

PRERASPODELA: Pitanje je kako će se ta jednačina rešiti, s obzirom na to da još nije jasno da li će dva ključna resora na nivou državne zajednice ostati pod kontrolom Srbije, ili će jedan – kako predviđa Ustavna povelja – pripasti Crnoj Gori. U trenutku kada nastaje ovaj tekst, traju razgovori premijera Koštunice sa crnogorskim premijerom Milom Đukanovićem i predsednikom Saveta ministara SCG Svetozarom Marovićem. Crnogorci su, ako se ne računaju neke propagandne izjave iz drugog plana – tipa "referendum odmah" – javno pokazivali fleksibilnost i otvorenost za dogovor, ne odbacujući ni podelu funkcija ni zadržavanje postojećeg rešenja. Iz DSS-a su izgleda voljni da se drže Povelje, što znači da bi Crnogorci uzeli jedno od ključnih mesta, kako im i pripada po "pravilu 1:1". Posle dogovora s Crnogorcima ostaje da se vidi ko će činiti srpsku većinu u Skupštini SCG, da li DSS, SPO–NS, G17 plus i DS, ili će u većinu na direktan ili indirektan način ući i Socijalistička partija Srbije. Detalji o tim razgovorima nisu poznati, sem što je preovladalo uverenje da je tokom pravljenja koalicije za republičku vladu Vuku Draškoviću stavljeno u izgled mesto ministra spoljnih poslova. Ako se primeni "pravilo 1:1", videće se da li će se Drašković smatrati izigranim. Takođe, preovladavalo je uverenje da bi Boris Tadić mogao da zadrži mesto ministra odbrane. On sam je izjavljivao da će pratiti sudbinu Demokratske stranke i da će po konstituisanju Skupštine SCG ponuditi ostavku. To je bila relativno meka demonstracija, no ostaje da se vidi da li će DS na nivou državne zajednice podržati vladu ili će, kao u Srbiji, biti u opoziciji. Videće se kako će se u Skupštini SCG ponašati G17 plus. Ta partija izražavala je sumnju kad je reč o budućnosti državne zajednice, ali je takođe saopštila da će njeni poslanici sedeti u Skupštini SCG i da neće ometati njen rad.

Izbegavanje krize na nivou državne zajednice je važno, a – s obzirom na očekivanja međunarodnih faktora –tu ipak ne bi trebalo očekivati veće lomove.