"Ljudi vole da imaju biometrijska dokumenta", izjavio je nedavno za medije ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. "Naročito im se sviđaju pasoši", dodao je, komentarišući broj do sada izdatih crvenih pasoša (skoro četiri miliona). Od sredine 2008, kada je počela zamena starih, plavih pasoša za nove, biometrijske, građani su ovu ljubav prema putnim ispravama uglavnom iskazivali višesatnim, ponekad i višednevnim čekanjem, po svim zamislivim vremenskim uslovima. Međutim, kada je pred Novu godinu Vladan Bojić, advokat Žarka Lauševića, izjavio da njegov klijent nema pasoš, te da je neizvesno kada će doći u Srbiju, nije trebalo više od mesec dana da ministar Dačić otputuje u Njujork i lično uruči poznatom glumcu crveni pasoš. "S obzirom da sam učestvovao u izdavanju državljanstva Lauševiću, čin uručenja pasoša je nastavak brige za naše građane. Čast mi je da čoveku čija sudbina i ispovest izazivaju toliko pažnje uručim srpski pasoš", rekao je tada Dačić.

PAŽNJA I POTREBA: "Pažnja" je ključna reč: uspesi sportista su često u žiži javnosti, te se neprestano organizovanje njihovog "dočeka" može tumačiti i kao želja da se deo pažnje sa pobednika prelije na organizatore. Slično, ubrzan postupak i uručivanje pasoša Lauševiću, koji je, kako i sam ministar reče, predao zahtev poštujući svu potrebnu proceduru, ne može a da se ne posmatra iz ugla više stotina hiljada prodatih primeraka glumčeve knjige-ispovesti za veoma kratak period: pažnja kakvu je dobila malo koja domaća knjiga. Kako je izdavanje pasoša i uverenja o državljanstvu u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, ministar Dačić se više puta našao u prilici da "po hitnom postupku" uvećava broj državljana Srbije. Međutim, praksa dodeljivanja pasoša poznatim osobama je počela odmah posle petooktobarskih promena: u novembru 2000, tadašnji savezni ministar za unutrašnje poslove Zoran Živković uručio je pasoš SRJ Jeleni Dokić, talentovanoj sedamnaestogodišnjoj teniserki iz Australije. Predajući pasoš budućoj četvrtoj igračici sveta, budući predsednik vlade je, u tadašnjem duhu promena, poručio da će "nastojati da i mnogi drugi mladi ljudi povratkom u domovinu ostvare profesionalne i lične aspiracije u nastupajućem periodu".

Karijera Jelene Dokić je ostala nedorečena, a teniserka se nakon nekoliko godina vratila u Australiju i ponovo uzela tamošnje državljanstvo. Međutim, ovim "transferom" je tadašnja Jugoslavija za kratko prekinula tradiciju: obično ovdašnji mladi, talentovani sportisti uzimaju državljanstva drugih zemalja zarad uspešnije i lagodnije karijere. I u Evropi je više nego uobičajeno da sportisti uzimaju pasoše različitih zemalja. Razlozi su, barem u kolektivnim sportovima, više praktični nego slavodobitni: u fudbalu, Evropska fudbalska federacija (UEFA), kao i većina nacionalnih saveza, ograničavaju broj stranaca dozvoljenih u timu; kako bi se na mala vrata izbegla ova zabrana, strani fudbaleri, mahom iz Brazila i afričkih zemalja, dobijaju novo državljanstvo i tako oslobađaju mesto za još jednog stranca u timu. U košarci, Udruženje evropskih košarkaških liga (ULEB), preporučuje da ne bude ograničenja stranaca – tako je u takmičenjima pod pokroviteljstvom ULEB-a (elitna Evroliga, ili regionalna, "jadranska" NLB liga), ali ne obavezno i u nacionalnim šampionatima.

DOMAĆA POSLA: Kada je o srpskom fudbalu reč, dozvoljeno je da se u jednom timu na terenu nađu maksimalno četiri strana fudbalera u isto vreme, sa tendencijom da se od naredne sezone taj broj smanji na tri. Prema Zakonu o državljanstvu, jedan od uslova za strance koji bi da steknu srpsko državljanstvo je da "do podnošenja zahteva najmanje tri godine neprekidno imaju prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije". Ipak, član 19 istog zakona omogućava praktično neograničeno davanje državljanstva, sve dok je to "u interesu Srbije": "Nezavisno od uslova", piše u članu 19, "u državljanstvo Republike Srbije može biti primljen i stranac čiji bi prijem u državljanstvo Republike Srbije predstavljao interes za Republiku Srbiju", a o ovome odlučuju nadležno ministarstvo i vlada. Tako, nakon što je svojim golovima i odličnom igrom bio jedan od najzaslužnijih za ulazak FK Partizan u Ligu šampiona, Brazilac Kleo je u septembru 2010. dobio srpski pasoš. "Reč je o izuzetnom sportisti", obrazložio je tada ministar Dačić odluku da dostavi predlog vladi za prijem Klea u državljanstvo Srbije. Uprkos sopstvenoj želji i pisanju medija da bi mogao da zaigra i u srpskoj reprezentaciji, Kleo je nakon nekoliko meseci otišao da igra fudbal u Kini, koja je uglavnom "ispod radara" selektora reprezentacije. Ni Kleov zemljak Evandro nije morao da čeka tri godine za dobijanje crvenog pasoša: fudbaler Crvene zvezde je, na zahtev svog kluba, a po odluci vlade, u avgustu 2011. dobio pasoš svega sedam meseci po dolasku u Srbiju.

Srpski Brazilci još nisu dobili poziv za nacionalni tim, za razliku od Eduarda da Silve, koji je posle Davora Šukera najbolji strelac fudbalske reprezentacije Hrvatske u njenoj istoriji. Pozitivan primer nastupa naturalizovanih sportista u reprezentaciji nove zemlje je i Lester "Bo" Mekejleb. Nakon što je sa beogradskim Partizanom došao do završnog turnira Evrolige, uzeo je makedonsko državljanstvo, između ostalog i zbog dodatnog mesta za stranca koje bi kao novopečeni Evropljanin oslobodio svom budućem klubu. "Nusproizvod" je senzacionalan dolazak reprezentacije Makedonije do polufinala Evropskog prvenstva letos u Litvaniji i automatsko kvalifikovanje za Olimpijske igre u Londonu ove godine, najviše zahvaljujući bivšem beku Partizana.

Najbolji teniseri Srbije, pak, često su u medijima nazivani "najboljim ambasadorima svoje zemlje". U aprilu 2011, ministar inostranih poslova Vuk Jeremić je i zvanično promovisao četiri teniserke i četvoricu tenisera u ambasadore: članovi ženske i muške teniske reprezentacije su dobili diplomatske pasoše zbog "velikog doprinosa srpskom tenisu", te "ljubavi prema svojoj zemlji i istrajnosti u borbi protiv lošeg glasa o Srbiji, preostalog u jednom delu sveta". Sledećeg meseca, ministar Jeremić je postao predsednik Unije teniskih profesionalaca, a u novembru 2011. i predsednik Teniskog saveza Srbije. Ostala je nedoumica zašto su diplomatske pasoše, za čije je izdavanje nadležno Ministarstvo inostranih poslova, dobili samo teniseri, a ne i drugi sportisti. Osim najvišim državnim funkcionerima i drugim diplomatskim službenicima, koji po Zakonu o putnim ispravama dobijaju diplomatski pasoš, po Uredbi iz 2009, diplomatska putna isprava se izdaje i licu koje je "imenovano za ambasadora dobre volje Republike Srbije ili je njen ambasador dobre volje u međunarodnim humanitarnim, sportskim, kulturnim ili drugim organizacijama".

Najzad, izgleda da je po slovu zakona, a u pomenutom "interesu Srbije" bilo i da Adriana Lima, jedna od najpoznatijih manekenki sveta, postane državljanka Srbije po ubrzanom postupku. Brazilska manekenka, udata za Marka Jarića, srpskog reprezentativca u košarci, posetila je Srbiju u maju 2009. godine i odmah zavredela prijem kod ministra unutrašnjih poslova. Lima je, objavili su mediji, Dačića obavestila o svojim planovima, o nameravanom humanitarnom radu, i zatražila srpsko državljanstvo; ministar se saglasio, i ujedno domaćinski ponudio da Brazilka dokumenta dobije po ubrzanoj proceduri. Za razliku od građana Srbije i Timotija Džona Bajforda, koji je srpsko državljanstvo i pasoš dobio 2004, nakon 33 godine boravka i rada u zemlji i tek na intervenciju predsednika Borisa Tadića.