Srbija je dobila novog premijera, resori su podeljeni, ali do utorka uveče, kada se ovaj tekst piše, ostalo je nerešeno jedno od najvažnijih kadrovskih pitanja: koga ćemo za šefa tajne službe. Od knjaza Miloša do naših dana, tajna policija je predstavljala ne samo ključnu polugu vlasti u Srbiji već i instituciju često moćniju od većine ministarstava, a ponekad i od samog šefa države. Odluku o tome ko će zameniti Radeta Bulatovića na mestu direktora Bezbednosno-informativne agencije potpisaće premijer Mirko Cvetković, ali je izvesno da će je doneti Boris Tadić, odnedavno oslobođen tereta kohabitacije. Pošto je kontrolu nad javnom policijom već prepustio Ivici Dačiću, Tadić sad ima odrešene ruke da bira novog šefa Službe, a od tog će izbora u dobroj meri zavisiti njegova politička budućnost.

Za koga će se, dakle, opredeliti Boris Putin (kako ga ovih dana nazivaju laskavci), odnosno Boris Broz (kako ga "krste" protivnici)? U krugovima bliskim predsedniku pominje se nekolicina ljudi, od kojih svaki ima svoje prednosti i mane. Jedan od najčešće pominjanih je Predrag (Peđa) Petronijević, trenutno direktor Carine, a ranije dugogodišnji radnik Državne bezbednosti. Petronijević je figurirao kao kandidat za šefa Službe još tokom pregovora o sastavljanju prethodne vlade, a njegova glavna prednost – dug staž u DB-u – ujedno je i njegov najveći minus, jer je tajna policija u vreme kad je on tamo službovao bila izvor svakojakog kriminala i teških zloupotreba. I pored toga što se za Petronijevića ne vezuje neka konkretna afera i što među bivšim kolegama uživa reputaciju solidnog i poštenog profesionalca, mnogi se pribojavaju da bi njegov dolazak na čelo BIA obezbedio kontinuitet loše prakse u ovoj firmi, koja vapije za korenitim promenama. Sem toga, izvori "Vremena" ukazuju da Petronijević, valjda znajući sa kim ima posla, uporno odbija ovu ponudu, te da će najverovatnije ipak ostati tamo gde je sada.

Drugi kandidat o kome se mnogo priča je Miodrag Miki Rakić, šef Tadićevog kabineta i, uz tu funkciju, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost. O Rakiću se malo zna, osim da je Tadićev dugogodišnji prijatelj i blizak saradnik (bio je pomoćnik ministra odbrane za Tadićevog vakta, završio je Pravni fakultet i odavno je u stranci). Rakićeva prednost je nesumnjiva lojalnost predsedniku, kao i to što je kao sekretar SNB-a stekao izvestan uvid u rad tajnih službi. Problem je što će njegov izbor mnogi doživeti kao signal da Tadić ima nameru da BIA podvede pod partijsku kontrolu, što nije u skladu sa proklamovanim principima stranke. Uz to, ni Rakić navodno nije previše raspoložen da se useli u Bulatovićevu kancelariju, ali o tome se ne pita on, nego njegov šef.

I konačno, treći i zasad najozbiljniji kandidat je Saša Vukadinović, trenutno direktor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija u Ministarstvu pravde (tj. nadzornik svih srpskih zatvora), a ranije šef kruševačke policije. Vukadinovićeva prednost je njegova reputacija beskompromisnog borca protiv kriminala (između ostalog, zaslužan je za otkrivanje i hapšenje takozvane Jotkine grupe) a po zavičajnoj liniji je blizak sa Miljkom Radisavljevićem, specijalnim tužiocem za organizovani kriminal, pa se može očekivati da će njih dvojica dobro sarađivati. Kao mana mu se uzima nedostatak iskustva u obaveštajnom radu, koji se znatno razlikuje od policijskog, ali ukoliko zaista postoji volja da se prekinu mnogobrojne isprepletane veze tajne policije i kriminala, Vukadinović je pravi izbor.

PRIČA O SLUGI I GOSPODARU: Ko god se nađe na mestu koje još uvek zauzima Bulatović, suočiće se sa teškim problemima. Najpre, u toj firmi još uvek rade mnogi koji su učestvovali u teškim zločinima, počevši od pružanja logističke podrške atentatorima na Slavka Ćuruviju, Vuka Draškovića i Ivana Stambolića, do onih koji su nezakonitim prisluškivanjem došli do osetljivih informacija koje su dušu dale za ucene i manipulacije. Rade Bulatović (kao uostalom i njegovi prethodnici) ne samo što ništa nije uradio da bi se rasvetlili zločini i zloupotrebe iz vremena Slobodana Miloševića već je u BIA, kao honorarne savetnike, uveo mnoge teško kompromitovane kadrove iz najcrnjeg perioda Službe. Uzmimo za primer Mišu Vilotića, dugogodišnjeg bliskog saradnika Jovice Stanišića, upletenog između ostalog i u neke vrlo mutne i krvave kosovske priče: njega je Bulatović vratio iz penzije i angažovao kao neformalnog zamenika, da bi ga potom sklonio u diplomatsko predstavništvo jedne susedne zemlje. Takvih primera ima mnogo, a dosad je prošlo više nego dovoljno vremena da se dokazi o zloupotrebama sklone, a personalni dosijei pročiste od svake sumnje. Bez papirnog traga i temeljne upućenosti u prethodna dešavanja u BIA, novi šef će imati problema da utvrdi ko je ko među potčinjenima.

Osim starih, problematični su i novi kadrovi. Bulatović je kao svoje najveće dostignuće često navodio to da je podmladio i profesionalizovao BIA, ali to je samo upola tačno. Istina je da je Bulatović doveo u Službu nekoliko stotina mladih, fakultetski obrazovanih ljudi, ali čim se malo začeprka, vidi se da su dovedeni po dva osnovna kriterijuma: ili im je neko iz porodice ranije radio ili radi u Službi, ili su na neki način vezani za Demokratsku stranku Srbije. Od onih koji su primljeni po prvom kriterijumu teško se može očekivati da raskinu sa praksom svojih očeva, a oni drugi se neće baš pretrzati u iskazivanju lojalnosti novim šefovima. S druge strane, biće ih teško tek onako otpustiti: Zakon o radu kači BIA kao i bilo koju drugu državnu firmu, a nezakonito otpuštene sud će začas vratiti na posao, i šta ćemo onda?

I najzad, Služba je tokom poslednjih osam godina sjajno usavršila veštinu manipulisanja političkim gazdama, kao i šefovima dovedenim po političkoj liniji, što danas s gorčinom priznaju mnogi bivši ministri i šefovi. To počinje ulizivanjem i nesebičnim nuđenjem sitnih usluga (zaposlićemo vam snaju, učinićemo da ona saobraćajka nestane, videćemo šta možemo za onaj tender, ljudi smo, naši smo) a završava se dovođenjem šefa u faktički podređen položaj. Potrebna je čelična volja i hromirani osećaj za moral da se u ovu mrežu ne upadne, a kao dobru profilaksu preporučujemo klasično Hegelovo delo na temu sluge i gospodara (ima u svakoj biblioteci).

RUŠI PA ZIDAJ: Iz svega gorenavedenog izlazi da će novi šef biti osuđen na neuspeh ukoliko kadrovske promene ne budu praćene temeljnom rekonstrukcijom BIA, i to takvom da ona promeni samu svoju suštinu. Ne postoji nijedna institucija u Srbiji koja je do te mere kriminalizovana tokom devedestih kao što je to bivši RDB a sadašnja BIA, niti postoji ijedna koja je manje reformisana od 5. oktobra do danas. O tome postoji obilje dokaza, od krvavih tragova na poprištima ubistava, do belih linija iza kamiona natovarenim narkoticima. Nijedna od četiri postmiloševićeve vlade nije imala snage da se uhvati u koštac sa ovim problemom, ili zbog straha ili zbog oportunizma, a Zoran Đinđić je svoju hrabrost i odlučnost platio glavom. Nova vlast ne bi smela da sebi dozvoli ovaj luksuz, inače neće biti ni stabilna ni dugovečna.

Uzmimo za primer prethodnu vladu, najkratkotrajniju u istoriji Srbije, koja je isprva fino kohabitirala sa momcima iz BIA. Služba je najpre propustila da premijera obavesti o realnim izgledima DSS-a u slučaju prevremenih izbora; zatim je dozvolila, a možda čak i ohrabrila da se izmaknu stare saradničke veze u liku Sulejmana Ugljanina i Dragana Markovića Palme; nije sprečila dogovor Dačića i Tadića, što se u ranoj fazi moglo lako učiniti; i na kraju su utrljali so u ranu hapšenjem Stojana Župljanina, mirnog komšije iz Pančeva (bilo bi zanimljivo saznati zašto je Zoran Milkovski, šef pančevačkog Centra BIA, premešten u drugi grad tri dana pre nego što je Župljanin uhapšen). Ili se Služba pokazala kao nesposobna, ili su, što je verovatnije, rešili da Koštunicu puste niz vodu i umile se novim gospodarima, baš kao što su pre osam godina učinili sa Miloševićem. Dodatna potvrda ovoj tezi je uporna čaršijska priča da će Bulatović za svoju nelojalnost Koštunici biti nagrađen diplomatskom službom u Ankari.

Da bi se BIA stavila pod kontrolu i naterala da radi u korist države, a ne partija i raznih interesnih grupa, potrebno je učiniti nekoliko stvari: doneti novi zakon o BIA, kojim će se rad Službe uskladiti sa Zakonom o nadzoru nad službama bezbednosti donesenim krajem prošle godine; razdvojiti rad obaveštajnog i kontraobaveštajnog krila, po modelu koji je već primenjen u vojsci; pooštriti sudski i finansijski nadzor; oduzeti pripadnicima Službe pravo da hapse i nose oružje kao što je to rešeno u većini evropskih zemalja; osnovati nezavisnu državnu komisiju, sastavljenu iz eksperata za bezbednost i pravnih stručnjaka, posebno za ljudska prava, da istraži prethodne zloupotrebe; i konačno, omogućiti onima koji su progonjeni po političkoj liniji da steknu uvid u dosijee koje je Služba o njima vodila. Sve zajedno, ove mere bi mogle da oslobode Srbiju od otrovnog Miloševićevog nasleđa, i to mnogo brže i efikasnije od bilo kakve priče o nacionalnom pomirenju.

Potrebna je, međutim, i prilična doza hrabrosti, pogotovo s obzirom na visoku verovatnoću da među novopečenim ministrima ima bar nekoliko starih doušnika. S druge strane, ni Služba nije ono što je nekad bila: vrhunski pucači su u zatvoru ili u bekstvu, Jovica je bolestan i ima preča posla nego da smeta, a u javnosti se sve češće čuju zahtevi da se ovo zmijsko klupko već jednom raspetlja. Samo tako, Srbija će prestati da bude talac sopstvenih osionih čuvara, a opasnost da se ponovi 12. mart biće otklonjena jednom za svagda.