Ljiljana Smajlović u istu ravan stavlja rasistički i protivrasistički govor, u isti kavez zatvara rasistu i onoga ko se rasizmu odupire. Ako uprizorimo pogled na svet Ljiljane Smajlović, to bi izgledalo ovako:

Rasista (čistokrvni, obraća se novinaru "sumnjivog" imena): Ti si musliman, sumnjiv si.

Novinar ("sumnjivog" imena): Ti si rasista.

Smajlović Lj. (novinarka, objektivna): Obojica zagađujete javni prostor svojim prejakim rečnikom, svojom neobjektivnošću, svojom nekolegijalnošću, napolje iz mog javnog prostora.

Ovde je reč o tipično desničarskom manevru koji, sve u ime čistote javnog prostora, nastoji da uspostavi nemoguću ravnotežu između progonitelja i progonjenih, između govora rasiste i govora onoga ko rasizam odbija, implicirajući, na taj način, njihovu jednakovrednost: ja tebi da si obrezani prljavi muslić, ti meni da sam rasistički jurišnik, pa smo kvit. Nisam ja tebi, buni se tankoćutni rasista, rekao ništa lično, nisam ja kriv što si ti (na primer) Srbin i nemaš ti pravo mene da vređaš, da me nazivaš rasistom, fašističkim jurišnikom i paranovinarskim gmizavcem kada sam ja fini jedan gospodin koji u životu mrava nije zgazio, kamoli nekog povredio, a imam i dva prijatelja Srbina, odlični su tipovi, slao im pakete u opsednuto Sarajevo, majke mi (svaka sličnost sa stvarnošću je slučajna, naravno). Stavljajući, međutim, na istu vrednosnu ravan dva suprotstavljena diskurzivna i ideološka režima, rasistički i protivrasistički, Smajlović Lj. ne samo da implicitno kaže kako oni jednako vrede, odnosno jednako ne vrede ("sve je to isto", "svi su oni isti"), već time, tim navodnim neodlučivanjem, tim držanjem "objektivne" pozicije, ona de facto staje na stranu rasističkog diskursa. Jer, rasistički diskurs je uvek diskurs progonitelja, osim ako se ne ispomognemo dijalektičkim hokus-pokusom sartrovske provenijencije, recimo, u kojem su dželat i njegova žrtva zapravo u dosluhu samo što žrtvi to još niko nije dojavio. Kao kada bismo u isti stakleni kavez, sličan onom Ajhmanovom, stavili Radovana Karadžića i Srđana Aleksića da odgovaraju za isti zločin, za ubistvo Srđana Aleksića. Pregrubo?

Nipošto. Govorim o logici, a ovaj primer sadržan je u njoj, u toj apsurdnoj logici koja se svija u sebe i proždire sopstveni trbuh. Rasistički diskurs je uvek progoniteljski, sve i da ga ispoveda ubedljiva manjina: to što je Kju Kluks klan danas manje aktivan – za razliku od srpskog Kju Kluks klana, dakle od nezanemarljive skupine morona koji, s vremena na vreme, kao u slučaju gej-parade, nateraju državu da odstupi, da se skrije u mišju rupu svoje nemoći – dakle to što rasistički diskurs nije većinski diskurs ne znači da je on manje rasistički. No, u svetonazornoj perspektivi Smajlović Lj. packu su jednako zaslužili i Dinko Gruhonjić i Teofil Pančić i pripadnik klana. Pa nek kaže posle neko kako Smajlović Lj. nije objektivna. Ona kalpi i svoje. Hm, a koji su njeni? Pa oni između progonitelja i progonjenih, oni koji nisu za prejake reči i neodmerene gestove, oni kojima je briga veća od nade, a sudbina zajednice na prvom mestu, oni koji su za to da svi zločini budu kažnjeni, koji umeju da kažu, ali bo’me i da ćute. Moram je, međutim, ne bez žaljenja, još jednom obavestiti da je ona, sve gradeći se nevešta, stala na stranu progonitelja. Utoliko se čini da Smajlović Lj. iz sopstvenog iskustva, kada je i sama bila metom rasističkog napada, nije izvukla nikakvu pouku.

Uz to, Lj. Smajlović govori u ime novinara, dakle i u moje ime. Kaže kako je "našoj profesiji" muka od toga da se sve svaljuje na naša, odnosno novinarska leđa. Nisam baš tačno razabrao šta se to svaljuje na moja nejaka leđa, niti sam primetio da mi je muka od Dinka Gruhonjića, Teofila Pančića i Danice Vučenić (naprotiv), pa bi lepo bilo da koleginica Smajlović ne govori u moje ime. Uostalom, čula mirisa su nam, kao i stomaci, različiti. Eto, na primer, tamo gde ja ne mogu da dišem od rasističkog smrada, Smajlović Lj. oseća da joj nešto smrducka, dočim, s druge strane, ima osetljiviji stomak od mene, pa joj je muka od svih nas (nisam jedino shvatio da li joj je muka i od Baletić Milijane).

Iako krivudavo kretanje Smajlović Lj. nije lako pratiti (kreće se u cik-cak da bi, valjda, izbegla kuršume, zavarala trag, šta li…) dalo se ipak razabrati da Teofilu Pančiću zamera ne samo neoglašavanje kad se, po njenom mišljenju, imao oglasiti, no i marodersko mrcvarenje žrtve, dosipanje bibera na živu ranu. Dobro, da nije otužno i da ne povlađuje nagonu horde (udri Pančića!), ovo bi uvođenje Pančića bilo samo glupo. Ne sećam se, naime, da je ijedan drugi novinar tako uredno i bez ikakve senke reagovao na svinjarije koje su priređivane osobama naglašeno suprotnih ideoloških nazora.