Uoči (mogućih) izbora

DA LI NJEGA ZAISTA ZANIMA POŠTO JE ŠTA U SAMOUSLUZI: Siniša Mali

foto: strahinja ačimović / tanjug

Birači u dva tabora, a između praznina

Opozicija treba da pokaže svoju nadmoć nad partijama vlasti i vlastodržaca, time što će da pokaže narodu, svojim postojećim i budućim izbornim pristalicama, da je bitno drukčija, da je nosilac drukčije politike, one koja omogućava bolju budućnost. U svakom drugom slučaju imamo politiku koju je ovaj narod davno spoznao, a čiji se rezultat ogleda u onoj narodnoj pameti “Sjaši Janko da uzjaši Marko”

Neki među nama bi glasali “da se smeni onaj”, drugi bi glasali, ako može, za svog partijskog lidera u kojem vide mesiju; treći bi glasali za ideologiju i program svoje partije; četvrti bi glasali za savez sa “istomišljenicima” (za “kolonu istomišljenika”); peti za partiju koja će da pobedi na izborima; šesti će glasati za onu partiju čiji je naziv zaokružio vlasnik njihovih života; sedmi onako kako im je rečeno ili naređeno; osmi bi glasali za one koji nisu na listi; deveti kažu da su razočarani u politiku “i sve”, a deseti se politike gade; jedanaesti ne znaju za koga bi glasali; dvanaesti će svejedno glasati a da ne znaju za koga (“Rekli su da biram, i ja biram, zažmurim, zavrtim olovku pa na koga padne vrh olovke, za toga glasam”); trinaesti ne znaju ni o čemu se tu radi (“nisu odavde”)… Velika je raznolikost motiva, kako za izlazak na izbore tako i za glasanje. Prvo, da li izaći na izbore ili ostati kod kuće / u kafani. Drugo, oni koju su odlučili da izađu na glasanje treba još jednom da se pomuče pa da odluče kome svoj glas da daju.

VELIKE IDEJEVS. ŽIVOT

Nabrojao smo ovde 13 grupa razloga koji su se pojavljivali u istraživanjima predizbornog mnjenja u kojima sam učestvovao ili ih vodio, od 1990. do ove, 2023. godine. Izvesno je da nisu nabrojani svi razlozi, ali oni brojniji jesu. Ma koliko broj od 13 razloga izgledao veliki, gotovo da je zanemarljiv u odnosu na broj registrovanih političkih partija, koji je deset puta veći. Na prošlim parlamentarnim izborima (3. april 2022) bilo je 19 izbornih lista i nešto više političkih partija koje su se pojavile kao nosioci tih lista.

Dok broj motiva istraživač može prividno da smanji tako što će ih grupisati u nekoliko celina, dotle broj političkih partija (i izbornih lista) ne može dok je u nas višestranačkog sistema. A oni koji bi mogli da smanje broj partija koje izlaze na izbore, te broj izbornih lista, neće ili ne znaju da to učine, ili misle da je to nemoguće jer su oni tako jedinstvena pojava sa ciljevima drukčijim od ciljeva svih drugih partija, sa liderima koji su najpametniji i najlepši. Teško bi im međutim bilo da pokažu i dokažu raznolikost partijskih i liderskih interesa…

U ekstremnom slučaju, broj razloga za izlazak na izbore i glasanje mogu se redukovati na dve grupe razloga birača i glasača. Upravo o te dve grupe, ta dva tabora ovde će biti reči. Jedan tabor je tabor državotvornih birača i glasača i drugih velikih državnih pitanja Srbije i “srpskog sveta”. U drugom taboru pak nalazimo birače i glasače obeležene borbom za ličnu i porodičnu egzistenciju (od preživljavanja do pristojnog života), a potom i zalaganjem za uređenje i normalizaciju života u lokalnoj zajednici i šire.

KRAJNJE NEOSNOVAN PESIMIZAM

Nedavno Aleksandar Vučić reče: “Oni su sada napravili taj savez za pobedu (‘Dogovor za pobedu”), oni idu da pobede, veliki su favoriti, ogromnu snagu u narodu imaju.” Ne znam da li je i, ako jeste, koliko Vučić u pravu. Ne znam ni da li preteruje, da li je sarkastičan ili samo objektivan. Možda navodi nalaze iz istraživanja kojima samo on raspolaže, možda ga istraživači obmanjuju, a on ulagivanje istraživača prihvata kao istinu… Ili je to, ipak, samo podsvesna želja da se odmori od svega.

Istraživanja kojima ja verujem kao i ona koja sam ja radio, u ovom trenutku, ne podržavaju ovu decidnu izjavu Aleksandra Vučića. Nije sve tako crno za Vučića i njegove partije. Ne znam zašto je Vučić toliki pesimista. Svojim defetizmom samo nanosi štetu svom rejtingu i izbornom rezultatu svoje stranke jer nema pobede bez vere u pobedu.

Jeste da glasački narod više nije onakav kakav je bio pre 11 godina i kasnije, nije više toliko zaluđen naprednjacima i toliko zaljubljen u Vučića. Inače, najjači izraz narodne ljubavi prema Vučiću video sam u iskazu onih 17 od 100 pristalica njegove stranke, i ostalih stranaka koje su u koaliciji sa naprednjacima, gde kažu da prihvataju da se vakcinišu protiv korone “ako to preporuči predsednik Vučić”. Kod ostalih ispitanika, uticaj preporuke Vučića je na nivou statističke greške, 2-3 procenta (navedeni podaci prema istraživanju Demostata iz septembra 2020, videti https://demostat.rs/sr/vesti/istrazivanja/javno-mnjenje-srbije-o-kovidu-19/1010).

Ne znam zašto neki “analitičari” kažu da se Vučić zatrčao kad je najavio izbore za 17. decembar. Bolje je za naprednjake da izbori budu što pre i da tako uhvate opoziciju u polusnu, još dok ne završe procese predizbornog zbližavanja. Jasno je da je ujedinjena opozicija velika opasnost za vlast naprednjaka i zato je Vučićeva odluka pametna i blagovremena. Jer ako se sada opozicija opet posvađa, onda će još dugo ostati razjedinjena. I tako će Srbija opet ostati u vlasništvu naprednjaka i njihovih vođa, pod dirigentskom palicom Vučića koji je nesumnjivo najpopularnija politička ličnost u Srbiji.

Neki “analitičari” pišu i kazuju da ovi izbori na brzinu nisu dobri za naprednjake jer je u jeku kosovska kriza, inflacija na sve strane, ne zna se šta poskupljuje… Ljudi moji, kao da je Kosovo od juče, pa koliko nas vekova to Kosovo opterećuje, pa ništa. I to sa inflacijom i skupoćom, kao da je neka novost za Srbe, kao da postoji neko ko bi Srbe mogao da oslobodi tog zla. Ti analitičari ne shvataju da će Kosova, inflacije, poskupljenja biti i sutra i prekosutra, pa da li mi zbog toga treba da odlažemo izbore…

KAKO PROTIV TERORA VEĆINE: Narodni poslanici iz opozicionih stranaka u Skupštinifoto: sava radovanović / tanjug

Ne znam na osnovu čega Vučić tvrdi da su oni (tj. opozicija) veliki favoriti i da imaju ogromnu snagu u narodu, kad na primer u Šapcu upravo naprednjaci imaju gotovo duplo više glasača nego što ih ima koalicija Zajedno za Srbiju. Doduše, onih birača koji su izborno neodlučni ima tri puta više nego glasača Srpske napredne stranke, ali će im naprednjaci na razne poznate načine “pomoći” da se odluče i prepoznaju stranku za koju treba glasati. Uostalom, argumenti prisile i iznude su na strani države, a znamo u čijim je ona rukama. Tim argumentima se inače pristupa, kako bi izborna pobeda bila izvesnija, a poraz svake opozicije što vidljiviji i veći. Veliki poraz opozicije na prvim sledećim izborima, ma kada oni bili, važna je zaloga za izvesniju pobedu i na sledećim izborima i na izborima na svim nivoima.

Razumeo bih Vučića da kaže da opozicija još nema ogromnu snagu u narodu, ali da ima veliku šansu da stvori tu snagu a da će im u tome pomoći upravo njegovi vazali koji ne biraju način na koji će napraviti ličnu dobit i steći svakojaku korist. Uostalom, i sam Vučić će pomoći opoziciji svojom čudnom politikom koja sve češće daje rezultate suprotne od očekivanih. Najekstremniji pokazatelj te politike je ovaj naopaki “kosovski izlet”, čije posledice ne samo da naziremo, već i vidimo, a uskoro ćemo – ne daj bože – i da osetimo!

PENZIONERI VS. RADNI SVET

Vododelnicu koja deli srpske birače i glasače na dva tabora čine odgovori na tri pitanja i potpitanja koja proizlaze iz odgovora na osnovna pitanja: prvo je prihvatanje ili neprihvatanje najveće istine srpske istorije – “Kosovo je srce Srbije”; drugo je prihvatanje ili neprihvatanje geneze srpskog opstanka – “Rusija je srpska majka, a Kina je srpska pomajka” (iz pomenute tvrdnje jasno proizlazi mišljenje o tome ko je kriv za rat u Ukrajini); i treće, prihvatanje ili neprihvatanje ove velike istine – “Srbija nije ni svet, ni Evropa (niti deo Evropske unije), eventualno može da bude ruska gubernija”. Istraživanja javnog mnjenja jasno pokazuju da je prvi tabor brojniji i po biračima i po glasačima, te da ga čine oni birači koji znaju da je Kosovo srce Srbije, da je Rusija srpska majka, i koji misle da Srbija ne pripada Evropi, nego se smešta negde između Evrope i odlaska u istoriju. Ideološko-emocionalnoj karakterizaciji pripadnika ovog “državotvornog” tabora treba dodati i vezanost za vođu, o čemu svedoče abreakcije na tvrdnju: “(društvene) promene su moguće samo ako se pojavi snažan vođa kojem narod veruje i podržava ga”. Sa ovom tvrdnjom slaže se 53 od 100 ispitanika, delimično se slaže a delimično ne slaže 17 od 100, a ne slaže se svega 14 od 100.

Indicije o pripadnicima prvog tabora srpskih podela nalazimo u nekolikim istraživanjima koja je obavio Demostat u poslednjih pet-šest godina. Ilustracije radi navodim mišljenja ispitanika iz najnovijeg istraživanja obavljenog u opštini Šabac: na pitanje “Za koga biste na izborima pre glasali, za partiju koja bi nas približila Evropskoj uniji ili za partija koja bi nas približila Rusiji i Kini?”, 34 od 100 ispitanika je odgovorilo “za partiju koja će nas približiti Rusiji i Kini”, a 28 od 100 je reklo “za partiju koja će nas približiti Evropskoj uniji”, dok je preostalih 38 od 100 zapalo u konfuziju – oni su rekli da ne bi glasali ni za prvu ni za drugu partiju ili su rekli da ne znaju da odgovore na ovo pitanje.

Kod onih koji su odbili tvrdnje koje su pripadnici prvog tabora prihvatili (o Kosovu, o Rusiji i Kini i o Evropi i Evropskoj uniji) uočena je i znatna vezanost za lične i društvene probleme, kao i za probleme i uređivanje lokalne zajednice. I ovo ćemo ilustrovati nalazima iz šabačkog istraživanja: pripadnike drugog tabora karakteriše opterećenost pitanjima standarda: 55 od 100 ispitanika koji imaju značajne probleme navode kao najvažniji – upravo životni standard. Na pitanje o lokalnim problemima, 21 od 100 onih koji tvrde da opština Šabac ima značajne probleme navodi korupciju i kriminal; takođe, 21 od 100 probleme vezuje za politiku, vlast i institucije.

Važna su i ova tri obeležja po kojima se razlikuju pripadnici prvog i drugog tabora. Većina najstarijih ispitanika pripada upravo prvom taboru, čak se može reći da će svaki birač koji je stariji od 55 godina pre pripasti prvom a ne drugom taboru, za razliku od mlađih od 55 godina koji su češći u drugom taboru. Ovaj nalaz, s obzirom na trend starenja stanovništva Srbije, ide naruku Vučiću i njegovim partijama. Takođe treba pomenuti da postoji prilična razlika i po školskoj spremi pripadnika prvog i drugog tabora. U prvom taboru ima dvadeset puta više birača i glasača sa osnovnom školom ili bez nje nego što ih ima u drugom taboru; takođe, u prvom taboru ima duplo više onih sa radničkim školama (srednja škola u trajanju od dve ili tri godine). S druge strane, u drugom taboru ima nešto više birača i glasača sa četvorogodišnjom srednjom školom, 50 od 100 prema 32 od 100 i duplo više sa višim školama i fakultetima, 36 od 100 prema 18 od 100 u prvom taboru. Na kraju, kada je reč o radnom statusu, u prvom taboru ima šest puta više penzionera nego u drugom taboru, a u drugom taboru je više zaposlenih (57 od 100) nego u prvom taboru. Uz dosta uopštavanja mogli bismo da kažemo da je prvi izborni tabor penzionerski, a drugi izborni tabor – radnički (u širem značenju tog pojma: svi oni koji žive od svog rada). Između ta dva tabora je praznina pretpolitičke Srbije koju popunjavaju birači koji ne znaju ko su, ne znaju gde su i ne znaju kuda će!

OPOZICIJA MORA BITI DRUGAČIJA OD VLASTI

Ono što nije mogla opozicija učinio je Vučić; oterao je tolike naprednjačke gradonačelnike. Da li je tim potezom odao svoju nameru da opoziciji preuzme posao? Može on i to. Nije li on tako samo uzvratio opoziciji koja je u skupštini gotovo preuzela metode i taktike vladajućih poslanika, pa se sada ponašaju kao oni. Zajedno su od Skupštine napravili cirkus! Hoću da kažem da sve dok se opozicija rukovodi načelom da je najefikasniji način borbe protiv političkog protivnika korišćenje njegovih sredstava borbe, od opozicije nema ništa, niti od supremacije opozicije nad protivnikom. Opozicija, po mom skromnom mišljenju, treba da pokaže svoju nadmoć nad partijama vlasti i vlastodržaca, time što će da pokaže narodu, svojim postojećim i budućim izbornim pristalicama, da je bitno drukčija, da je nosilac drukčije politike, one koja omogućava bolju budućnost. U svakom drugom slučaju imamo politiku koju je ovaj narod davno spoznao, a čiji se rezultat ogleda u onoj narodnoj pameti “Sjaši Janko da uzjaši Marko”. Javnim opozicionarima potrebno je više pameti od one koja se ogleda u kopiranju političkih bezobrazluka protivničkog bašibozuka. Po mom skromnom mišljenju, valjalo bi da opozicija sledi strategiju koju naznačuje profesor Vladeta Janković u svojim ovovremenim skupštinskim i inim kazivanjima – znalački, mudro, dostojanstveno, pravo u cilj…

Autor je glavni istraživač Demostata

Iz istog broja

Koceljeva: Festival zimnice

Idi begaj

Dragan Todorović

Energetska efikasnost u Srbiji

Potrebna su društvena svest i državna sredstva

Damjan Martić

Lični stav

Za zaštitu izborne volje – 31.000 kontrolora

Aleksandar Radovanović

Opozicija u predizbornom stanju

Ima li iko da ostavi srce na terenu

Jovana Gligorijević

Lični stav

Vlast kao sirotinja u vreme svinjokolja

Predrag Voštinić

Istraživanje GI-TOC

Heroin, kokain i državni aparat

Jelena Zorić

Srbija pred izbore

Kad se predsedniku ćefne

Nedim Sejdinović

Pogled iz Kosovske Mitrovice

Srpska lista je politički mrtva

Marko Jakšić

Pogled iz Gračanice

Prevagu su odnele iluzije

Isak Vorgučić

Uspon i pad Milana Radoičića

Hapšenje ratnog druga

Slobodan Georgijev

“Dijalog” Beograda i Prištine posle Banjske

Kad se Kfor na sever Kosova vrati

Nemanja Rujević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu