Daleko od velikih, burnih zbivanja ovog juna, u tišini nakon velike bujice koja je pogodila brojna područja u regionu, u jamama, usecima, kanalima gde se naplavna voda još zadržala, ali i svim drugim mestima gde voda stoji, uz reke i oko njih, u barama, bazenima i slivnicima, razvijaju se, rastu i podižu larve komarca. U parkovima i blizu reka oni već zuje unaokolo, a kako sedmice prolaze, rojevi ovih za većinu ljudi iritantnih stvorenja, prilaziće sve više urbanim područjima.

Nakon velike poplave, pretnja od najezdi insekata bitno je veća nego bilo koje druge godine, kad se manje-više efikasno vrši suzbijanje komaraca. No, na mnogim mestima započelo je zaprašivanje i strah od ozbiljnih epidemija u kojima bi komarci bili vektori, prenosioci bolesti, nije opravdan. Bez sumnje, to je ovih dana, uz sve drugo u Srbiji i regionu, marginalna bitka, ali kao što se može pokazati i za mnoge druge male, politički nezanimljive teme u opštoj ludnici sa doktoratima, Fejsbukom i cenzurom, nije nimalo jednostavna.

Kako bi izašle na kraj sa komarcima, krajem prošlog meseca, Hrvatska, Srbija i Bosna i Hercegovina dogovorile su se o zajedničkom zaprašivanju ukupno 100.000 hektara poplavljenih područja. Ova akcija, kao primer izvrsne saradnje i, uz to, najbolji način da se doskoči insektima koji ne znaju za granice, bila je početkom juna osujećena nedostatkom sredstava. Zbog toga je hrvatska šefica diplomatije Vesna Pusić zatražila pomoć od zemalja članica Evropske unije. "Radimo na tome da nam države članice pomognu", rekla je Pusićeva novinarima i objasnila da se na Hrvatsku odnosi 18.000, na Srbiju 40.000, a na BiH 48.000 hektara poplavljenog područja.

U međuvremenu, junska zaprašivanja započela su i na teritoriji grada Beograda. Sekretarijat za zaštitu životne sredine organizovao je prošle nedelje kombinovane akcije suzbijanja odraslih formi komaraca iz aviona i uređajima sa zemlje. U akciji je angažovano 11 aviona, a tretirana je ukupna površina od oko 44.000 hektara. Ovakve akcije, ako ih ne osujete iznenadne kiše ili druge pojave, daju rezultate na period od tri do šest meseci. Nakon toga, bitka se ponavlja i rat sa komarcima traje unedogled.

PITANJE BIOCIDA: Komarac je, barem po svojim dimenzijama, danas najveći prirodni čovekov neprijatelj koji je uz to i realno opasan. Mada manji od, na primer, vukova i lavova, ili morskih nemani, komarac godišnje odnosi daleko, daleko više ljudskih života od ovih zveri, prenoseći malariju, žutu groznicu, denga groznicu, encefalitis, virus Zapadnog Nila, tularemiju i razne druge tropske bolesti. Istovremeno, komarac je daleko veći od virusa, bakterija i svakojakih smrtonosnih parazita koji napadaju čoveka.

Njegov zvuk i neprijatni ujed jednako iritiraju moderne ljude, koji u junsko veče ćaskaju na društvenim mrežama i prate satelitsku vremensku prognozu, koliko i njihove primitivne pretke, koji su na visovima iznad močvarnog zemljišta posmatrali zalazak sunca. Kako god, potera za komarcem u sobi u oblakoderu je poslednja svakodnevna bitka koju čovek vodi sa nekom drugom životinjom.

Naravno, ima predloga da se ova bitka okonča jednom za svagda. Ako se pođe od logike da na planeti nema mesta i za komarca i za čoveka, postavlja se pitanje da li ovaj drugi već sada poseduje sredstva kojima bi svog malog neprijatelja trajno istrebio. Pre desetak godina, američki biolog Olivija Džudson predložila je da se izvrši biocid i potpuno uništi jedna od vrsti komarca, poznata kao Anopheles. Reč je o malaričnom komarcu koji izaziva jednu od danas najopasnijih planetarnih epidemija (videti okvir).

Džudsonova je predlagala da se ova vrsta, ali i još jedna (Aedes, koja izaziva žutu i denga groznicu) zaraze nekom vrstom virusa koji bi napao njihov genski materijal i podstakao razvoj recesivnog gena. Reagujući na ovu ideju, jedan broj biologa je stao u zaštitu ovih malih stvorenja. Uništavanje cele jedne vrste obično znači trajan poremećaj ekosistema, neka druga vrsta se razvija i zauzima njeno mesto i sasvim je neizvesno kako bi se to moglo završiti. No, Olivija Džudson je smatrala da opasnih vrsta komaraca ima samo 30 i da one čine manje od jednog procenta cele familije, tako da to ne bi uticalo na biodiverzitet, odnosno različitost živog sveta.

Komarci inače predstavljaju familiju malih insekata dvokrilaca u koju spada čak 3500 vrsta, svrstanih u dve podfamilije i čak 43 roda. Ova familija se naziva Culicidae, što je poteklo od latinske reči culex, sa značenjem mušica. Rasprostranjeni engleski naziv mosquito vodi poreklo od portugalske složenice "mala muva". U našem jeziku, komarac je "opšti naziv za insekte dvokrilce Culicidae vitkog tela i dugih nogu koji sišu krv pri ujedu čoveka ili životinje" (Rečnik srpskog jezika Matice Srpske).

Brojne vrste komaraca se, međutim, uopšte ne hrane krvlju sisara. Zanimljivo je takođe da većina onih koji sišu krv zapravo ne mogu preneti bolesti jer prilikom uboda koriste prirodni mehanizam pretakanja krvi "sa višeg na niži pritisak", tako da njihova pljuvačka i ne dospeva u krv. Ova zgoda, ali i brojne druge zoološke karakteristike komarca, razvejala je zebnju da bi komarci mogli prenositi viruse poput HIV-a. No, pojedine vrste, mada u manjini, zaista prenose opasne bolesti i još uvek – ubijaju ljude.

RAVNOPRAVNOST POLOVA: Dobro je poznato kako se ljudskom krvlju hrane samo ženke komarca, dok su mužjaci bezopasni i ne mnogo važni. No, odnos među polovima kod komaraca je ekstremnije neravnopravan nego što možete da zamislite – ženke u bukvalnom smislu igraju ne samo glavnu nego skoro jedinu ulogu u populaciji. Njihov život, ako ih, u međuvremenu, ne ubije čovek na brojne načine na koje to pokušava, traje od dve nedelje pa do oko mesec dana.

Nakon što se dokopaju svog krvavog obroka, ženke pronalaze sklonište gde nekoliko dana vare krv i potom polažu jaja. Za to je potrebno pronaći stajaću vodu, gde će se iz jaja izleći larve i nakon skoro 40 dana, metamorfozom razviti nove odrasle jedinke. Ovaj proces, ali i sav život komaraca, bez obzira na pol, mnogo zavisi od vlažnosti, temperature i pritiska vazduha. No, ako prežive izazove, nakon polaganja jaja, ženke ponovo kreću u lov i ciklus se ponavlja. Mužjaci im pritom služe samo jednoj svrsi – da ih oplode.

Život mužjaka u svetu komaraca je opskuran, kratak i ako se izuzme neophodnost razmnožavanja, bez mnogo smisla. Mužjaci se ne hrane krvlju, nego cvetnim nektarom. Mužjaci ne žive duže od jedne sedmice i pare se samo par dana nakon što se izlegu. Naravno, ne svi, tek retki pojedinci. Nakon što izrastu iz larvi, mužjaci žive u rojevima, okupljaju se u predvečerje i čekaju ženke. U ovakve rojeve uleće ženka i traži za sebe samo jednog partnera.

Telo komarca sastoji se od tri dela: glave, grudnog dela i abdomena. Dužina komarca varira od vrste do vrste, ali retko je veća od 16 milimetara, dok im je težina svega oko 2,5 miligrama. Komarci, osim atmosferskih prilika i manjka vode za rast i razvoj, u svom kratkom životu bivaju napadani sa svih strana – imaju mnogo prirodnih neprijatelja, od kojih su, ako se izuzme čovek, najveći i najstrašniji po njih – vilini-konjici.

Uprkos tome, komarci danas praktično nastanjuju čitavu planetu, sve kontinente osim Antarktika. Donedavno se mislilo da ih nema na Islandu, ali postoje dokazi da žive i na ovom ledenom otoku. Kako su komarci uopšte uspeli da stignu u tako udaljene delove sveta? Smatra se da su ih dobrim delom raselili ljudi brodovima, tako što su preneli larve u posudama sa tečnošću, gumama ili u vazama sa cvećem.

No, komarci su kao familija insekata jako dugo na planeti. Najstariji poznati fosil komarca pronađen je u Kanadi i star je 79 miliona godina, dok genetičari smatraju da se ova familija insekata pojavila pre oko 150 miliona godina. Čovek je, zato, u odnosu na komarce zaista novajlija – u izdanju kakav je danas na planeti postoji tek 100.000 godina. Čak i ako istrebi svog maleckog konkurenta, biće to i dalje samo – još jedna mušica u dugom trajanju biosfere.