"Samo radikali mogu još da napreduju, da se menjaju nabolje. Evo, možeš li, na primer, Đinđića da zamisliš lepšeg nego što je sada? A zamisli Voju, da se lepo obuče, da pazi šta govori…"

Baš tim rečima, negde uoči predsedničkih izbora 1997. (na kojima je Vojislav Šešelj ušao u drugi krug i neuspešno se "tukao" sa socijalistom Milanom Milutinovićem) jedan visokorangirani funkcioner Srpske radikalne stranke pokušao je dolepotpisanoj novinarki da objasni tajnu privlačnosti svog partijskog lidera. Ta, za mnoge teško razumljiva privlačnost, izborno je pomenute godine opredelila znatno više od milion srpskih birača (u drugom krugu Šešelj je skupio čak 1.383.868, odnosno 37,57 odsto glasova).

Trinaest godina kasnije, mnogo toga se u Srbiji promenilo – Đinđić je ubijen, nakon relativno kratkog boravka na vlasti; umesto ogromnog broja izbornih glasova Šešelj broji (poslednje?) dane u Haškom tribunalu, a Milutinovića se više niko i ne seća. Ipak, suština rečenice s početka teksta ostala je ista: radikali zaista imaju mnogo više prostora za (marketinške) promene nabolje od svih ostalih političkih konkurenata, u koje danas spadaju i nekadašnji Šešeljevi najbliži i najodaniji saradnici, a danas naprednjaci – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Pitanje je, samo, da li će Šešelj, nakon što, možda čak i tokom ove godine, "pobednički" stupi na tlo surčinskog aerodroma, ponovo moći da u svoj potencijal za promene nabolje uveri značajan broj birača? Odnosno, da li i u današnjoj Srbiji Šešeljev radikalni nastup i specifična retorika mogu da budu uzrok značajne izmene odnosa snaga na političkoj sceni?

ISKUSTVO I TALENAT: Kapital kojim će lider radikala u trenutku povratka u zemlju raspolagati, nije beznačajan: osim ogromnog političkog iskustva i uspešnog plivanja u različitim okolnostima (od bliskih odnosa sa Slobodanom Miloševićem do postdejtonskog perioda suprotstavljanja kako Miloševiću tako i njegovoj supruzi, "crvenoj veštici sa Dedinja kojoj cveće raste iz glave"), krasi ga i izraziti medijski talenat (valja se podsetiti da je 1990. godine, zahvaljujući samo jednom televizijskom obraćanju javnosti, uspeo da prikupi čitavih sto hiljada glasova).

Uprkos snimcima sa suđenja, Šešelj dugo nije bio lično prisutan u svakodnevnom političkom životu zemlje pa bi, paradoksalno, mogao predstavljati osveženje na političkoj sceni, prilično zasićenoj višegodišnjim medijskim prisustvom stalno istih likova. Elokventan i uvek spreman za najneverovatniju verbalnu gimnastiku i izjave kojima niko pristojan jednostavno ne ume da parira, radikalski vođa će svakako naći načina da antihaški raspoloženim biračima objasni da u malom holandskom gradu nije samo izluđivao sudije, prevodioce i druge zaposlene u Tribunalu, već je uspeo i da ostvari cilj zacrtan u trenutku predaje – da pobedi taj međunarodni sud. Cinici bi spisku Šešeljevih aduta verovatno dodali i da raspolaže (makar) sedmogodišnjim iskustvom života u Evropskoj uniji.

Nisu, međutim, beznačajni ni problemi sa kojima će se putnik-povratnik suočiti u voljenoj domovini. Naprotiv. Od 23. februara 2003, kada je, dvadesetak dana pre ubistva premijera Zorana Đinđića, iznenada dobrovoljno otišao u Hag, u Srbiji se bitno promenila politička klima, u prvi plan su izbile neke nove teme, a stranka kojom je rukovodio iz zatvora ozbiljno je uzdrmana – toliko da na pojedinim lokalnim izborima čak ne uspeva ni da pređe cenzus (što se, recimo, desilo nedavno na Voždovcu).

Među političkim posmatračima, zato, rašireno je uverenje da bi, za početak, Šešelj mogao da ojača sopstvenu stranku, suočenu, nakon odlaska Nikolića i Vučića, sa ozbiljnom krizom liderstva. "Kao reakciju na cepanje stranke i uspon SNS-a, Šešelj je već povukao neke poteze, poput povlačenja starih i starijih kadrova i isturanja mlađih članova u prvi red", podseća u razgovoru za "Vreme" Slaviša Orlović, docent Fakulteta političkih nauka. Konsolidacija partijskih redova svakako je neophodan uslov za podizanje partijskog rejtinga, ali je pitanje do koje granice je to danas moguće. Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, izneo je nedavno u dnevnoj štampi dosta nepovoljnu ocenu po radikale, podsećajući da je u vreme kad je odlazio u Hag SRS imao 12 odsto podrške, a da su Nikolić i Vučić uspeli da rejting podignu "malo razumnijom politikom". Da li bi ta činjenica mogla da inspiriše Šešelja da odustane od radikalizma i prikloni se trendu "upristojavanja", koji se kod njegovih bivših saradnika pokazao kao izrazito isplativ?

EKSTREMIZAM…: "Vojislav Šešelj je političar ekstremne desnice i čovek ekstremizma. Njemu odgovara konfliktna situacija, a kada je nema, on je sam stvara", kaže Orlović, koji veruje da su "male šanse da njegov povratak donese nekakve programske inovacije i zaokrete". Na sličan zaključak upućuje i opaska sagovornika iz jedne od vodećih agencija za istraživanje javnog mnjenja, prema kojoj se SRS, nakon što je počeo sunovratno da pada, povratio dva puta "kada je imao najgore nastupe u percepciji drugih".

Orlović veruje da će, bar u početku, Šešeljev dolazak izazvati određenu medijsku pažnju. Pitanje je, dodaje on, koliko će i mediji i građani u nekom dužem periodu biti spremni da konzumiraju već viđeni meni. Prema nekim ocenama, kao što je ona koju je u dnevnoj štampi izneo Branko Radun iz "Nove srpske političke misli", "moguće je da mu sada DS pomogne da skine rejting SNS-u". I Orlović kaže da je "izvesno da će SNS-u najteže pasti Šešeljev povratak, a to znači utvrđivanje DS-a kao pojedinačno najjače stranke". On dodaje i da je "malo stranaka kojima slabljenje naprednjaka ne odgovara".

U to da će jedna od ključnih meta preko kojih će Šešelj pokušati da ojača pozicije biti upravo njegovi bivši najbliži saradnici, veruju, očigledno i sami naprednjaci: Vučić je, tim povodom, već ocenio da će "kad dođe, biti buke, a onda će se sve stišati".

"Osim napada na dojučerašnje saborce, može se očekivati da će Šešelj svoj ekstremizam hraniti na Republici Srpskoj i Kosovu i Metohiji, s obzirom na verovatnu aktuelnost ovih tema u narednom periodu", kaže Orlović. Ono što je za Srbiju važno, dodaje on, jeste da ekstremna desnica neće kao ranije dobijati trideset odsto glasova. Takva orijentacija se u zapadnoevropskim zemljama stabilizuje na deset do petnaest procenata biračkog tela, podseća Orlović.

… I OSTALI ADUTI: Šešelj će, svakako, pokušati i da se, dobro poznatom demagogijom, obrati socijalnim gubitnicima. Sudeći prema podacima do kojih dolaze istraživači javnog mnjenja, međutim, malo je verovatno da bi obećanja iz oblasti socijalne politike i ekonomije mogla da budu njegov ključni adut: pokazalo se, naime, da birači ne mogu jasno da uoče ko im šta obećava kad je o ekonomiji reč. Verovatno da neku pažnju mogu da privuku obećanja poput onog o hlebu od tri dinara, ali je teško očekivati da više puta prevareni građani ipak nisu naučili lekciju iz te oblasti (i autor obećanja o podeli akcija vrednih hiljadu evra, Mlađan Dinkić, u poslednje vreme muku muči u borbi sa izbornim cenzusom na raznim lokalnim izborima).

Jedna od ključnih tema u Srbiji je i borba protiv korupcije, ali nema naznaka koje bi mogle da upute na zaključak da bi Šešelj u toj oblasti mogao da pronađe naročito učinkovit adut za komunikaciju sa biračima: istraživanja javnog mnjenja, naime, pokazuju da su na vrhu top-liste političara koje birači percipiraju kao "poštene" – Boris Tadić i Tomislav Nikolić.

Kad se, dakle, razmotre ključni faktori i podvuče crta, ne bi se reklo da u realnom životu ima mnogo potpornog materijala za tvrdnju istaknute radikalke Marine Raguš da će se u Srbiji, nakon Šešeljevog povratka, desiti "tektonski poremećaj", nakon koga "počinje oslobađanje srpskog naroda, do njegovog ujedinjenja". Verovatnije deluje cinični zaključak da će Šešelj uspeti da konsoliduje i stabilizuje stranku tako da i u narednom periodu bar nekoliko njenih istaknutih članova, osim njega naravno, može da računa na radno mesto u Skupštini Srbije i privilegije koje ono donosi. Malo li je, na ovoliku nezaposlenost?