Aleksandar Vučić je učinio sve da drugog kruga predsedničkih izbora – ne bude. Ili, gotovo sve, jer nam tek predstoji sam dan izbora 2. aprila. Ruku na srce, nije baš da bi se mogla naslutiti nekakva "Savamala, drugi deo" dok se budu brojali glasovi predsedničkih kandidata – to bi bio najgluplji mogući scenario u istoriji naprednjačke vlasti posle rušenja objekata i maltretiranja ljudi u ovom beogradskom naselju u izbornoj noći prošle godine. Ali, nije sasvim isključeno da bi napetost premijera/predsedničkog kandidata koja je progresivno rasla sa skakanjem rejtinga i natpolovične podrške u svakodnevnim anketama tokom predizborne kampanje mogla da na neki, u ovom trenutku, nedovoljno poznat način eskalira na sam dan izbora. I, da se razumemo, ne zato što bi premijer/predsednički kandidat tako hteo, bože sačuvaj, i za Savamalu je pričao da su samo kompletni idioti mogli noću da ruše umesto da su rušili lepo, danju.

Njegov je, naime, ozbiljan politički hendikep i to već ptice na grani znaju, što rukovodi jednom, da kažemo, nezgrapnom interesnom mašinerijom, uglavnom sačinjenom od terenaca koji se baš ne mogu pohvaliti da su učtivi, ljubazni i skloni ponašanju punom vrlina. Kada takvi nisu ovi što se vide, Milenko Jovanov i Dragan J. Vučićević, šta reći za ostatak strukture, po dubini, sve do onih što lupaju na vrata i skupljaju sigurne glasove? Elem, kad taj neki svet robustnih operativaca uzjašu preterana premijerova napetost, očekivanja i konstantno podizanje praga pobede, valja računati da je iskakanje iz šina gotova stvar. Takav bi neki "neplanirani" događaj značajno mogao da poljulja trijumf Aleksandra Vučića, ako ga bude u prvom krugu. Takva ljuljanja mogu biti čak bolniji udarac od drugog kruga, čist autogol. Eto, recimo, prošle godine je slučaj "Savamala" postao "krug" iz kojeg Aleksandar Vučić nije uspeo da izađe 11 meseci, a po svemu sudeći, neće skoro ni izaći.

Procene o drugom krugu izbora su, međutim, daleko nepouzdanije. Ciničniji bi kazali da je realan koliko i da prizoveš kišu. Ali, ko pamti kako je to Dragan Bjelogrlić završio u Crnom bombarderu, zna da je sve moguće.

BESKRAJNI, PLAVI KRUG: Sociolog Srećko Mihailović koji je bio glavni istraživač "Demostatovog" nedavnog istraživanja javnog mnjenja o predsedničkim izborima, u razgovoru za "Vreme" razmišlja ovako: "Moguće je da se dogodi bilo šta. Mi smo takva zemlja u kojoj se stvari dešavaju iznebuha iako precenjujemo broj takvih događaja koji nam se odjednom dešavaju i stalno zaboravljamo na neke determinante u društvenoj strukturi koje bitno određuju te fenomene. Stanje je sada takvo da je mogućnost drugog kruga minimalna, teško je očekivati da se bilo šta desi što bi moglo da dovede do drugog kruga. Sadašnji premijer je kazao da se zato i kandidovao – da drugog kruga ne bude, te da on bude izabran. U njegovim rukama je sve i može da čini maltene sve ono što sam proceni i ono što mu drugi kažu da je neophodno da bi dobio izbore u prvom krugu."

Zbog takve neke procene je, valjda, Vučić opet sebi uskočio u usta. Po ko zna koji put. Pre dve nedelje, komentarišući "apel 100", podršku javnih ličnosti Saši Jankoviću, rekao je: "Da ja kažem da Predrag Ejdus nije strašan glumac… Kakav bih ja čovek bio? Ili o Dudi Ivkoviću? Šta god mislio o njegovim političkim stavovima i šta god drugi govorili, ali, on je zadužio ovu zemlju…", rekao je Vučić, usput se lako ograđujući od linča režimskih medija kroz koji je prošao Ivković zato što je podržao Jankovića.

Ali, "ljudi treba da glasaju za sebe, za svoje porodice", isticao je dalje Vučić, "da razmišljaju o svojoj budućnosti, svojoj deci… Tebe volimo najviše kao glumca, ali mi biramo nekog ko će da vodi našu zemlju, ko će da brine o našim mostovima, o Bliskom istoku, o našem zemljištu, o našim farmama". Uostalom, poentirao je, svi "selebritiji" su bili protiv Trampa, ali je Tramp pobedio (TV Hepi, 13. mart). Premijer Vučić, međutim, nije mogao da odoli glumcu Lazaru Ristovskom, koji je u Areni objasnio dve-tri o energičnima i mrsomudima. Potom je u nedeljnoj "Politici" (26. mart) tačno 13 dana posle priče o "selebritijima" osvanuo proglas 650 javnih ličnosti koje su podržale A. Vučića. Našli su se tu profesori univerziteta, modni kreatori, dekani, sportisti, glumci, pevači. Neki su se, istina, već ogradili i tvrde da su zloupotrebljeni, ali Vučić je, dakle, i što se "selebritija" tiče povukao tešku artiljeriju – Cecu Arkanovu i Gerharda Šredera, koji nije mogao baš da potpiše proglas, ali je govorio na Vučićevoj završnoj konvenciji, na godišnjicu početka bombardovanja (24. marta). Ajde to na dan bombardovanja, birači nisu tu da pamte, nego da glasaju, nego je zlo i naopako što je Rade Radovanović, novinar "Danasa", objasnio da nastup Šrederov košta cirka 200.000 evra: "Pošto su on i Vučić prijatelji, pretpostavljam da mu je dao neki popust", reče Radovanović za TV N1. Koliko će koštati proglas 650, to ćemo tek da vidimo. Potegao je Vučić i Angelu Merkel i Vladimira Putina, pa uz potpunu okupaciju medijskog prostora, pritiske i ucene po javnim preduzećima "ili glas ili otkaz", i brutalnu satanizaciju dva najrelevantnija opoziciona politička kandidata Saše Jankovića i Vuka Jeremića, drugi krug zaista deluje kao onaj "beskrajni, plavi" u Crnjanskog, što stalno izmiče.

Sociolog Mihailović kaže da je kod nas na sceni autoritarna politička kultura, autoritarni politički sistem sa hegemonijom jedne političke partije i jednim vođom u kojeg većina građana ima poverenje: "To poverenje je čak veće kod onih koji trpe najviše loših posledica od aktuelne vlasti, ali i pored toga Vučić je njihov izbor i broj takvih ljudi je toliki da je mogućnost drugog kruga veoma, veoma mala."

Veći izlazak građana bi, kaže sociolog Mihailović, mogao da umanji šanse Vučiću da pobedi u prvom krugu. "Ali to deluje kao nemoguća misija. Mi imamo veoma veliki broj birača kojima je iz raznih razloga biračko mesto nedostupno, ogroman broj naših ljudi u inostranstvu koji figuriraju na biračkom spisku, a čije su mogućnosti da odu do onih mesta u kojima je moguće glasati u inostranstvu veoma male i skupe. U zemlji veliki broj ljudi radi izvan svog mesta stalnog boravka i njima izlazak na izbore predstavlja priličan trošak. Broj takvih ljudi po nekoj gruboj proceni iznosi gotovo milion", upozorava Mihailović i dodaje da je taj naš birački spisak u priličnoj meri jedna fikcija koja odgovara i našim političkim strankama u opoziciji i onima na vlasti, a "menjalo se toga u poslednjih četvrt veka i nijedna od stranaka nije htela da se pozabavi ozbiljno tim problemom". Potom, Mihailović se osvrće i na tradicionalne apstinente, to je veliki broj ljudi koji "nisu dospeli do nivoa politike" i njihov odnos prema izborima, ma koliko to bilo apsurdno, racionalan je: Njima se ništa u životu ne menja da pobedi ovaj ili onaj na predsedničkim izborima. Ništa im se ne menja ni parlamentarnim izborima. Oni ostaju na društvenom dnu i tu promena nema. Ako to i ne umeju racionalno da objasne, instinktivno osećaju da ne treba da gube vreme na izlazak na izbore."

Dakle, Mihailović ukazuje na to da je rezervoar izbornih participanata prilično ograničen. "Tu se ne može ići u beskraj i mi smo samo u odsudnim društvenim trenucima imali nešto brojniji izlazak na izbore. Koliko bismo glasača mogli očekivati 2. aprila? Taj broj se kreće između 52 i 58 odsto. To je jedna relativno široka margina, ali šta da se radi kad nema dovoljno podataka da se proceni stvarni obim biračkog tela", zaključuje on.

STUDENTI PROTIV PROFESORA: Mrvu optimističnije od sociologa Srećka Mihailovića u procenama za drugi krug izbora deluje Đorđe Vukadinović, koji je u objašnjenju poslednjeg istraživanja NSPM-a naglasio da je njegovo istraživanje zasnovano na pretpostavci "relativno skromne ili osrednje izlaznosti od 56 odsto ili ispod četiri miliona izašlih birača". "Eventualna šansa za opozicione kandidate, kao i nada za odlazak izbora u drugi krug, krije se u mogućnosti da na izbore izađe nekoliko stotina hiljada, ili čak pola miliona, ‚novih’, odnosno u međuvremenu razočaranih i/ili pasiviziranih birača. Što u ovom trenutku ne deluje previše verovatno. No upravo pojave poput Belog ili ovaj poslednji odurni napad na Natašu Jeremić (kao "šefa narko-kartela"), koji je došao iz tabora SNS-a i usta Milenka Jovanova, predstavljaju one nepredvidive faktore koji u poslednji čas i te kako mogu promeniti tok kampanje, promešati dobijene brojke i preokrenuti raspoloženje javnog mnjenja. Zato su – uprkos svemu i bez obzira na sve – svaki pa i ovi predstojeći izbori, ipak, koliko-toliko, neizvesni", napisao je Vukadinović. Jedan od "nepredvidivih faktora" mogao bi, recimo, biti i proglas studenata koji je do utorka ujutro (28. mart) dakle za samo dva dana potpisalo 5500 studenata revoltiranih javnom podrškom koju su njihovi profesori, dekani i rektori uputili predsedničkom kandidatu Aleksandru Vučiću. To je možda nedovoljno za preokret raspoloženja javnog mnjenja do 2. aprila, ali studentske pobune nikad nijednom režimu nisu bile prijatne. U proglasu koji se potpisuje na sajtu Peticije, stoji ovako: "Pre tri godine utvrđeno je da su ministar unutrašnjih poslova ‘dr’ Nebojša Stefanović i gradonačelnik Beograda ‘dr’ Siniša Mali plagirali svoje doktorske disertacije. Tada su mnogi vaši i naši profesori ćutali na grubo kršenje principa akademske čestitosti, a danas ponosno stoje uz Aleksandra Vučića koji je tad branio lažne doktore nauka. Ćutali su kada su prebijani ugledni profesori. Ćutali su kada su gradski fantomi rušili Savamalu. Ćute dok se guši sloboda medija. Ćute na konstantno rušenje institucija i vladavine prava. Ćute na suspendovanje zakona i Ustava naše države. Ali zato ponosno stoje uz čoveka koji je zaposeo sve institucije, čoveka koji ruši i noću i danju. Mi, studenti, nismo ćutali tad, a ne ćutimo ni sad. Stidimo se svih profesora koji su javno podržali Aleksandra Vučića, a koji su tad sramno ćutali. Mi, studenti Univerziteta u Beogradu, pozivamo studente i celokupnu akademsku zajednicu da potpišu ovaj proglas i da svi zajedno stanemo u odbranu akademske čestitosti, časti, ugleda i dostojanstva naših fakulteta i institucija. Danas ne branimo samo narušen ugled naših fakulteta, već i naš ugled, ugled svakog poštenog i akademski čestitog studenta. Profesori, pogledajte nas u oči!", stoji u proglasu koji se potpisuje na sajtu Peticije.

KO SE BOJI REJTINGA JOŠ, TRI ZA GROŠ: Razume se da je postavljanje cilja u predizbornoj kampanji – neophodno. Svi predsednički kandidati opozicionog spektra morali su da svojim biračima i razočaranim apstinentima koje žele da animiraju – ponude nekakav koliko-toliko dostižan cilj da bi njihova trka imala iole smisla budući da je iza Vučićeve kandidature stala vladajuća koalicija koja je na prošlim izborima osvojila oko 62 odsto. Samo su koalicije oko naprednjaka i socijalista osvojile oko 2.236.917 glasova što je nešto jače od 59 odsto. Sa takvom vojskom birača – izbori deluju kao unapred rešeni, a drugi krug – nemoguć. Ipak, još je značajna nepoznanica biračko telo socijalista. Baš kao što su se birači demokrata podelili između Jankovića i Jeremića, socijalisti će glasati za Vučića, ali i za Jeremića i Šešelja, nezadovoljni odlukom da nemaju svog kandidata.

Od tri istraživanja koja smo izabrali ovom prilikom (Demostat, Ipsos, NSPM), rađena u martu, svi Vučiću predviđaju natpolovičnu prednost, dakle, pobedu u prvom krugu. Najveći rejting Vučić ima u istraživanju Demostata (23.mart), 56 odsto, a drugo mesto, po ovom istraživanju, dele Vojislav Šešelj i Luka Maksimović (Ljubiša Preletačević Beli) – devet odsto, Saša Janković je četvrti sa 8 odsto, pa Vuk Jeremić – sedam odsto. Prema Ipsosu (od 23. marta), Aleksandar Vučić ima 54,40 odsto, Saša Janković 12 odsto, Luka Maksimović (Beli) 9,20 odsto, Vuk Jeremić 7,30 odsto, Vojislav Šešelj 7 odsto. Istraživanje NSPM-a (22. mart) kaže da je Vučić na 54,90 odsto, Vuk Jeremić 11 odsto, Saša Janković 10,80 odsto, Luka Maksimović (Beli Preletačević) 7,90 odsto, Vojislav Šešelj 7 odsto.

"Potrebno je uočiti", objasnio je Vukadinović, "da ima gotovo petina ispitanika (18,5 odsto) koja se ili još nije odlučila, ili ne želi da kaže za koga će glasati – a čiji su glasovi proporcionalno raspoređeni na sve kandidate, što, razume se, ne mora da bude slučaj. I tek nakon te matematičke operacije, npr. onih Vučićevih 44,7 postaje skoro 55 odsto". Zanimljivost poređenja ovih istraživanja je u tome što se, očigledno i prema različitim rezultatima anketa vodi bitka za drugoplasiranog, po nekima su to Beli ili Šešelj, po drugima Saša Janković, treći pak tvrde da će novi vođa opozicije biti – Vuk Jeremić. Ali sve su to istraživanja objavljena sedam dana pred izbore, a u rejtinge, čini se, sve više ljudi ima sve manje poverenja. Valjda po onoj da više nisu aktuelna istraživanja javnog mnjenja, nego kreiranja javnog mnjenja. Zato kolaju priče da bi Beli Preletačević, kao drugi, najviše odgovarao upravo Aleksandru Vučiću, jer bi njegovim pozicioniranjem ponizio sve druge opozicione kandidate, te da njegov uspeh ne potiče od "antipolitike" koju zastupa već od "podrške" koju je dobio od Vučićeve mašinerije.

DODOLE: Kao što je svojoj medijsko-stranačkoj mašineriji Vučić naturio da pobeda može biti samo jedna – natpolovičnom većinom – u prvom krugu 2. aprila, tako su, opozicioni kandidati i njihovi glasnogovornici i simpatizeri, namamljeni da prihvate bitku za drugi krug kao odlučujuću za osvajanje opozicionog prestola. Moglo bi se reći da im u jednu ruku – ništa drugo nije ni preostalo. Uostalom, iole ozbiljan predsednički kandidat nikako neće odustati makar od ideje da ima ozbiljne šanse da preokrene bitku u svoju korist u drugom krugu predsedničkih izbora. To je logičan cilj koji postavlja pred sebe i svoje birače. Baš i zato što bi neprikosnoveni vođa sam ulazak u drugi krug shvatio kao svojevrsni poraz. Drugo je ovde, međutim, pitanje. Da li je realno očekivati, čak i u slučaju drugog kruga izbora, da se razjedinjena opozicija koja nije mogla da se dogovori pred izbore o zajedničkom kandidatu, posle izbora dogovori o nekakvom dugo očekivanom zajedničkom delovanju? I da će ih okupiti onaj kome građani budu dali najviše poverenja? Da li bi Saša Radulović ili Čanak prihvatili Vuka Jeremića za novog vođu, ukoliko ovaj uđe u drugi krug ili bar bude drugoplasirani? Da li bi Boško Obradović i Aleksandar Popović prihvatili Sašu Jankovića za svog vođu? Ko bi prihvatio da Ljubiša Preletačević Beli, bude li on drugoplasirani, povede opoziciju u političku borbu protiv crveno-crne koalicije? Da li je građanima koji će na ovim izborima glasati za dvojicu najrelevantnijih kandidata opozicije Sašu Jankovića i Vuka Jeremića, ne po rejtinzima, nego po količini besa, mržnje i propagandnih fekalija, koji se svakodnevno na njih izručuju u stotinama kilograma tabloidnih sadržaja, uopšte stalo do pravljenja novog vođe? Ili bi ti ljudi, možda, više voleli da vide organizovan tim nekih odgovornih i savesnih ljudi, koji se neće skupiti iza romantičnih parola "ko sme da vas pogleda u oči", pa se posle razbežati kud koji mili moji?

Ili je ovde samo vođa u prilici da pobedi vođu?

Ispitivanja javnog mnjenja već su nam više puta ukazala na to da društvo u kojem živimo više voli da ima vođu, a ne institucije. Jedno takvo prošlogodišnje istraživanje (Demostat) pokazalo je da čak 80 odsto ispitanika veruje da je Srbiji potreban jak vođa ili "čvrsta ruka". E, pa, onda, prema svecu i tropar.

Zato bi demokratskoj opoziciji valjalo da posle ovih izbora, ako već to nije uradila pre, izrodi kakav dogovor, a ne vođu. Bio jedan ili dva kruga. U suprotnom, ostaju joj – dodole. A nama – demokratski mrak, što reče jednom Petar Božović u filmu Crni bombarder.