Namernik u Južnoj zoni, gde se nadomak Pančeva nalazi najveći rafinerijsko-petrohemijski kompleks na Zapadnom Balkanu, ne bi primetio ništa čudno. Sve fabrike rade, beli dim kulja u atmosferu, kamioni i cisterne promiču putem, parkinzi su puni i sve izgleda onako kako je oduvek bilo. Do tog stanja, međutim, u sve tri fabrike nije se došlo nimalo jednostavno. Tako je, sredinom 2009. godine, zbog dugova koji nisu mogli da se vrate, bila zaustavljena proizvodnja u HIP Petrohemiji, koja je, inače, pre toga, dok je radila optimalnim kapacitetom, bila drugi izvoznik u Srbiji.

Do tog stanja se došlo akumuliranjem gubitaka iz godine u godinu. Još tokom bombardovanja 1999. uništeno je 40 odsto kapaciteta koji nisu obnovljeni u dovoljnoj meri, što je sukcesivno donosilo pogubne rezultate. Nakon što je proizvodnja uspostavljena, 2004. ova fabrika je postala akcionarsko društvo, tadašnji dugovi su restrukturirani, a Petrohemija je postala značajan izvoznik. Međutim, tada se nije ušlo u investicioni ciklus, te je zbog nesrazmere u ceni sirovine iz uvoza, narastao dug. U međuvremenu susedna Rafinerija nafte Pančevo je u sklopu NIS-a prodata Gaspromu, a novi ruski vlasnici isprva nisu imali razumevanja za zatečeni dug i dotadašnji način odnosa između RNP i Petrohemije, pa je Petrohemija ostala bez sirovine jer nije bila solventna da je avansno plati.

"Nažalost, Petrohemija je u februaru 2009. pojela svoj kapital", kaže Saša Pavlov, generalni direktor HIP Petrohemije a.d., koji je preuzeo upravu nakon što je pre 15 meseci postignut dogovor da se proizvodnja obnovi. "U dokumentima iz 2004. upravo ovakav razvoj događaja se predviđa ako ne dođe do investicija. I onda smo došli do toga. To ništa nije bilo nepoznato i neočekivano. Ništa nije bilo iznenađujuće. Ali, nažalost, dogodilo se".

"VREME": Zašto je, nakon tri decenije poslovanja, isporuka sirovine Petrohemiji pre dve godine odjednom postala problem za nove vlasnike NIS–a?

SAŠA PAVLOV: Kad nekom duguješ 80 miliona evra, teško da će te razumeti. I to sa vrlo sumnjivom projekcijom kako će se vratiti taj novac. Razgovori nisu išli tako dobro, ali je tu Vlada odigrala zaista veliku ulogu. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je bilo medijator u kontaktima između naša dva preduzeća, a zatim je usledilo potpisivanje sporazuma o strateškom partnerstvu sa NIS-om.

Kako je došlo do obnavljanja proizvodnje? Da li danas lakše nabavljate sirovinu?

Nekad je sa NIS-om moglo kako se htelo i zato su i nastali svi ti dugovi. Danas to nije moguće. Došli su Rusi, podvukli crtu na 80 miliona evra i rekli: Kako ćete da platite ovaj dug? I ne samo to, nego je došlo do toga se sada svaka litra benzina mora platiti unapred. U 35 godina istorije, nikada rukovodstvo Petohemije nije imalo takvu situaciju. Razmišljalo se tada i o drugom putu, rađene su analize, ali je ispravno zaključeno da je poslovanje bez Rafinerije besmisleno. Vlada je tada bila možda i spremna da uloži. Meni bi kao direktoru bilo super da smo uzeli tih 80 miliona evra – od toga se lepo može živeti dve godine, ali je posle verovatno malo napeto. Takve investicije ne daju rezultat. Otkako smo došli do konkretnih dogovora sa ruskim partnerima, urađena je nova procena i sada se nalazimo na putu jasno isplaniranih i isplativih investicionih ulaganja.

Kako Petrohemija može biti tako značajan izvoznik i, istovremeno, toliki dužnik?

Naš osnovni problem je što je od sirovine koju dobijamo samo 30 odsto je sa domaćeg tržišta, a 70 odsto je iz uvoza gde je od 20 do 40 dolara po toni skuplji benzin zbog logističkih troškova. To je poražavajuće. I dok je taj odnos takav, Petrohemija ne može da posluje pozitivno. No, s obzirom na to da i oni rade investicije, do 2013. imaće 500.000 primarnog benzina što je 100 odsto potreba Petrohemije. Oni su tu videli ekonomsku isplativost za NIS. Pod punom odgovornošću tvrdim da bi Petrohemija sa 100 odsto domaće sirovine ovog momenta poslovala pozitivno, na ovom nivou tehnologije, sa ovoliko zaposlenih, sa postojećim stanjem. A sa novim investicijama, bila bi pozitivna.

Godinu dana kasnije, vaše preduzeće je ponovo na listi pet najvećih izvoznika. Da li se Petrohemija danas oporavila?

Petrohemija se jeste oporavila u značajnoj meri. Ali, s obzirom na to da nije ni urušena za godinu dana, ne može za godinu dana ni da se oporavi. Poslovni rezultat je sada blizu nule. Prema NIS-u nismo stvorili nove dugove za sirovinu jer to nismo ni mogli. Međutim, finansijski rezultat je problematičan jer smo opterećeni dugovima iz ranijeg perioda. Svakog meseca vraćamo tri do 3,5 miliona evra, što je doduše bio i uslov za ponovni start.

Sada radite minimalnim kapacitetom. Da li su, u međuvremenu, fabrike Petrohemije stajale?

Ne, naprotiv. Radili smo 15 meseci u kontinuitetu, bez zastoja. Naša fabrika Etilen je čak ostvarila najveći kontinuitet u radu bez ispada, i to sa najboljim proizvodima u specifikaciji otkad Petrohemija postoji. Mi čak planiramo da i cele 2011. radimo iako je ona planirana kao remontna godina. Pokušaćemo da, uz napor svih ljudi koji ovde rade, ne zaustavljamo pogone da ne bi za dve godine dvaput stajali. Jer je start izuzetno skup. Svakako ćemo 2012. morati da stanemo zbog investicija. Dotad će dokumentacija biti gotova.

U planu je od 70 do 80 miliona evra investicija u osavremenjivanje procesa?

Nadamo se da ćemo imati razumevanja i do sada ga imamo. Nalazimo se pred investicionim procesom koji upravo treba da uradi ono što je trebalo da bude urađeno 2004. godine. Samo što je sada to mnogo teže. Ali, mi krećemo u investicije koje će biti vidljive do druge polovine 2012. Izabrali smo inženjering kuću koja će da radi master plan i studiju izvodljivosti. Ona će biti urađena do marta meseca ove godine. Posle toga se putem tendera bira kuća koja će raditi detaljni bazni inženjering, a on traje nekoliko meseci, pa kad on bude odobren, ići će se na izbor opreme, a rok isporuke opreme je između šest i 18 meseci. Svakako, to nije neki proces koji može da se završi za nekoliko meseci.

U međuvremenu, smanjene su plate i broj radnika.

To je bio jedan od preduslova za restart. Vlada je dala saglasnost za pokretanje proizvodnje, a taj program je predviđao proglašenje tehnološkog viška. Na osnovu dva programa koja su oba realizovana tokom 2009. fabriku je napustilo negde oko 540 zaposlenih. A onima koji su ostali, oko 1780 ljudi, smanjena je plata za oko 60 odsto. Pored svih ušteda u tehničko-tehnološkim procesima, komercijalnom delu poslovanja, na tome su ostvarene najveće uštede. Zato Petrohemija ove godine ima bolji bilans ili realnije je reći, manji gubitak, nekih 50 odsto u odnosu na 2009, a više od 60 odsto bolje poslovanje nego 2008. godine.

Dakle, oko petina ljudi je otpuštena?

Ne baš potpuno. Nažalost, kod nas je u znatnoj meri, više nego u drugim industrijama, prisutan takozvani prirodni odliv, zbog visoke stope starosti zaposlenih i izuzetno teških uslova rada koje prate hemijsku industriju i uslovljavaju povećani rizik po život i zdravlje ljudi. Trenutni broj zaposlenih je sigurno objektivan, imajući u vidu sadašnju tehnologiju koja je iz sedme decenije prošlog veka. Nove investicije podrazumevaju novu tehnologiju, a kad se ona uvede, decentralizovan način upravljanja i sva ostala poboljšanja u samom procesu. Kada se instalira nova oprema, kreće obuka za upravljanje tom opremom, a to nije oprema koju neko daje alternativno, nego to je obuka koja se plaća. I to će iznedriti jedan novi broj ljudi koji neće moći tehnološki da se prilagode. Mi ćemo verovatno morati da vršimo i prijem novih radnika, pre svega, tehnologa koji će proći obuke i biti nosioci te proizvodnje u narednih deset do dvadeset godina. Sad se sprema nova sistematizacija i organizacija koju radi Fakultet za organizacione nauke.

Kako su sindikati prihvatili tako dramatične promene u poslovanju?

Sindikatima je objektivno prezentovana situacija, dati su pravci mogućeg izlaska, a najbolje sa svima njima biti jako iskren i objektivan. U septembru 2009. su postojale samo dve opcije. Jedna je stečaj i prekid rada. Druga opcija restrukturiranje, koja jeste bila bolna. I svi su videli da je sve bolje nego da ovo stane. Ne vidim šta u Srbiji trenutno nije problem. Da bismo živeli, moramo nekako da izađemo iz problema. A da bismo u tome uspeli, treba da vidimo gde smo konkurentni. Treba imati jasnu viziju i ulagati u nešto što se prodaje na inostranom tržištu. Petrohemija više od 70 odsto izvoznog dela proizvodnje po odličnim cenama prodaje u zemljama Evropske unije, u Grčkoj, Italiji, Nemačkoj, a to nije bilo koje tržište.

Uprkos problemima iz kojih izlazi, Petrohemija je za proizvod HIPLEX dobila priznanje za najbolji robni brend u kategoriji proizvodnih dobara. Kakav je to proizvod?

HIPLEX je trgovački naziv koji je namenjen tome da bi mogao da se izvozi u zemlje Evropske unije. Inače, to je polietilen visoke gustine, takozvani PEVG. On se koristi uglavnom za pravljenje folija koje se koriste za pakovanja džakova, unutrašnji film u pakovanju tetrapaka, u poljoprivredi za pravljenje plastenika, javni otpadi, cementare… Ima zaista široku primenu. Preko 90 odsto prodaje HIPLEX-a je namenjeno inostranom tržištu i on po kvalitetu ima malu konkurenciju na tržištu Jugoistočne Evrope. Mada su zbog državnih ulaganja ostale Petrohemije u okruženju usavršile svoju proizvodnju, pa su konkurentniji u pogledu kapaciteta i niže cene proizvoda, i dalje nam nisu uopšte konkurentni u pogledu kvaliteta. Mada je kod nas viša cena i plaćanje je avansno; ljudi dolaze prvo u Petrohemiju i ako imamo proizvod uzimaju ga od nas. Naš brend je usavršavan od strane tehnologa svih trideset godina. I to je nešto što toliko dugo iz Srbije ide u inostranstvo.