Na administrativnom prelazu između Srbije i Kosova, na njihovoj strani, policajac pita kuda smo se uputili, a zatim, misleći na naš novinarski posao, kaže uz osmeh: Samo objektivno! Ni levo, ni desno. A ako već mora nekud, bolje nek’ je na levo”.

Zajedno sa kolegama iz redakcije N1 krećemo 13. oktobra na svečano ustoličenje patrijarha Porfirija. Zaustavljamo se u severnom delu Kosovske Mitrovice: kao i obično, vijore se srpske zastave, na putevima radovi, po zidovima murali – na prilazu Mahatma Gandi, a mi parkiramo do murala na kojem su patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije.

Ipak, za mene je slika tog grada od kada sam prvi put u njega kročila – grupa mladih ljudi, obrazovanih i duhovitih, s kojima su razgovori, o čemu god da je reč, izvan svake banalnosti.

Ovoga puta, uz kafu, pričamo o ustoličenju. Tog dana je patrijarh Porfirije sa episkopom raško-prizrenskim Teodosijem prošetao ulicama Prizrena, direktoru Kancelarije za KiM nije dozvoljen dolazak na ustoličenje, a kosovski premijer Aljbin Kurti izjavio je da bi bilo dobro da poglavar SPC osudi napad Rusije na Ukrajinu.

Zaključujemo da se nemiri ne bi nikome isplatili, ali uz ono čuveno “nikad se ne zna”. Pitam ih da li će doći sutradan u manastir Pećke patrijaršije.

“Mnogo Srba još od 1999. tamo nije kročilo”, kažu.

Razmatramo politiku i Crkvu, svakodnevicu i sećanja. Kažu da im svakako znači dolazak crkvenog poglavara, ali da ipak neće otići na ustoličenje. Smatraju i da je Crkva htela da ne bude previše ljudi i da sve protekne skromnije kako se ne bi zaoštrila situacija, pa žele da tu odluku poštuju.

“MA ZNAŠ, NISU LJUDI LOŠI”

U Peć stižemo predveče. Većina onih koji su došli na ustoličenje, uključujući predstavnike medija, nisu u Peći, već u srpskim sredinama. I nama je rečeno kako nije pametno da tamo idemo – Srba u Peći i okolini ima veoma malo, pa da budemo pažljivi.

Kako je u Peći ranije živelo mešovito stanovništvo, od prvih dana oružanog sukoba bilo je veoma napeto. Vodile su se jake borbe između srpskih i snaga OVK-a. U Peći i susednim selima bilo je previše smrti, ubistava, pljački, uništavanja kuća i masovnih proterivanja. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u Peći i okolnim mestima ubijen je veliki broj civila Albanaca i Srba. Albanci govore o nasilju srpskih paravojnih jedinica, prebijanjima i ubijanjima, paljenju njihovih kuća i o tome kako je u prvoj i drugoj nedelji rata, marta 1999. bilo proterano oko 90 odsto albanskog stanovništva. Ovdašnja javnost pamti ubistvo srpskih mladića u kafani “Panda” – oko kojeg su posle kolale razne spekulacije – i napad na policajce iz zasede dok su odlazili da evakuišu srpske porodice… U opštini Peć je do 1999. živelo oko 18.000 Srba i Crnogoraca. Danas ih ima manje od 1000.

Dan pre nego što smo stigli u Peć, prikazan je prilog iz tog grada na Televiziji N1. Stariji muškarac, upitan da li zna da će se tu organizovati svečano ustoličenje patrijarha SPC, kaže: “Nisam čuo, sada čujem, nisam uopšte uznemiren, nego ga dočekujem sa dobrim namerama. Očekujem i ovog puta da će dati ljudske bratske poruke, dobrodošao i dobro se vraćao svojoj kući”.

Prve večeri u hotelu sa svima govorim na engleskom. Konobar, spuštajući kafu na sto, prokomentariše na srpskom: “Molim te, govori svoj jezik”.

Izlazimo do grada. Kiša pljušti, po ulicama potoci, gacamo između automobila. Prolazimo pored nekadašnjeg hotela “Metohija”, danas hotela “Dukađin”, zatim masivnog spomenika posvećenog pripadnicima OVK-a.

U prodavnici igračaka, u koju ulazim da kupim poklon za ćerku, opet počinjem da govorim engleski; prodavac, stariji čovek, pita odakle sam.

“Baš iz Beograda?”, kaže i odmah prelazi na srpski.

“Da.”

“Ja sam u Beogradu služio vojsku 1983. godine.”

“Pa kako je bilo?”

“Pa 1983. je bilo lepo.”

“Znate da je ustoličenje patrijarha?”, pitam.

“Da, čuo sam”, odgovara, “samo da sve prođe u miru.”

Taman da izađem, vikne: “Devojko, niste imali problema ovde?”

“Nismo za sada”, odgovorim.

“Ma znaš, nisu ljudi loši…”

PRISUTNI I ODSUTNI

Na dan ustoličenja, kiša i dalje ne prestaje. Atmosfera u gradu je mirna. Na ulazu u manastir nekolicina vojnika KFOR-a i više pripadnika policije Kosova.

Inače, Peć je još od 1253. sedište srpske arhiepiskopije, potom patrijaršije. Pećka patrijaršija je, u narednim vekovima, ukidana i obnavljana. Srpska patrijaršija je obnovljena 1920. Od tada do danas, u njoj su svečano ustoličeni svi patrijarsi SPC, osim patrijarha Vikentija Prodanova.

Ljudi u manastir pristižu još pre sedam ujutru. Na parkingu nekoliko autobusa i veliki broj automobila. Špalir dece u narodnim nošnjama čeka patrijarha. Tu su skoro svi arhijereji SPC, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, članovi porodice Karađorđević, mitropolit Ilarion (Alfejev) – doskorašnji predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, sada mitropolit budimpeštanski, u poslednje vreme čest gost SPC. Služba počinje nešto pre devet. Struja nestaje dva puta.

U delu crkve gde se nalazim, čuju se mahom Nikšićani i Hercegovci. Došaptavaju se, komentarišu tiho ko sve nije došao. Jedan od prisutnih priča kako su neki njegovi Hercegovci morali da vade lične karte u Srbiji kako bi uopšte stigli na ustoličenje jer bi im za ulazak iz BiH bila potrebna viza.

Patrijarha u tron uvode mitropolit Hrizostom i mitropolit Joanikije. Vernici viču “dostojan”.

“NAŠ PROGRAM JE MIR”

Već na početku svoje besede patrijarh Porfirije poziva na mir sa Albancima. Govori o praštanju i pomirenju, ali najviše o miru. Pominje svetle trenutke zajedničke istorije, kako su albanske porodice čuvale manastir Dečane: “Ti su čestiti Albanci, bez obzira na to što su bili muslimani ili možda baš zato što su bili muslimani, iskreno verujući ljudi, znali za moć molitve, znali da se u pravoslavnim svetinjama moli i za njih i njihovu decu i da Bog, kao apsolutna ljubav, ne gleda na to ko je ko, već da su svi Božja deca.”

Naglašava još nešto – niko drugi ne može, niti je preterano zainteresovan da onima koji žive ovde pruži mir koji je jedina mogućnost opstanka i Srba i Albanaca. Sličnu poruku poslao je nekoliko meseci ranije, baš za Vidovdan. Tada je kazao da su Srbi i Albanci potrebni jedni drugima, važno je da to razumemo, te da ne dozvolimo da nas drugi uče onome što smo već sami živeli.

Kao i njegovi prethodnici na istom mestu, patrijarh Profirije je govorio o važnosti Pećke patrijaršije nazvavši je “srpskim pravoslavnim Jerusalimom”, kao i Kosova i Metohije za narod i Crkvu. Zahvalio je tamošnjem monaštvu, ali pre svega narodu koji živi na Kosovu. U trenutku kada je završavao govor, nestalo je struje. U crkvi je bilo mračno, samo se u daljini čulo da patrijarh govori. Rečenica koju je dobar deo prisutnih propustio, bila je upućena Srbima na Kosovu: “Naša međusobna podrška i naše zajedničke molitve deo su naše neraskidive zajednice koja je izvan svake ideologije.”

MESTO DO PATRIJARHA

Beseda nije dala prostor učitavanju i različitim tumačenjima. Nešto pre 12 sati završeno je svečano ustoličenje. Ljudi su se još neko vreme šetali po dvorištu manastira. Atmosfera je bila svečana, ali tiha. A na ručku koji je usledio, pored patrijarha Porfirija sedeo je gradonačelnik Peći Gazmend Muhadžeri.

Nije ovo prvi put da Gazmend Muhadžeri ukazuje poštovanje na taj način. Kako piše Kossev, baš ove godine je gradonačelnik Peći obeležio pravoslavni Vaskrs sa verskim poglavarima, a pre tri godine sa srpskim povratnicima i igumanom manastira Dečani obeležio slavu Usekovanja glave Svetog Jovana Preteče i da je bio prvi od kosovskih zvaničnika koji je osudio napad u Goraždevcu (2015).

Kada je reč o SPC na Kosovu, odnosno o Eparhiji raško-prizrenskoj i kosovskometohijskoj, ona među lokalnim Srbima uživa najveće poverenje. Naime, nakon rata mnogi lokalni političari su otišli sa Kosova, pa se često čuje da su tamo ostali samo Eparhija raško-prizrenska i građani. Za vreme rata su odigrali važnu ulogu. Između ostalog, vladika Teodosije i otac Sava Janjić su 1999. otvorili kapije manastira Visoki Dečani kako bi primili 150 Albanaca iz sela jer je bilo veoma rizično da ostanu u svojim kućama. Danas, međutim, manastir Visoki Dečani ima druge probleme: u javnosti je najpoznatiji onaj da već godinama traje spor u vezi sa 24 hektara koji, po odluci Ustavnog suda Kosova, pripadaju manastiru, ali tamošnja državna preduzeća neće da pristanu na to. U tome ih podržava i aktuelni premijer Kosova, tako da se odluka Ustavnog suda u praksi ne izvršava.

“AKO JE SVETAC, ON JE SVETAC BOŽJI”

Nakon svečanog ustoličenja, odlazimo ponovo u centar Peći. Jasno je da je politizacija događaja izbegnuta i da je to veliki dobitak za sve, osim za one koji žive od nacionalističkih prepucavanja preko grbače naroda. Za večerom, u lokalnoj kafani, služe nas mladić i devojka da bi potom došao njihov otac da nam zahvali što smo bili i da pita da li nam je bilo lepo u njihovom gradu.

Sve vreme mi je u glavi razgovor koji sam, pre oko šest meseci, vodila sa igumanom manastira Draganac Ilarionom.

Pričao je tada, zaneseno, o narodnoj pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija, opisavši je kao duhovitu, sa zdravom ironijom i sižeom holivudskog blokbastera. A onda je recitovao njen kraj: “Kad to viđe Kraljeviću Marko,/ proli suze niz bijelo lice:/ Jaoh mene do boga miloga,/ đe pogubih od sebe boljega!”

A zatim je objasnio: “U ovoj pesmi, s obzirom na okolnosti u kojima živimo na Kosovu i Metohiji, divno je što je Musa Arbanas veći junak od Kraljevića Marka, a što se u pesmi sugeriše više puta. Tragedija naših suprotstavljenosti u njoj je razrešena kroz pokajanje. Pesma je danas posebno dragocena zato što nam prenosi viđenje Albanaca od strane Srba u 18. veku kada su te pesme nastajale, koji ih vide kao čestit i hrabar narod kome se priznaje da je u nečemu bolji. U kontaktu sa našim komšijama Albancima trudim se da istaknem istorijske i kulturološke činjenice koje nas zbližavaju – da je majka Đerđa Kastriota – Skender Bega, Vojislava, Srpkinja i da je njegov rođeni brat sahranjen kao monah u Hilandaru. I da tamo postoji arbanaški pirg koji je sagradila porodica Kastriota. Dok je sveta srpska majka Angelina krušedolska Albanka, rođena sestra Skenderbegove žene Andronike, iz porodice Arijanita. Skenderbegova majka je Srpkinja, a sveta srpska majka Angelina je Albanka”.

Sećao se potom mnogo situacija u kojima su čitali molitve muslimanima:

“Više puta je u Dečane dolazio čovek u civilnoj odeći i dovodio ljude da im čitamo molitve kod ćivota svetog kralja. Govorio im: ‘Sve što vam kažu sveštenici, vi radite’. Pitam ga čime se bavi, misleći da je travar ili alternativni lekar. A on kaže: ‘Pravo da ti kažem, ja sam hodža, pročitam im kod nas molitvu pa ih dovedem ovde. I ovo je Božja kuća’. Ovakva tradicija na ovim prostorima postoji vekovima.”

U tom kontekstu, pomenuo je i anegdotu: dolazi musliman Albanac u Dečane i moli se kod ćivota Svetog Stefana Dečanskog. Srbin ga pita zašto se moli kod srpskog sveca, a on mu odgovora: “Ako je svetac, on je svetac božji.”