Predsedništvo BiH u novom sazivu konstituisano je u sredu 10. novembra, kada su Nebojša Radmanović, Željko Komšić i Bakir Izetbegović – njegovi na četiri godine izabrani članovi, koji će se na mestu predsedavajućeg menjati svakih osam meseci – dobili sertifikate i položili zakletvu da će čuvati suverenitet i teritorijalni integritet BiH, poštovati ustav i sprovoditi Dejtonski sporazum.

U zdanju Narodne skupštine RS u Banjaluci, u ponedeljak 15. novembra 2010, novoizabrani predsednik RS Milorad Dodik položio je zakletvu na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine RS, kojoj su prisustvovali mnoštvo diplomata i predsednik Srbije Boris Tadić. Dodik je posle inauguracije rekao da dolaze "godine velikih izazova", a da je njegov cilj, jaka, stabilna, demokratska i napredna RS sa nadležnostima koje su joj date u Dejtonu i Parizu i sa suverenitetom koji je unela u državnu zajednicu BiH.

Jasno je da to često pominjanje Dejtona odražava prilično komplikovan problem kako da se nađe ravnoteža između zaštite manjinskih prava i ravnopravnosti naroda i entiteta u BiH. U kantonizovanoj Federaciji (FBiH), kao što se zna, Bošnjaci i Hrvati su različito koncentrisani u 10 kantona: tri su većinski hrvatski, dva su mešovita, Srednjobosanski i Hercegovačko-Neretvanski, a pet su većinski bošnjački. Federalne institucije su u Sarajevu i delimično u Mostaru na koji imaju pretenzije i Hrvati i Bošnjaci. U Republici Srpskoj ostaje problem kako da se obezbedi konstitutivnost druga dva naroda (za sada su to takozvani kompenzacioni mandati i izborni ključ u Skupštini RS).

U Predsedništvo BiH, prema Ustavu BiH, biraju se jedan Srbin iz RS i po jedan Bošnjak i Hrvat iz Federacije BiH. Sud za ljudska prava u Strazburu procenio je da je ta odluka diskriminirajuća, jer oni koji ne pripadaju konstitutivnim narodima u BiH praktično ne mogu biti birani, pa time ni izabrani na najvišu funkciju. U julu 2000. Ustavni sud BiH je, inače, odlučio da Bošnjaci, Hrvati i Srbi budu priznati kao konstitutivni narodi na celoj teritoriji BiH.

Na proteklim izborima ta jednačina je, međutim, testirana s treće strane: među Hrvatima je, kako izgleda, rašireno uverenje da je hrvatski član Predsedništva BiH izabran i glasovima Bošnjaka, pa je nadglasani Dragan Čović (HDZ BiH) i ovom prilikom ponovio da Hrvati u BiH žele federalnu jedinicu sa hrvatskom većinom, kako bi se zaptili od izbornog inženjeringa, odnosno od majorizacije.

Dodik je ponavljao da je bilo pokušaja da se isti koncept sprovede i u Republici Srpskoj, jer su, po njemu, Bošnjaci masovno glasali za Mladena Ivanića…

Tako se u znaku permanentne ustavne krize i postizborne kombinatorike, koju Amerikanci zovu horse trading, uz demarše, pregovore, inauguracije i zakletve, eto, navršava decenija i po od potpisivanja Dejtonskog sporazuma koji je zvanično potpisan u Parizu 14. decembra 1995, a definisan je u Dejtonu, Ohajo, u vojnoj bazi čiji je budžet, kako se jednom izrazio Karl Bilt, veći od budžeta Bosne i Hercegovine.

Sporazum je sklopljen na konferenciji koja je trajala od 1. do 21. novembra 1995. godine i time je okončan rat tri strane u Bosni i Hercegovini (1992–1995), tokom koga je prema Istraživačko-dokumentacionom centru iz Sarajeva poginulo ili nestalo 97.207 ljudi (57.523 vojnika i 39.684 civila), od toga Bošnjaka 65,88 odsto, Srba 25,62, Hrvata 8,01 odsto.

Zbog tog rata stanovništvo BiH se smanjilo, a unekoliko se promenila i njegova nacionalna struktura. Prema popisu iz 1991. u BiH je živelo 4.377.033 ljudi – Bošnjaci (tada Muslimani) činili su 43,47 odsto, Srbi 31,21 odsto, Hrvati 17,38 odsto, a Jugoslaveni 5,54 odsto stanovništva. A prema procenama UNDP-a (Human Development Report) iz jula 2004. i Agencije za statistiku BiH od 30. juna 2008, u BiH živi 3.842.265 ljudi, od čega Bošnjaka 48,3 odsto, Srba 34,0 odsto, Hrvata 15,4 odsto i drugih 2,3 odsto.

Popis stanovništva u BiH nije sproveden od 1991. i sporovi o novom se još vode, zato što je njegovo održavanje vezano za povratak izbeglica. Bošnjaci, koji se smatraju najvećim žrtvama rata, ne slažu se da se popis održi dok se ne vrate sve izbeglice, a iz RS traže da se popis održi i sumnjiče Bošnjake da čekaju dok se demografsko klatno pomera u njihovu korist (od 1991. za 5 odsto), pa da uspostave majorizaciju.

IFOR. SFOR: Opšti mirovni sporazum iz Dejtona pored osnovnog teksta, čiji original u Sarajevu iz nekih razloga doskora nisu imali, pa su im ga ove godine dostavili Francuzi, potpisano je i jedanaest aneksa, u kojima se išlo do detalja. Kažu da tada nije bilo toliko ustavnih koliko teritorijalnih sporenja.

Na početku su, naravno, aneksi sporazuma o vojnim aspektima mirovnog rešenja, o tranzitnim aranžmanima za operaciju mirovnog plana, o statusu NATO-a koji je tamo ušao u početku sa 60.000 vojnika (IFOR), a od 1996. to je SFOR), sa oko 2000 vojnika iz EU, dok je NATO zadržao neke štabne strukture. Vojnike je tamo slalo 25 NATO i 11 ne-NATO država.

Ti aneksi sadrže odredbe o regionalnoj stabilizaciji, o međuetničkoj granici, o izborima, o Ustavu Bosne i Hercegovine, o ljudskim pravima, o arbitraži, o izbeglicama i raseljenim osobama, o očuvanju nacionalnih spomenika, o osnivanju javnih preduzeća u BiH, o civilnom sprovođenju mirovnog rešenja, o međunarodnim policijskim snagama, o stvaranju Federacije Bosne i Hercegovine, o načelima za prelazni statut za grad Mostar, o elementima dogovorenih principa za Sarajevo…

ENTITETI: Po Dejtonskom ugovoru entiteti imaju ovlašćenja na svojoj teritoriji u oblastima kao što su porezi, razvoj privrede, zakonodavstvo, kontrola budžetskih izdataka u infrastrukturi, zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju.

Porez na dodatu vrednosti (PDV, VAT) i carina idu na centralizovane račune s kojih se finansira: jedinstveni budžet BiH iz koga se plaća državno činovništvo BiH, spoljni dug, dva entiteta i Distrikt Brčko…

Predsedništvo BIH s rotirajućim predsednikom i vetirajućim odlučivanjem komanduje oružanim snagama u ratu i miru. Dosadašnjim izmenama aranžmana koje se zovu reforma, stvorena je jedinstvena multietnička komanda na nivou BiH, koja pod sobom ima tri brigade koje neguju tradicije oružanih snaga sukobljenih 1992–1995, a čija ukupna snaga iznosi oko 10.000 profesionalnih vojnika, oko 5000 u rezervnom sastavu i 1000 civila.

Spoljnu politiku BiH vodi Predsedništvo, koje postavlja ambasadore i druge predstavnike od kojih ne više od dve trećine ne bi trebalo da budu iz Federacije, o čemu izbijaju sporovi. Skupština BiH ratifikuje međunarodne ugovore.

Predsednik Saveta ministara postavljen od strane Predsedništva i odobren od strane Skupštine BiH postavlja ministra spoljnih poslova, ministra odbrane, ministra spoljne trgovine.

Parlamentarna skupština BiH sastoji se od dva doma: Doma naroda (15 delegata, dve trećine iz Federacije, 5 Hrvata i 5 Bošnjaka, i jedna trećina iz RS, 5 Srba) i Predstavničkog doma (42 direktno izabrana poslanika, od kojih se dve trećine biraju u Federaciji, a jedna trećina u Republici Srpskoj).

Dom naroda može da stavi veto na neki zakon koji je već usvojen u Predstavničkom domu ukoliko većina srpskih, hrvatskih ili bošnjačkih delegata zaključi da taj zakon ugrožava vitalni nacionalni interes. Ukoliko nema saglasnosti, zakon se prosleđuje Ustavnom sudu na konačno rešavanje.

Ustavni sud BiH (9 sudija, 4 iz FBiH, 2 iz RS, 3 iz Evropskog suda za ljudska prava) jeste vrhovni arbitar u ustavnim sporovima i nadređen je entitetskim sudovima.

Sud BiH, ustanovljen 8. decembra 2000, ima nadležnost samo za specifična krivična dela kao što su ratni zločini, finansijski kriminal (korupcija, trgovina ljudima) zločini protiv države (izdaja i terorizam). Nije iznad sudova u Federaciji i RS, već funkcioniše na osnovu podele nadležnosti.

Sudski sistem u BiH je inače veoma decentralizovan – ima 14 ministarstava pravde. FBiH ima ustavni sud, postoji 10 kantonalnih sudova i opštinski sudovi. RS ima svoj Ustavni sud, Vrhovni sud, sudove distrikta i osnovne sudove. Distrikt Brčko ima svoje sudove.

KANCELARIJA: Iznad svih njih je Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu (koga u BiH zovu OHR, po engleskim rečima Office (kancelarija) i High Representative for Bosnia and Herzegovina). Po tom sporazumu OHR je u ime OUN-a i EU vrhovni tumač Aneksa 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma. Imenuje ga Savet bezbednosti UN-a na predlog Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira.

Zaključcima tog Saveta na konferenciji održanoj 9. i 10. decembra 1997. u Bonu (tzv. bonska ovlašćenja) OHR-u je dato još vlasti – da saziva zajedničke institucije i predsedava im; da donosi privremene mere kada nije postignut dogovor, da preduzima akcije protiv funkcionera za koje smatra da krše zakonske obaveze preuzete Mirovnim sporazumom. OHR je "vicekralj Indije", do sada je de fakto vršio izvršnu i sudsku vlast, a i zakonodavnu vlast u Bosni i Hercegovini.

OHR je do sada svojim odlukama mijenjao i dopunjavao Ustav RS i Ustav Federacije Bosne i Hercegovine, donosio, menjao, dopunjavao i ukidao zakone, donosio budžete i statute gradova i opština, izricao presude, zabranjivao politički rad izabranim narodnim predstavnicima i državnim službenicima, smenjivao političke funkcionere u opštinskim, gradskim, republičkim, federalnim i zajedničkim organima vlasti itd. Valentin Incko je pre desetak dana malo ublažio tu praksu, ukinuo je prethodne provere kandidata za ministre.

U Republici Srpskoj su često tvrdili da je takva ovlašćenja najarogantnije koristio Pedi Ešdaun, a i Hrvati su izgleda ljuti na Volfganga Petriča. Lajčak je bio pod vatrom iz RS kada je nametnuo Zakon o Savetu ministara BiH kojim za usvajanje odluke više nije bilo neophodno da glasaju po dva ministra iz svakog naroda, već po.

Povodom mera Valentina Incka o kompaniji "Elektroprenos BiH" Dodik je ovog leta najavljivao da će raspisati referendum o podršci izvornom Dejtonu, što je uz citiranje njegovih izjava "RS zauvek, BiH samo po Dejtonu" u zapadnim medijima tumačeno kao najava secesije RS. Neki su podsećali na to da je rat tamo počeo referendumima: 1. marta 1992. bosanska vlada je održala referendum o nezavisnosti, parlament BiH je proglasio nezavisnost 5. aprila 1992. kome su se suprotstavili Srbi, koji su prethodno u novembru 1991. održali svoj referendum o opstanku u Jugoslaviji.

BUTMIR: Ustavni sporovi u BiH intenzivirani su pre više godina, mada neki kažu da je na pojačanje pritiska sa zapadne strane uticala teška situacija u Federaciji BiH, na čijim su budžetskim računima u junu 2008, po nekim informacijama, bile preostale sveukupno 434 konvertibilne marke…

SAD i EU ponavljaju da se granice BiH ne smeju menjati, ali uobičajenu formulu male šargarepe i velikog štapa sada zamenjuju fleksibilnijim porukama (Hilari Klinton) o tome da lideri tri naroda treba da se dogovore radi evropske budućnosti. I SAD i EU se zalažu za jaču centralnu vlast u BIH, što je formulisano i u njihovom predlogu, iznesenom u vojnoj bazi u Butmiru. Najuticajnije političare u BiH tamo su u leto 2009. stranci bili sakupili u pokušaju da na blic nametnu rešenja, ali pregovori su propali u drugoj polovini oktobra. Tada su promenu Ustava BiH definisanog u Dejtonu pokušavali da izdejstvuju uz pozivanje na takozvanu evropsku mapu puta. Kada su krajem 2009. godine Srbija, Crna Gora i Makedonija stavljene na tzv. "belu šengen listu", BiH je zbog neizdavanja biometrijskih pasoša ostala pod viznim režimom, ali je ipak u jesen 2010. i ta rampa dignuta.

Čelnici RS su do sada odbijali pritisak da se promeni ustav, tvrdeći da bi te promene dovele do ukidanja entiteta i unitarizacije, što Bošnjaci poriču.

Bilo je predloženo da Predsedništvo BiH ima predsednika i dva potpredsednika koji ne smeju biti iz istog naroda. Predsednik bi bio ovlašćen da imenuje premijera BiH, da potpisuje akte bez saglasnosti potpredsednika, da imenuje i razrešava ambasadore.

Uloga premijera i vlade bila bi pojačana, a parlament BiH uvećan. Nadležnosti centralne države, osim odbrane, obaveštajnih poslova, bezbednosti, spoljne politike i carina činili bi i međunarodno-pravna saradnja, Interpol, regulisanje međunarodnog i međuentitetskog transporta…

BiH i entiteti imali bi podeljene nadležnosti za oporezivanje, izbore, poljoprivredu, nauku i tehnologiju i lokalnu samoupravu.

U predlogu je stajalo, i to je izazvalo velike sporove, da centralna država BiH bude vlasnik imovine koja joj je potrebna za vršenje funkcija javne vlasti i za integraciju u NATO i EU. To se ticalo i 69 lokacija nepokretne vojne imovine. Taj predlog nije prošao, ne samo zbog otpora iz RS, već i iz Federacije. Skupština RS je 14. septembra usvojila i Zakon o državnoj imovini, kojim je predviđeno da taj entitet upravlja, obezbeđuje i štiti sve vrste imovine unutar svoje teritorije, što je kritikovao Valentin Incko.

Jedan od zahteva srpske strane na ustavnim pregovorima u Butmiru u leto 2009. bio je ukidanje OHR-a, odnosno Ovlašćenog visokog predstavnika Evropske unije. Kada je 2010. kao predstavnik za BiH pomenut Slovenac Milan Kučan, iz RS je poručeno da ne može Bosnu spasavati onaj koji je razbijao Jugoslaviju…

Veruje se da je razlog butmirski proces propao zato što je iznet predlog koji je podrazumevao smanjenja entitetskih ovlašćenja nepovoljan po srpsku stranu, ali protiv su bili i Hrvati, koji sve otvorenije traže treću federalnu jedinicu.

Na predstavnike Srbije je tokom protekle godine vršen i lični pritisak da nikako ne izgovaraju reči Bosna i Kosovo jednu pored druge. Predsednik Srbije Boris Tadić ponavlja da Srbija podržava celovitost BiH, a i da rešenje treba da se traži u sporazumu tri naroda. Kaže da će Srbija i dalje razvijati specijalne odnose sa Republikom Srpskom, jer na to ima pravo. Skupština SR Jugoslavija je inače ratifikovala Dejtonski sporazum 13. novembra 2002. Sporazum o specijalnim vezama SRJ i RS potpisali su inače Šarović i Koštunica 5. marta 2001. godine u Banjaluci, a Sporazum o specijalnim odnosima Srbije i RS Tadić, Koštunica, Čavić i Dodik 26. septembra 2006. u Banskom dvoru, sedištu predsednika Republike Srpske u Banjaluci.

Hrvatski predsednik Ivo Josipović daje izjave slične Tadićevim. On se razlikuje od svog prethodnika Stjepana Mesića, koji je januara 2010. podigao regionalne tenzije jednom ratobornom izjavom, o kojoj je predsednik Srbije Boris Tadić 22. januara upozorio Savet bezbednosti UN-a.

Oni koji pamte FNRJ, SFRJ i DFJ, znaju ponešto i o Kraljevini Jugoslaviji i Kraljevini SHS i troplemenom narodu ili o pokušajima kreiranja bosanske nacije od strane Benjamina Kalaja, guvernera Bosne i Hercegovine od 1882. do 1903, znaju da nije lako naći solomonsko rešenje o pravima tri naroda u složenoj državi kao što je dejtonska BiH, a i oni koji manje pamte znaju da tu ne valja puštati šegrta u radionicu.

Kad se sve sabere, ipak je bolje imati 15 godina dejtonske ustavne krize nego tri godine rata.