Izbegličko-migrantska kriza, koja se intenzivirala 2015. godine na takozvanoj balkanskoj ruti, za sobom ostavlja brojne posledice. Stotine hiljada izbeglica i migranata su krenuli, mahom iz Turske u kojoj su proveli duže ili kraće vreme, put zapadnoevropskih država, članica Evropske unije. Ti događaji su za posledicu imali otežanu humanitarnu situaciju duž država na pomenutoj ruti (Grčka, Bugarska, Severna Makedonija, Srbija…). To je rezultiralo kolapsom već preopterećenih i nedovoljno izgrađenih nacionalnih sistema azila.

Događaji iz 2015. godine, posle kojih su usledile restriktivne mere vlasti zemalja na balkanskoj ruti i “rubnih” država EU, za posledicu su imale zatvaranje granica i otežavanje ionako rizičnog prelaska tih granica, sa kojima se svakodnevno suočavaju hiljade izbeglica i migranata. Sporazum koji su postigli EU i Turska 2016. godine dodatno je negativno uticao na razvoj stanja na terenu jer on predstavlja korak unazad u implementaciji normi međunarodnog izbegličkog prava koje je na snazi.

MASOVNE MEŠOVITE MIGRACIJE

Migracije koje su se intenzivirale u protekloj deceniji su masovne i mešovite, izbegličko-migrantske. Za njih je karakteristično da su među ljudima u pokretu i izbeglice i migranti, što sa pravnog aspekta nije bez značaja. Naime, za izbeglice i migrante važi različit pravni okvir. Na izbeglice se primenjuje Konvencija o statusu izbeglica (1951) i Njujorški protokol (1967). Na izbeglice se tako odnosi i zabrana vraćanja u države u kojima im preti progon ili u državu iz koje bi mogli da budu vraćeni na područje gde im preti progon.

Masovne mešovite migracije su dovele do prevelikog opterećenja nacionalnih sistema azila i izazvale humanitarnu krizu. Odgovor mnogih država nije bio adekvatan. Konsenzus se u proteklim godinama veoma teško pronalazio, što se najbolje vidi na primeru EU gde su se pojedine zemlje oglušivale o zajedničku politiku azila i migracija, poput država Višegradske grupe (Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska). Usled promenjenih politika vezanih za azil i migracije, te kršenja prava pojedinaca, Evropski sud za ljudska prava i Sud pravde EU utvrđivali su u više navrata kršenja važećih pravnih normi iz ove oblasti.

Upravo na balkanskoj ruti su se slamala koplja vezana za politiku prihvata izbeglica i migranata i neadekvatno upravljanje masovnim migracijama. Teret prihvata koji su na sebe preuzele pojedine bliskoistočne zemlje, poput Libana i Jordana, kao i Turska, na čijoj teritoriji se nalazi više miliona izbeglica i migranata, godinama unazad stvara tenziju i nagnao je milione ljudi da spas potraže u zapadnoevropskim državama. Masovnim pokretom ljudi kojima je cilj da se domognu svetle i sigurne budućnosti u tim zemljama, ostao je boravak u limbu, neizvesnom stanju iščekivanja u kom su zaglavljeni, a koji se odvija duž balkanske rute.

RIZICI I IZAZOVI

Na balkanskoj ruti je u prethodnih pet-šest godina došlo do velikog broja incidenata, čak i sa smrtnim ishodom. Izbeglice i migranti su tako stradali za vreme kretanja po prugama i putevima, u saobraćajnim nesrećama u pretrpanim vozilima, ali i u povremenim međusobnim obračunima. Na sve to se dodaje i govor mržnje u medijima i na društvenim mrežama koji obiluje ksenofobnim napisima, što stvara klimu netrpeljivosti. A vredno pažnje je i nekontrolisano vršljanje desničarskih grupa, koji uteruju strah kako izbeglicama i migrantima, tako i sopstvenim građanima.

Stanje na granicama je gotovo nepromenjeno dugi niz godina. Pojedine države su podigle “zaštitnu” ogradu, što je prvo učinila Mađarska. Na nekim granicama postoje prirodne prepreke (visoke planine, reke, itd), i to dodatno otežava prelazak granice i izbeglice i migrante često izlaže izuzetnim rizicima. Policije pojedinih zemalja upotrebljavaju prekomernu silu prema izbeglicama i migrantima, zatim ih proteruju sa svojih granica bez mogućnosti pristupa postupku azila, ili ih lišavaju slobode pošto ih privedu, najčešće bez pravnog osnova i bez mogućnosti osporavanja odluke o lišenju slobode.

Problemi izbeglica i migranata koji se zadrže neko vreme na balkanskoj ruti se nastavljaju i pošto budu smešteni u prenatrpane kampove. Tako smo svedoci višegodišnje prakse u mnogim zemljama u pogledu veoma loših uslova smeštaja tražilaca azila, izbeglica i migranata, posebno na grčkim ostrvima. Korona je doprinela da se situacija pogorša, ali i da se postupak azila dodatno produžava, a da se brojne garantije u postupku ne obezbeđuju tražiocima azila, što se negativno odražava po njih.

Krijumčarenje izbeglica i migranata predstavlja još jedan od problema na balkanskoj ruti. Hiljade njih postaju lake žrtve pohlepe krijumčara, koji često uzimaju i po nekoliko hiljada evra za prevođenje preko granice, a još češće ne ispunjavaju svoju “prestaciju”, te izbeglice i migranti budu nepotrebno izloženi brojnim rizicima, ali bez ostvarenog cilja – stizanja u željenju zemlju odredišta.

EKSTERNALIZACIJA AZILA

Jedan od trendova koji se intenziviraju u poslednje vreme je i svojevrsna eksternalizacija azila. Tako su mađarske vlasti, zakonodavnim promenama od 2020. godine, uvele postupak kojim se izražavanje namere da se traži azil u Mađarskoj vrši “na daljinu”. Naime, tim promenama uvedena je posebna procedura koja može biti pokrenuta pred konzulatom Mađarske u Beogradu. Na taj način je ostavljeno potencijalnim tražiocima azila da se, bez ičije pomoći, samostalno zastupaju u tom postupku, kao i da mu samostalno pristupaju. To za sobom povlači mnogo problema – nedostupnost besplatne pravne pomoći u tim postupcima, jezičku barijeru (neophodnost poznavanja mađarskog ili engleskog jezika), zatim to što potencijalni tražioci azila ostaju i dalje na teritoriji Srbije gde se javlja problem odgovornosti za zbrinjavanje tih ljudi (Mađarska se na taj način ograđuje od zbrinjavanja izbeglica).

Takvo ponašanje za posledicu ima da država potencijalnog utočišta (Mađarska) zapravo nema efektivnu vlast nad pojedincima koji žele da apliciraju za međunarodnu zaštitu u toj zemlji, već se oni nalaze pod vlašću države u kojoj se trenutno nalaze (Srbija), a postupak preseljenja često traje dugo i karakteriše ga neizvesnost da li će do njega uopšte i doći.

STANJE U SRBIJI

Prema nekim procenama, samo u 2015. godini je preko teritorije Srbije prešlo oko milion izbeglica i migranata. Njih 577.995 bilo je registrovano i bila im je izdata potvrda o izraženoj nameri da traže azil. Među njima je bilo izbeglica i migranata iz više desetina zemalja, a prednjačili su državljani Sirije, Avganistana, Iraka, Irana i drugih ratom ili krizama pogođenih područja. U toj godini je, međutim, bilo svega 30 usvojenih odluka o dodeli međunarodne zaštite u Srbiji (16 utočišta i 14 supsidijarnih zaštita). Usled zatvaranja granica i njihovog otežanog prelaska, i broj izbeglica i migranata koji su se našli na teritoriji Srbije u narednim godinama znatno se smanjio. Međutim, broj pokušaja prelaska granica i dalje je veliki.

Od stupanja na snagu tadašnjeg Zakona azilu, aprila 2008. godine, koji je zamenjen Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti (2018), zaključno sa krajem septembra ove godine, organ Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije nadležan za dodeljivanje azila dodelio je ukupno 95 utočišta i 110 supsidijarnih zaštita. Navedena statistika jasno ukazuje na disproporciju u pogledu broja ljudi u potrebi za međunarodnom zaštitom koji su se našli na teritoriji Srbije, i broja dodeljenih međunarodnih zaštita. Izbeglice Srbiju ne percipiraju kao državu destinacije već kao državu tranzita, a sistem azila u Srbiji nije dovoljno izgrađen, te postoje brojne smetnje koje otežavaju efikasno postupanje prema strancima u potrebi za međunarodnom zaštitom. Takođe, postoje i problemi u procesu integracije koji odvraćaju izbeglice od toga da potraže zaštitu u Srbiji i u njoj ostanu.

NEIZVESNA

U mnogim dešavanjima na balkanskoj ruti prethodnih godina kršene su brojne odredbe međunarodnog prava, te su se vlasti nekih država ponašale u suprotnosti sa preuzetim međunarodnopravnim obavezama. To je rezultiralo ostavljanjem izbeglica i migranata bez adekvatne pravne zašitite, pa su kontinuirano izloženi brojnim rizicima sa neizvesnim ishodom. Ta neizvesnost, a i signali koji stižu iz mnogih evropskih zemalja, ne ulivaju nadu izbeglicama i migrantima o dobrodošlici i budućnosti na evropskom kontinentu. Svest da ne mogu da vrate u zemlju porekla stvara psihozu i nevericu o tome da li će i kako prevazići košmar u kome se nalaze. Sudeći po kriznim žarištima širom sveta, posebno u Avganistanu, odakle se očekuje pristizanje više stotina hiljada izbeglica narednih godina, koje će, na putu ka sigurnoj zemlji odredišta, prelaziti upravo balkanskom rutom, ostaje otvoreno pitanje rešavanja adekvatnog prihvata tih ljudi.