Kad bi Srbija bila zemlja u kojoj se stvari nazivaju pravim imenom, a o problemima govori direktno i bez nepotrebnih verbalnih ukrasa, sasvim je sigurno da ne bismo živeli bolje, ali bismo uštedeli bar malo vremena i bar koji gram živaca. U prethodnoj nedelji, koja je inače obilovala grozomornim vestima, o tome svakako nisu vodili računa dramski pisac i poslanik DSS-a Siniša Kovačević, generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić i tri novinarke RTS-a, koje su se tu našle kao kolateralna šteta. Udruženim snagama, svi oni počastili su nas mučnom storijom u kojoj se govorilo o boji kose i ženskim pravima, a mislilo o parama, sekundama i političkim uticajima.

Čitava stvar počela je 13. novembra kada se Siniša Kovačević u Skupštini Srbije osvrnuo na rad Radio-televizije Srbije. Kritikujući program javnog servisa, Kovačević je izgovorio fatalnu rečenicu: da RTS zapravo nema nikakav program "osim nekoliko plavuša koje se smenjuju vodeći ga". Istog dana, otvorenim pismom su mu odgovorile Olivera Kovačević, Nataša Miljković i Olivera Jovićević, najpoznatije plavuše iz Takovske 10. Dva dana kasnije, osvanuo je i Kovačevićev odgovor. Novinarke su mu opet replicirale, ovaj put kratkim obraćanjem, ali čitavoj ujdurmi tu sigurno nije kraj. Po mnogo puta viđenom scenariju, dnevnik "Kurir" započeo je rat protiv Tijanića, ovaj je najavio sudski proces protiv njih, a oglasio se i Kolegijum RTS-a s taksativno nabrojanim činjenicama koje navodno demantuju početne teze Siniše Kovačevića.

OBESPRAVLJENE: Počnimo od onoga što je ovde najjednostavnije. Da li nastup Siniše Kovačevića predstavlja diskriminaciju žena? Ne. Taj nastup bio je kritika programa, a plavuše su bile verbalni ukras – nepotreban i nepristojan, ali ne i diskriminatoran po žene bilo koje boje kose. S druge strane, njegov skupštinski nastup krajem septembra bio je mnogo više uvredljiv i protivan čak i zakonima ove zemlje koji štite prava žena i ugroženih grupa. Takođe govoreći o programu RTS-a, Kovačević je tada ocenio kako "plavuša vodi Jutarnji program, plavuša vodi Vesti, plavuša vodi Beogradsku hroniku, plavuša vodi Dnevnik, plavuša vodi politički program, plavuša vodi na piće, plavuša vodi kući". Takva teza, da je na vreme komentarisana, zaista bi bila vredna pažnje. Pošto su se tri novinarke na nju osvrnule tek sada, u kontekstu poslednjeg – prilično benignog – komentara, logičan je zaključak da iza njihove reakcije stoji nešto sasvim drugo.

Nije sporno da se o ženama u Srbiji – od skupštine, preko medija do kafana i porodičnog okruženja – govori uglavnom kao o bićima drugog reda. Jasno je da se njihove zasluge na svim mestima pominju mnogo manje od muških, da ih u javnom prostoru obično definišu samo obimom grudi i količinom celulita koju imaju. Isto tako, očigledno je svakom ko je u Srbiji proveo i dva dana, da od ravnopravnosti žena nema ništa i da njihov život ovde podrazumeva konstantnu borbu za ostvarenje elementarnih ljudskih prava. Zbog svega toga, logično je da će se svaki balkanski mačo "osmeliti" da ih verbalno ošine i s ekrana, iz štampe, sa skupštinske govornice. Ovo, međutim, nije ta situacija.

Zanesene misijom "odbrane žena" koje su sebi zacrtale, novinarke RTS-a su izgleda zaboravile od kakve je sitnice sve zapravo počelo i prilično se preigrale. Pismo koje su Kovačeviću uputile više je nego neukusno – pominje se njegova ćerka koja je "skoro plavuša", pominju se njegovi brkovi, pominje se kako je reč o "relativno poznatom dramskom piscu". U svojoj emisiji Olivera Kovačević pojavila se s crnom perikom, dok Nataša Miljković iz jutra u jutro pokušava da se "između redova" vrati na debatu o plavušama i javno poziva brinete i crnke da im se pridruže u odbrani prava žena i profesije. Sve ovo zaista mučno zvuči, posebno ako se zna da se ista ta Nataša Miljković nikada nije pobunila kada su u njenoj emisiji "Ključ" raznorazni psihijatri doslovce gazili po ljudskim pravima ne samo žena, već svakog ko se ne uklapa u njihov mentalni kliše; da pobunjene novinarke nikako ne spadaju u osobe koje su se bilo kada i bilo kojim povodom oglasile po pitanju prava žena i, konačno, da dotične novinarke ne pripadaju masi plavokosih, smeđokosih, crvenokosih i crnokosih koleginica koje crnče za minimalac, koje ne uživaju nikakvu (pa ni deklarativnu) podršku svojih urednika, koje su obespravljene i lišene svih dobrih strana novinarske profesije. Sve ovo dobilo je još tužniju notu kada se oglasio i Aleksandar Tijanić, konstatujući svoju zgroženost činjenicom da se jedan dramski pisac tako izražava o ženama. Tužniju, naravno, ako se ima u vidu da su Tijanićeve izjave o ženama ušle u istoriju rodne diskriminacije u Srbiji i da se i dan-danas rado analiziraju na skupovima i u radovima posvećenim govoru mržnje.

PISMA I POTPISNICI: Pismo tri novinarke nudi i odgovor na pitanje o čemu se, između ostalog, radi u ovoj priči. Na samom kraju, one navode da Kovačević vodi "krstaški rat" protiv plavuša zato što "sudskim putem, mimo važećih pravilnika, zahtevate isplatu 160.000 evra autorskih honorara za reprize vaših serija". "To svi zaposleni na RTS-u znaju i pitaju se, brkati poslaniče i junački književniče, da li biste ovako vređali ‘plavuše’ i naš program da ste, poduprti svojim poslaničkim autoritetom, protivzakonito odlomili milionsku nadoknadu?" Pošto je u kasnijoj prepisci sam Kovačević potvrdio da sa RTS-om vodi sudski spor i to upravo za navedeni iznos, ispostavlja se da je njegova kritika javnog servisa čista i lišena skrivenih interesa isto onoliko koliko je čista i interesa oslobođena odbrana ženskog roda koju su povele tri novinarke. Niko ne spori Kovačevićevo pravo da kritikuje svoje navodne dužnike, baš kao što niko ne spori ni pravo novinarki da brane svoj pol ili svoju boju kose, ali bi sve izgledalo mnogo razumnije, ukusnije i poštenije da RTS analizira neko ko se s tom kućom ne sudi, a da u odbranu žena ustane neko ko bi istinski verovao u potrebu za tom odbranom.

No, pošto je tako kako je, idemo dalje. Na otvoreno pismo novinarki, Kovačević je odgovorio novim pismom – vrlo vešto napisanim, vrlo ciničnim i, ovaj put, zaista vrlo uvredljivim prema tri novinarke. Sasvim nepotrebno, on se osvrće na njihovo "renesansno obrazovanje", na visinu njihovih honorara, na činjenicu da ne ceni njihove emisije, na njihov odnos sa Tijanićem i na niz drugih detalja, koji su samo povod za iznošenje onoga o čemu je zapravo hteo da govori. A tu je već imao mnogo toga da kaže, pa bi uz pominjane skupštinske nastupe ono moglo da se smatra pravom studijom rada RTS-a.

Između ostalog, on optužuje rukovodstvo te kuće da je čitav raspoloživi fond marketinških sekundi prodao kompanijama koje su u vlasništvu Dragana Đilasa i Srđana Šapera, i to u bescenje ("za tepsiju ribe"), na više godina unapred – tako da javni servis više nema reklamne sekunde koje bi mogao da proda, pošto se sve nalaze u rukama tih kompanija. Kovačević rukovodstvu još prebacuje da ni ono malo pretplate koja je dosad naplaćivana ("jedva 30 odsto") ubuduće neće moći na bude naplaćeno, dok je u Hrvatskoj procenat naplate neverovatnih 90 odsto. Na dužem spisku oštrih kritika nalazi se i teza da su za osam godina na RTS-u snimljene samo dve drame, da programa nema i da se ova televizija uporno takmiči sa komercijalnim TV kućama. Kovačević navodi da RTS više nema ozbiljan muzički program, obrazovne i školske emisije, da nema prenose većih i značajnijih sportskih događaja, da više ne postoji dopisnička mreža, da su u redakciji nekada sedeli najugledniji intelektualci, a danas "intelektualke opšte prakse".

ODBRANA: Na ove teze odgovorio je Kolegijum RTS-a, i to taksativno – uz navođenje i Kovačevićevih tvrdnji, i činjenica koje te tvrdnje (kako kažu potpisnici) demantuju. Članovi Kolegijuma najpre navode da "Zakon zabranjuje monopolsku prodaju marketinškog vremena bilo kojoj agenciji" i da stoga "dve najveće agencije" zakupljuju 38,5 odsto ukupnog reklamnog prostora. Takođe, kažu da ne postoji nijedan višegodišnji ugovor ili avansni zakup preko godinu dana, kao i da "u ovom trenutku, svakom zainteresovanom kupcu na RTS-u stoji na raspolaganju bar tri miliona slobodnih sekundi". Oni takođe demantuju tvrdnju o jeftinim sekundama za "odabrane", navodeći da je cenovnik javan i da važi za sve klijente. Kolegijum se osvrće i na ekonomsku krizu, ilustrujući to poređenjem marketinških prihoda tokom proteklih i u ovoj godini: ranije se godišnji prihod kretao "oko 34 miliona evra", dok je ove godine oko 23 miliona, uz četiri miliona od izbornog političkog marketinga. "Država od RTS-a na ime poreza, doprinosa i PDV-a uzima neizdrživ 21 milion evra godišnje, što je trećina ukupnog budžeta RTS-a", navodi se još u pismu Kolegijuma. Što se tiče pretplate, Kolegijum tu ponavlja ono što se u programu javnog servisa čuje gotovo svakodnevno: da je sistem prikupljanja pretplate loš, da je zakon koji to reguliše loš i nedelotvoran, da je budžet hrvatskog Javnog servisa 240 miliona evra, a budžet našeg manji od 70 miliona. Kao uspeh, navodi se da je Beograd, kada je u pitanju pretplata, "već treći mesec zaredom, prikupio neverovatnih 68,8 procenata".

Kolegijum ne ostaje nem ni kada su u pitanje zamerke na program. U pismu tog tela kaže se da "u poslednjih osam godina, RTS ima veću produkciju nego za četiri ranije decenije ukupno", da je nasledio loše stanje, a da je sada "šampion gledanosti i poverenja gledalaca" i da je "za nas i 2012. već trijumfalno završena". Nabrajaju se dalje tehnička dostignuća, prenos Olimpijskih igara i najvećih koncerata klasične muzike, niz emisija iz oblasti obrazovnog i školskog programa, ankete o popularnosti i gledanosti… I pored mnoštva tačaka u kojima se analiziraju vrlo ozbiljne teme, ni ovo pismo, međutim, nije ostalo bez onog "vickastog" duha koji je krasio i ostala pisanija u ovoj priči. Na primedbu Siniše Kovačevića da je u RTS-u, između ostalih intelektualaca, nekada radio i Slobodan Selenić, Kolegijum odgovara ovako: "Književnik Selenić nikada nije bio zaposlen na RTS-u, ali slažemo se da je sve nekad, reklo bi se, bilo bolje. U ona vremena, dramske komade pisali su Sterija i Nušić, danas poslanik Siniša Kovačević. Teško bismo, i pored najbolje volje, taj proces nazvali progresivnim."

EPILOG: Koliko god uzbudljiva, duhovita i poučna bila, ova prepiska sama po sebi ne bi imala nikakav poseban značaj, da se u međuvremenu nije angažovao dnevni list "Kurir". Možda bi bila zaboravljena, možda skrajnuta drugim vestima. No, kako angažman "Kurira" u poslednje vreme znači sigurne promene na političko-medijskoj sceni, logično je da se zaključi kako će u RTS-u doći do nekih promena. Nakon Olivera Dulića i dnevnika "Press", primat na naslovnim stranicama Kurira preuzeo je Aleksandar Tijanić, a tema bukvalno svakog izdanja u poslednjih nedelju dana jesu njegov lik i delo, papiri koje bi trebalo da preda i obećanja koja nije ispunio. Nije ovaj list ni ranije bio nežan prema prvom čoveku RTS-a. Bilo je u "Kuriru" i ranije mnogo priče o pretplati, platama novinara i novinarki, ponašanju Aleksandra Tijanića, a pre samo nekoliko sedmica objavljen je tekst o njegovom obraćanju studentima novinarstva, koji je – najblaže rečeno – bio neistinit od prve do poslednje reči.

Hajka koja se trenutno vodi ipak je drugačija i liči upravo na pomenute slučajeve Dulića i "Pressa", koji su se završili upravo onako kao što je "Kurir" najavljivao. Ako se pritom ima u vidu da je Tomislav Nikolić nedavno rekao da bi rado smenio Tijanića, ali da on ne odlučuje o tome, jedino pitanje koje se postavlja jeste kako će Tijanić na kraju otići i ko će sesti u njegovu fotelju. U međuvremenu, on je podneo tužbu protiv "Kurira", što dodatno doprinosi utisku da je između njega i njegovih poslodavaca došlo do nepomirljivih razlika: na ranije napade direktor RTS-a uglavnom nije odgovarao, a sada pokazuje priličnu nervozu. No, kako se Tijanićeva smena i ranije mnogo puta najavljivala, bilo bi prilično neozbiljno komentarisati je unapred. Ukoliko do nje ipak dođe, biće to zaista prvoklasni medijski događaj, jer reči neće štedeti ni on ni oni koji mu trenutno rade o glavi – biće to jedinstvena prilika da konačno saznamo šta se u moćnim kabinetima događalo svih ovih godina. Još će uzbudljivije biti ukoliko se u sudnici nađu Tijanić i urednici "Kurira", pošto je sigurno da bi jedni (o) drugima imali mnogo toga da kažu.

Što se tiče plavuša sa RTS-a, jasno je da sve ovo nema mnogo veze s njima. Bilo bi ipak hvale vredno ukoliko bi održale svoj naglo probuđeni aktivistički žar i s pozicije uspešnih i moćnih medijskih ličnosti progovorile o životu i mukama običnih žena, koje ni Siniša Kovačević ni njihov šef nikada neće pomenuti.