Informacije koje su nam dostupne kažu: od svih narodnih heroja Titove Jugoslavije živo je samo dvoje. Pored našeg sagovornika, Petra Matića Duleta, na ovom svetu još uvek, sa srećom, obitava i narodna heroina iz Slovenije Andreana Družina Olga. Matić je 6. jula napunio tačno sto godina, a Andreana je tek koji mesec starija od njega. Sa Matićem razgovaramo u njegovom stanu na Senjaku, gde živi sa suprugom Dušankom, takođe učesnicom Narodnooslobodilačke borbe – uključujući bitku za oslobođenje Beograda. Matić nije samo dobitnik Ordena narodnog heroja – dug je spisak odlikovanja koje je zaslužio tokom svog ratnog i poratnog angažmana.

Za vreme Drugog svetskog rata, naš sagovornik je od sekretara mesnog komiteta napredovao do komandanta Sremskog partizanskog odreda, a potom i komandanta Šeste vojvođanske udarne brigade. Dva puta je ranjen, na rodnoj Fruškoj gori, jednom 1942, a drugi put – 1944. godine. Posle oslobođenja Beograda boravio je u Sovjetskom Savezu, gde je završio ratnu školu Crvene armije. Po povratku iz Moskve obavlja razne vojne funkcije, a penzionisan je krajem 1980. godine sa činom general-potpukovnika JNA. Uporedo sa vojnim traje i njegov politički angažman, a posle penzionisanja – od 1982. do 1986. godine biva član Predsedništva CK SKJ. U proleće 1988. postaje šef saveznog SUBNOR-a, ali na tom mestu – zbog sukoba sa Miloševićevom ratnom i nacionalističkom politikom – ne ostaje dugo: smenjen je u oktobru iste godine. Potom podnosi ostavku i na članstvo u CK SKJ, čime se okončava njegova politička karijera. Kao Miloševićev protivnik prolazi kroz veoma loš tretman u beogradskim medijima, u kojima je proglašavan za izdajnika i neprijatelja srpstva.

"VREME": Moram da počnem intervju pitanjem o starosti. Neki vele da je vaša dugovečnost neobična s obzirom na život koji ste vodili, s obzirom na to da ste, recimo, tokom Drugog svetskog rata dva puta ranjeni. U čemu je vaša tajna?

PETAR MATIĆ DULE: I sam sam iznenađen. Ne znam da li bi moji roditelji bili dugovečni, jer su, nažalost, početkom Drugog svetskog rata nastradali. Majka je 1942. godine završila u logoru, tamo je ubijena, a otac je celu tu godinu proveo u zatvoru, da bi ga pustili kući da umre nakon dve sedmice. Deda i pradeda su umrli relativno mladi, što je bilo uobičajeno za ono vreme. Možda je tajna u tome što sam uredno živeo, što sam držao do discipline. Nisam pušio. Ne mogu reći da nisam pio, jer ne može Fruškogorac da ne pije, ali nikada nisam preterivao. Bio sam uvek dosta aktivan. I kao mlad sam voleo da ustanem ranije od svih, da uradim više nego drugi. Može se reći i da sam se relativno zdravo hranio, mada sam ponekad, kao Sremac, voleo da jedem i masno i mnogo. Ali sam znao i da ne jedem ako sam procenio da tako treba.

Spomenuli ste Srem, koji je dao mnogo heroja tokom Drugog svetskog rata. Otkud to da je komunistički pokret bio tako jak u ovom vojvođanskom regionu?

U pojedinim delovima Jugoslavije razlozi zbog čega se treba boriti protiv okupatora bili su razumljiviji nego u drugim. Sremcima, koji nisu bili nepismeni i koji su i ranije bili politički angažovani, lako je bilo objasniti zašto je važno ustati i ratovati. Važnu ulogu imao je i strah od uništenja, s obzirom na to da je Srem bio deo Nezavisne Države Hrvatske. U Sremu je duboko bila usađena svest o nacionalnoj pripadnosti, što je u ovom slučaju bio važan faktor. Osim toga, komunističko rukovodstvo na čelu sa Jovanom Veselinovim Žarkom, koji je prethodno uspeo da pobegne iz sremskomitrovačkog zatvora, imalo je ton koji nije bio ekstreman i koji je klasnu priču stavljao u drugi plan. Klasna selekcija u nekim drugim krajevima bila je uzrok sukoba i slabljenja pokreta. Može se reći da je u Sremu srednja klasa bila nosilac borbe za slobodu. Naravno, svemu tome treba pridodati i veliko nezadovoljstvo naroda stanjem u ranijem periodu, kao što su visoki porezi, razne političke i socijalne nepravde, itd. Zbog svega toga, Sremci su se tokom Drugog svetskog rata herojski borili, i to u velikom broju.

A zašto su vama ideje radničkog pokreta i Komunističke partije Jugoslavije bile privlačne, pa ste još pre rata, 1940, kao devetnaestogodišnjak, postali član KPJ?

Veliki deo Srema, uključujući tu moju varoš Irig, bio je opoziciono opredeljen. Ljudi su se suočavali sa ozbiljnim teškoćama u životu, a nepravde su bile vidljive na svakom koraku. Na mene je mnogo uticalo to što sam slušao od starijih ljudi, a oni su uglavnom bili veoma nezadovoljni. Moja ulica je imala 84 domaćinstva, a samo je desetak porodica bilo koliko-toliko dobrostojeće – ostalo je bila puka sirotinja ili polusirotinja. Mi smo pripadali srednjem, polusirotinjskom sloju, a to je značilo da smo imali hleba sa mašću i ponekad sa kajmakom. Mnogi moji vršnjaci nisu imali ni to, već su jeli nekakav drugačiji hleb, bez ičega ili sa pekmezom eventualno. Ta socijalna nota na mene je imala snažan uticaj i osećao sam potrebu da se borim za nekakvu pravdu, za slobodu, za ravnopravnost i protiv bede. To su bili razlozi zbog kojih sam se priključio komunističkom pokretu, a to su bili razlozi i zbog kojih sam se bavio politikom uopšte.

Karakteristično je to za vaš Srem, ali i za celu Jugoslaviju: danas izgleda kao da je antifašistički, komunistički pokret 1945. godine izgubio rat. Kako smo do toga došli? Zašto se pravi tako veliki otklon od komunističkog pokreta?

Ako ćemo da budemo objektivni, Titova Jugoslavija je ipak bila samo kopija sovjetskog sistema. Bilo je, naravno, razlika između sovjetskog i jugoslovenskog sistema – mi smo imali više slobode, građani su bili zadovoljniji, ali je bilo i mnogih stvari koje su dugoročno bile neprihvatljive za ovdašnje građane. Bilo je to tako jer se nije znalo drugačije, a nije se ni imalo mogućnosti da bude drugačije. Takođe, veliki otklon od komunizma posledica je nagle, iz sveta podsticane, promene političkog sistema, čiji je cilj bio da se razori socijalizam i sve ono što je on gradio i izgradio, te da se stvari vrate na nekakve početne pozicije, pre Drugog svetskog rata. Antikomunističke snage, koje su postojale u svakom delu Jugoslavije, jedva su to dočekale. Dobile su podsticaj da menjaju i sadašnjost i istoriju. Sve je to dovelo do razbijanja jugoslovenske zajednice, međusobnog ubijanja i do toga da smo postali vandali savremenog sveta.

Hoćete da kažete da je raspad Jugoslavije podstican od međunarodne zajednice?

Apsolutno da. Titova Jugoslavija nije stvorena na zadovoljstvo zapadnog sveta. Stvorena je na podsticaj i zadovoljstvo istočnog sveta, odnosno Sovjetskog Saveza.

U Srbiji se četnici i četnički pokret rehabilituju već decenijama. Četnički pokret je izjednačen sa partizanskim. Kako gledate na to?

To je jako, jako rđava stvar. Na neki način mi je žao Srbije, koja ne može da se oslobodi balasta četničkog pokreta, koji nikada nije bio, a nije to ni sada, osnova na kojoj se može graditi moderno, savremeno društvo. Pre rata, četnički pokret je imao svoju funkciju u jugoslovenskom, posebno srpskom društvu. A kada je rat počeo, tačnije od 1942. godine, on se u potpunosti stavio u funkciju borbe protiv jugoslovenskog ustaničkog pokreta, odnosno stavio se, apsolutno i bez ostatka, na stranu okupatora. To što se danas pričaju priče o četnicima kao oslobodilačkom pokretu – to je tužno. Priče su to za malu decu u koje, nažalost, mnogi veruju. U centralnoj Srbiji one imaju uspeha jer povlađuju onima čiji su očevi i dedovi bili na toj strani. Tako se dobijaju i glasovi na izborima. Ponavljam, četnički pokret niti jednog trenutka nije bio oslobodilački, već isključivo pokret koji se borio protiv ustanika i sarađivao je sa okupatorima, direktno ili indirektno.

Vi se niste tokom rata sukobljavali sa četničkim pokretom?

Ne, Vojvodina je u tom pogledu bila izuzetno profilisana, u njoj nije bilo niti jednog četnika. A ja sam manje-više ceo rat, do oslobođenja Beograda, proveo u pokrajini. Jedini izuzetak je bio to što sam sa brigadom kojoj sam komandovao učestvovao u oslobađanju Bijeljine, kao i u još nekim akcijama u tom delu Bosne. Kada je počeo rat, oni koji su se u Vojvodini do tada deklarisali kao četnici – ili su odlazili iz nje ili su prešli u partizane. To pitanje je aktuelno i danas, treba poručiti ovoj državi: kako ona misli da pročetničku centralnu Srbiju – jer ona jeste pročetnička, s obzirom da su se u njoj četnici rodili, da su tamo delovali i da su dobili priznanje time što su proglašeni za oslobodioce i time što se sa njima i dan-danas paradira – nametne Vojvodini, u kojoj nije bilo niti jednog četnika? Kako Srbija može da bude ozbiljna država ako se četnici, ljudi koji su ubijali i klali svoje, izjednačavaju sa partizanskim pokretom, koji je u tom smislu bio čist kao suza? Srbija se mora otarasiti četnika, i to ne zbog Vojvodine, već zbog toga što sa njima nikada ne može da postane moderno demokratsko društvo. Ne može to sa pokretom koji je ubio i zaklao više Srba nego bilo kog drugog, a Nemca niti jednog.

Koje se bitke i, uopšte, kojih detalja iz Drugog svetskog rata najčešće sećate?

Znate, čovek je prepun utisaka i nikada ne zaboravlja tragedije kojima je prisustvovao. Ali, često se sećam ofanzive okupacionih snaga na Frušku goru u leto 1942. Nas partizana na Fruškoj bilo je 1100-1200, a protiv jedne tako male sile – podeljene na moj, Podunavski odred i Fruškogorski odred, između kojih nije bilo slobodne komunikacije – okupator je angažovao 20.000 vojnika, računajući tu i ustaške trabante. Partizani su, tada, na ovom području bili veoma aktivni: napadali smo vozove, male nemačke i ustaške jedinice likvidirali, palili pšenična polja i vršalice… Neprijatelj je bio toliko uznemiren da je sa Kavkaza dovukao jednu kompletnu brdsku diviziju da se sa nama obračuna. Čuj, brdska divizija za Frušku goru! Njihov cilj je bio da nas potpuno unište, tako da nestanemo. A mi smo nestali tako što smo se jednostavno sklonili sa Fruške gore. Fruškogorski odred je bio opkoljen, ali se uspešno izvukao, sa veoma malim gubicima. Bilo je diskusije, bilo je onih koji su zagovarali da ostanemo i borimo se, ali ja sam bio protiv toga. Rekao sam: "Ja idem sa svojom četom, neću da izginemo bez razloga." U tom periodu, prvi put sam ranjen, a jedan dečko je poginuo, ali smo se, generalno, izvukli bez većih posledica. Nemačka brdska divizija nije ispunila svoj zadatak. Paralelno sa ofanzivom trajao je ustaški teror po Sremu. Ubijeno je oko 2000 ljudi, mahom mladih, među kojima i mnogo dece. Bio je to jeziv zločin. Posle ofanzive, Nemci i ustaše su po Fruškoj gori postavili barijere sa svojim posadama, a mi smo se tada pojavili i te barijere uspešno uklanjali. Zbog toga što smo opstali i što smo se ponovo ukazali u punoj snazi, narod je bio okuražen i pored terora koji je pretrpeo. I bio podstaknut da nastavi borbu. I shvatio je da to što mi pričamo, da ćemo im obezbediti slobodu, ima neke osnove.

A koje detalje biste voleli da zaboravite?

To je priča iz Dobrinaca. Nemci su ubili tromesečnog sina ženi koja je odbijala da kaže gde se nalaze partizanske baze u kojima se krio i njen muž. Potom su joj polomili i obe ruke. Sticajem okolnosti, i ja sam se u tom trenutku nalazio u tim bazama, pa je i meni spasla život. Ali to nije bio jedinstven slučaj, takvih herojstava je bilo mnogo. Mladi ljudi, skojevci, do kraja su se borili, niko se nije predao, niko. Jedan borac ili će pobeći ili će biti ubijen. Ali predao se – niko nije! Osim toga, a to nije dovoljno poznato, mi u Vojvodini nismo imali nikakve mobilizacije – sve što je dolazilo u partizane, dolazilo je dobrovoljno! Mislim da je za takav odnos prema partizanskom pokretu veoma zaslužno pokrajinsko komunističko rukovodstvo, koje je radilo kao švajcarski sat i kojeg je predvodio Jovan Veselinov Žarko.

Boravili ste u Sovjetskom Savezu pred kraj rata, gde ste završili Ratnu školu Crvene armije?

Tito je, u tom periodu, nekoliko puta išao u SSSR, da se dogovori, pored ostalog, kako sinhronizovati domaće snage i rusku vojsku prilikom oslobađanja Beograda. Tema tih sastanaka je bila i kako obezbediti odgovarajuću ratnu tehniku za našu vojsku za završne operacije, jer tada su partizani imali samo puške i mitraljeze, a ne i neko ozbiljnije oružje. Između ostalog, Tito se sa Staljinom dogovorio i da jedna grupa, kako je rečeno, istaknutih komandanata ode na jednogodišnje školovanje u ratnu školu Crvene armije. Po oslobođenju Beograda, nas petnaestorica zaputili smo se u Moskvu. Tamo smo dočekali i konačnu pobedu, odnosno kapitulaciju Nemačke. Bio sam svedok toga kako su sovjetski građani doživeli pobedu. Na veliku paradu pobede dolazili su i iz Moskve i iz drugih delova države porodice, žene, očevi i majke – sa nadom da će na njoj videti svoje muževe ili decu. Najveći deo se kući vraćao tužan jer njihovih nije bilo, ogroman broj njih je negde daleko izgubio život. Bio je to vrtlog pomešanih osećanja: sa jedne strane, pobeda koja je njima tako mnogo značila, a sa druge – glad, porušeni gradovi i gubitak najmilijih.

Kako iz sadašnjeg ugla gledate na 1948. godinu i sukob Tita i Staljina?

Tada je, zapravo, počelo naše otrežnjenje i razumevanje toga šta je zapravo Sovjetski Savez. Ova velika zemlja je tražila od Jugoslavije da radi, protivno sopstvenim interesima, ono što odgovara SSSR-u, i konflikt je bio neminovan. Tito je bio na visini zadatka, znao je šta radi, tim pre jer je slične zahteve imao i od Čerčila. Poslao je poruku da mi nismo ustali i borili se da bismo spasli SSSR, Engleze ili Amerikance već sebe. Borili smo se za pravo da odlučujemo o sopstvenoj sudbini. To opredeljenje je istorijski veoma značajno. Kada govorimo o sukobu Tita sa Staljinom, treba reći da on ima i duboke uzroke: naime, priroda našeg društva i naša tradicija nemaju odveć veze sa jednom ogromnom državom u kojem ljudski život ne znači mnogo.

Koje su po vašem mišljenju bile najveće Titove greške posle Drugog svetskog rata?

Bilo je mnogo grešaka, neke od njih su upravo vezane za uvođenje sovjetskog sistema. Naši narodi nisu, po tradiciji i istoriji, mogli u njega da se uklope. Navedimo primer prinudnog otkupa. Da se razumemo, zemlja je bila gladna, taj otkup nije mogao da bude izbegnut, ali je problem u načinu na koji je sproveden. Srem je, recimo, drastičan primer. Imao je ogromne ljudske gubitke, a niko na to nije obraćao pažnju. Nije bilo radne snage za obradu zemlje. Domaćini nisu imali da daju to što je neko zacrtao i zbog toga su bili kažnjavani, neki su čak bivali i prebijani. Jedan deo komunističkog rukovodstva je bio formiran na principima koji su važili u Sovjetskom Savezu, a tih grubosti je tamo – kako znamo – bilo previše, pa su one u nekim elementima prenete i kod nas. U ime istine, moram da kažem da je u tom periodu rukovodstvo Srbije smenilo vojvođansko ratno rukovodstvo, dakle, ono rukovodstvo koje je – kako sam rekao – bilo prepuno ljudskosti i optimizma. Otkupom su rukovodili predstavnici vlasti i Udbe iz centralne Srbije, u sadejstvu sa nekim ljudima iz Vojvodine, i to su radili na način koji nije bio prihvatljiv, nije bio normalan.

Zašto je vojvođansko rukovodstvo bilo smenjeno?

Zato što su rekli da ljudi nemaju to što se od njih traži. I da može da se uhapsi cela Vojvodina, ali i dalje pšenice, kukuruza, krompira i ostaloga neće biti u zahtevanim količinama.

Koliko je, po vašim informacijama, Tito odluke donosio – samostalno?

Veoma često se govori o tome da je sam donosio odluke, a to nije tačno. Veliki krug vodećih ljudi republika i pokrajina učestvovao je u rešavanju problema i odlučivanju. Razume se, Tito je između svega što se čulo i što je predloženo – tražio nekakvu sredinu. Titu se pripisuju raznorazne stvari, i to je naročito u Srbiji vidljivo. U pitanju je neverovatna mržnja prema čoveku koji je, bez pandana, imao ogromne zasluge u pobedi nad okupatorom i posleratnom razvoju zemlje.

Postoje neki istoričari koji tvrde da se Tito nije, bar ne dovoljno, obračunao sa nacionalistima.

Tačno je da se komunističko rukovodstvo sa Titom na čelu nije obračunalo sa nacionalizmom, ali ne zbog toga što nije htelo, već zbog toga što nacionalizam ima izuzetno duboke korene na ovim prostorima. Nema nikakve sumnje da je Tito, od svoje rane mladosti, bio veliki borac protiv nacionalizma, ali se on našao na čelu jedne države koju su činili narodi čija je istorija, manje ili više, počivala na nacionalizmu. Nacionalizam je, tokom Drugog svetskog rata, i doveo do neviđenih zločina. Podsetimo se i Hrvatskog proleća i činjenice da se tadašnji državni vrh veoma žestoko obračunao sa hrvatskim nacionalizmom. Ali to nije dalo rezultata. Na kraju je nacionalizam i u Srbiji, i u Hrvatskoj, i u drugim delovima zemlje – pobedio. Bile su to i ostale izuzetno jake snage. Možda borba protiv nacionalizma mora da bude delikatnija od one koju smo mi komunisti vodili.

Kako gledate na činjenicu da je JNA, armija kojom se ponosila bivša Jugoslavija i u kojoj ste vi bili general, imala prilično sramnu ulogu u jugoslovenskim ratovima devedesetih? Kako se desilo da JNA praktično ratuje protiv sopstvenog naroda?

Kada su ratovi započeli, to više nije bila jugoslovenska već srpska vojska. JNA je bila armija jedne složene zemlje, u kojoj su predstavnici raznih naroda imali različita viđenja i različite interese. Dok je egzistirala kao zajednica, Jugoslavija je počivala na protivrečnostima koje su potiskivane zarad onoga što je projektovano u budućnosti, i što je u dobroj meri i ostvarivano. Tito je bio već prilično star. Ali i da nije, teško da bi mogao da pretpostavi šta će se dešavati posle njegove smrti. Ko bi, recimo, mogao da pretpostavi da će na čelo Srbije doći Milošević i da će Srbija biti nosilac razbijanja Jugoslavije, s obzirom na to da su upravo Srbija i Srbi imali najviše interesa da ta zajednica opstane? Ko bi mogao da pretpostavi da će Srbija odustati od toga da bude deo jedne ozbiljne zemlje, koja je imala važnu poziciju u svetu, ne zbog veličine nego zbog politike koju je vodila, a koja je budila narode koji su se nalazili pod čizmom zapadnog sveta? Možemo mi da pričamo šta hoćemo, ali Srbija je srušila Jugoslaviju. Tačno je, međutim, da su mnogi u Hrvatskoj i Sloveniji jedva dočekali Miloševića.

Bili ste visoki funkcioner posle Titove smrti. Kada se po vašem mišljenju moglo primetiti da postoji ozbiljna bojazan kako će se Jugoslavija raspasti u krvavim ratovima?

Bilo je i ranijih naznaka, ali ispričaću vam nešto što sam lično doživeo. Jedan drug i ja vraćali smo se sa sednice CK SKJ u Novi Sad, sa ciljem da vojvođanskom rukovodstvu predočimo šta se na sednici dešavalo. U kolima smo usput, zaprepašćeni, slušali Radio Beograd na kojem je nastupao visoki Miloševićev funkcioner Borisav Jović. Jović je saopštio da Srbija više neće poštovati ekonomski sistem SFRJ, da će ga napustiti i sama rešavati svoje probleme, potom da Srbija nije zadovoljna granicama i da hoće da ih menja, i to bez saglasnosti drugih. Rekao je i da Srbija, kao najveća republika, nikada nije bila u poziciji da svoje probleme u zajedničkoj državi iznese pred narod, da se narod opredeli. Kada smo došli u Novi Sad, pričali smo o Jovićevoj izjavi, i ja sam tada rekao da je ona opasna i da vodi u raspad Jugoslavije, u pravu katastrofu. Potom sam dodao da se sistem jedne kompleksne zajednice ne može razbijati po sopstvenom nahođenju, a da su pitanja granica od 18. veka naovamo rešavale isključivo velike sile. I drugi vojvođanski funkcioneri zauzeli su sličan stav. Na neki način, mi smo prvi bili potpuno svesni i o tome javno govorili – da politika Srbije direktno vodi u jednu ogromnu tragediju.

Zbog suprotstavljanja Miloševićevoj politici vi se bili potpuno marginalizovani, pa i proglašeni za neprijatelja društva.

Milošević je vrlo brzo obavešten o tome šta sam govorio na sednici sa vojvođanskim rukovodstvom. Nije isključeno i da su neki tu još štošta dodali. Par sedmica posle toga rasporedio je vojnu policiju oko moje vikendice u Aranđelovcu. Tamo sam proveo par meseci, radio sam i nisam obraćao pažnju na njih. Komšije su me obaveštavale o njihovom kretanju.

Hoćete da kažete da ste bili u nekoj vrsti kućnog pritvora?

Da, par meseci. Posle su otišli.

Potom se povlačite iz javnog života?

Vlast je uzeo neko drugi i ja nisam odlazio na sastanke, niti se pojavljivao u javnosti. Bio sam u stalnoj komunikaciji sa ljudima iz Vojvodine koji su imali slične političke stavove kao ja, kao i sa nekim iz Hrvatske i Slovenije i iz drugih krajeva Jugoslavije. Razgovarali smo i dogovarali se, ali sve je bilo uzalud.

Bili ste i ostali Vojvođanin, borili ste se za Vojvodinu i njenu autonomiju. Kako sada gledate na činjenicu da je Vojvodina skoro svedena na geografski pojam?

Veoma je to rđavo i veoma štetno za Srbiju. Srbija nikada neće biti demokratska država ako prema Vojvodini zadrži odnos kao prema nekakvoj osvojenoj teritoriji. Postoje duboki istorijski koreni tog mog opredeljenja. Realne su razlike između naroda koji je vekovima živeo u Austrougarskoj, koji je, elem, bio deo Evrope – i koji se pritom nije odrekao svog porekla – i onoga koji je živeo istočno od Save i Dunava. Da je imala drugačiji odnos prema njoj, Srbija je mogla da iskoristi Vojvodinu da postane moderna, razvijena država. Osim toga, mi smo se tokom narodnooslobodilačkog rata borili za Vojvodinu onoliko koliko su se hrvatske ili srbijanske jedinice borile za Hrvatsku i Srbiju. Nije tačno da smo želeli da Vojvodina bude republika, to nam se prišiva, ali je tačno da smo se borili da ona ima politički subjektivitet. Nismo ginuli za nešto apstraktno. I Vojvodina nije imala za koga da se opredeli nego za Srbiju, ali da zadrži vlastiti politički subjektivitet.

Kako su druge republike gledale na zahteve vojvođanskih komunista?

Interes skoro svih je bio da se Vojvodina pretvori u nekakvo skladište hrane za celu Jugoslaviju. Mi iz Vojvodine smo bili žestoko protiv toga, zahtevajući da imamo pravo, kao i svi drugi, da se normalno razvijamo i da budemo ravnopravni. Srbija godinama nije mogla da podnese da se u Vojvodini nešto gradi. Tražili su čak da se prerada nafte, i pored toga što su nalazišta u Vojvodini, odvija u centralnoj Srbiji, istočno ili zapadno od Beograda. Proizvodnja traktora takođe nije smela da bude u Vojvodini. To su sve gluposti, ali su one dovele do toga da Vojvodina vrlo brzo osiromaši.

Kako gledate na sadašnju vlast u Srbiji? Parlament je ponovo postao jednostranački.

Sve je to tako tužno. Vlast čine one grupacije, predstavnici onog dela Srbije koji je podsticao krvoproliće tokom devedesetih. Možda sadašnji politički prvaci, Vučić i njegovi, nisu pucali, možda i jesu, ali su svakako bili za to da se u krvi obračuna sa nama bliskim narodima, sa kojima smo mogli da živimo.