Otišao je naš drug i kolega Boško. Sa nama je radio deset godina, od 1997, prvo kao korektor, a onda na grafičkoj obradi i prelomu teksta. Pamtimo ga kao čoveka koji je zakoračivši u redakciju "Vremena" uneo ogroman i neodoljiv duh ležerne smirenosti i optimizma koji je dolazio odnekud spolja, iz nekog drugačijeg urbanog i šmekerskog sveta nego što je bio novinarski.

Takav Boško je uvek bio tu za nas. I kada je u najnezgodnijem trenutku "pucalo po šavovima", kada su se greškom brisali čitavi tekstovi, kada se gomilao posao do plafona ili kada su naprosto svirale "šizele" i padale bombe, bio je od one vrste autoriteta koji je urođeno lakonski i šeretski mogao svima da poruči "bez brige, lako ćemo". I bilo je lako, u tome je bez greške uvek uspevao.

A mi smo bili ponosni što je sa nama Boško, prethodno pevač benda Svarog, čovek "sa scene", pionir specifične metal muzike koju smo jednostavno zvali hard­kor (i koju je, ruku na srce, jedino on u redakciji mogao da sluša, zbog čega je za nas s posebnom pažnjom birao neku drugu, najkvalitetniju muziku). Čitavu deceniju u "Vremenu" zajedno smo sa njim rasli i porasli, smišljali i otkrivali svoje nove, zrele živote. Koliko god vremena da prođe, Boško će uvek biti neraskidivi deo nas.