Bes i ogorčenost. Ta osećanja izvela su ljude na proteste protiv sistema koji, kako je premijerka Srbije brzo i olako ocenila, nije zakazao uprkos činjenici da je Srbija u šoku prebrojavala žrtve dva masovna ubistva – i to mahom decu. Pucnji u beogradskoj školi “Vladislav Ribnikar”, a potom i u Malom Orašju i Duboni, kao da su probudili građane iz dugo vremena indukovane pasivnosti i apatije. Više od mesec i po dana kasnije, protesti i dalje stvaraju sliku zemlje koja se umiriti ne može, čak ni tzv. novcem iz helikoptera, pa ni pretnjama razbuktavanjem sukoba na Kosovu.

Rizično bi bilo prognozirati koliko će protesti još da traju i kakve će konkretne efekte da proizvedu, ali već sada se može zaključiti da su oni vratili građane u zgađenu im politiku i promenili paradigmu po kojoj režim relativno lako uspostavlja kontrolu nad svakom situacijom koja bi mogla da mu nanese štetu.

SVI ZNAJU ZA PROTESTE

Glas o protestima stigao je do skoro svakog ćoška Srbije. Istraživanje javnog mnjenja koje je u periodu od 10. do 15. juna Crta sprovela telefonski, na slučajnom i reprezentativnom uzorku za Srbiju (bez Kosova i Metohije) od 1065 ispitanika, dalo je podatak da je čak 93 odsto građana čulo za proteste, a 46 odsto njih zna da se oni odvijaju pod nazivom “Srbija protiv nasilja”.

Time bi možda mogla da se objasni ljutnja Aleksandra Vučića zbog izveštavanja RTS-a o protestima i njegovo bizarno poređenje javnog medijskog servisa sa Severnom Korejom (uz, dodao je, dužno poštovanje Severnoj Koreji).

Podaci dalje govore da polovina punoletne populacije Srbije podržava proteste, a da 35 odsto građana već jeste ili bi rado učestvovalo u nekoj od protestnih šetnji. Zanimljivo je, a i bitno, da deklarativna podrška protestima dolazi prilično ujednačeno iz različitih delova društva, a donekle probija i najčvršće partijsko-političke barijere – među građanima kojima su bliže vladajuće stranke, svaki peti kaže da podržava proteste.

I NEOPREDELJENI SE OPREDELJUJU

Jedino je među starijima od 65 godina, građanima koji su završili samo osnovnu školu i stanovnicima ruralnih sredina podrška niža od 50 procenata. I politički neopredeljeni građani većinski se opredeljuju u korist protesta; skoro dve trećine onih kojima, kako sami kažu, nisu bliske ni stranke vlasti, ni stranke opozicije, podržavaju proteste.

Inače, po rezultatima Crtinog istraživanja, 32 odsto građana je bliže vladajućim, 17 odsto opozicionim partijama, a najmnogobrojniji su oni (47 odsto) koji nisu ni za jedne, ni za druge.

Pojačana politička mobilizacija, odnosno pad udela neodlučnih više ide naruku opoziciji. U odnosu na Crtino istraživanje iz marta ove godine, značajno se smanjio procenat neopredeljenih, za skoro 10 procentnih poena.

IZGORE KESA

Ekonomske mere koje je Aleksandar Vučić objavio početkom juna: povećanje penzija, povećanje plata u prosveti, zdravstvu i ostatku javnog sektora, 10 hiljada dinara pomoći za svako dete mlađe od 16 godina, čini se da nemaju željeni efekat.

Četvrtina građana u tom razvezivanju kese prepoznaje kupovinu glasova pred predstojeće izbore, 15 odsto njih vidi pokušaj skretanja pažnje sa protesta, dok 32 odsto građana veruje u iskrenu želju države da im pomogne. I među pristalicama režima ima sedam odsto onih koji iza navodnih ekonomskih mera naziru dnevnopolitičke motive.

Čini se da ni zabrinutost za dešavanja na Kosovu više nije tako svemoćan adut protiv nagomilanog nezadovoljstva u Srbiji – za 37 odsto građana su protesti Srba na severu Kosova važniji od protesta “Srbija protiv nasilja”, ali za 26 odsto njih stvar je obrnuta. Kada se u obzir uzmu samo građani kojima su bliže opozicione partije, 61 odsto je onih koji više mare za proteste protiv nasilja. Ni u Vučićevoj ideji o Narodnom pokretu za državu većina građana ne vidi naročito plemenite pobude – 37 odsto je onih koji smatraju da se taj pokret formira zbog toga što Srpska napredna stranka gubi glasove, a 31 odsto veruje da mu je doista cilj zaštita države (šta god to značilo). Vučićevom pokretu tek predstoji jaka promotivna ofanziva pošto više od polovine građana kaže da nije ni čulo za njega.

ENTUZIJAZAM ZA EVROPU

Iako načelna opredeljenost protiv nasilja može donekle da potisne određene ideološke razlike, podaci ukazuju da je među građanima koji podržavaju proteste snažnija orijentacija prema Briselu nego prema Kremlju: 71 odsto onih koji kažu da podržavaju proteste i sve zahteve protesta, kao i da su spremni da protestuju tokom celog leta, glasalo bi za ulazak Srbije u Evropsku uniju, a 46 odsto bi ih bilo za uvođenje sankcija Rusiji.

U celokupnoj populaciji Srbije, pak, među onima koji bi glasali na eventualnom referendumu, sada bi se 49 odsto njih odlučilo za pridruživanje EU, a 17 odsto građana bi podržalo sankcije prema Rusiji.

Činjenica je da simpatije prema protestima ne znače nužno i simpatije prema određenim političkim partijama. Činjenica je, međutim, i da mnogi kada kažu “protiv nasilja”, misle, u stvari, “protiv Vučića”. Svaki peti učesnik u protestima motivisan je željom da se pokaže kako su građani protiv Vučića i da se podrži opozicija u naporima da “uradi nešto” ili da se radi na promeni sistema.

Građani sebe vide u glavnoj ulozi na protestnoj sceni, a opozicione stranke kao logističko-tehničku podršku. Još uvek im je lakše da se izjasne načelno protiv nasilja, nego konkretno za neku političku opciju.

IZBORNA ŠANSA

Ipak, podaci govore da se pred opozicijom otvara značajan potencijal koji bi mogao da se materijalizuje u glasove na izborima. Među građanima koji i dalje nisu opredeljeni ni za jednu partiju ima 30 odsto onih (18 odsto celokupne populacije) koji kažu da bi pod određenim okolnostima glasali za opoziciju. Ujedinjenje opozicije u jednu ili više koalicija bi im bilo najjači podsticaj. Međutim, 40 odsto njih bi, nezavisno od grupisanja, glasalo za opoziciju, samo što još uvek nisu sigurni da bi uopšte izašli na izbore. Glasači vladajuće koalicije su zbunjeni. U spontanim odgovorima na pitanje o parlamentarnim izborima duplo češće navode Aleksandra Vučića nego SNS, a pokret ne spominje gotovo niko. Među glasačima opozicije i dalje preovladava ideja da su protiv Vučića, a ne za koga bi glasali. S obzirom na tako fluidnu izbornu orijentaciju, ne može se još uvek konstatovati da će buđenje građana dovesti do promena na parlamentarnim izborima.

Naspram toga, opozicija u Beogradu već sada ima više od 60 odsto podrške i može se reći da bi sledeći beogradski izbori mogli biti izbori promene.

Protesti “Srbija protiv nasilja” jesu veliki trijumf građana. Trijumf nad osećanjem nemoći koje im je godinama ulivano partijskim zarobljavanjem institucija, gušenjem pluralizma i medijskih sloboda, urušavanjem integriteta izbornog procesa, propagandnom hiperprodukcijom, političkim pritiscima i širenjem mreže klijentelizma…

Na opoziciji je sada da kanališe i artikuliše oslobođenu energiju građana u motivišuće politike kako se pobeda ne bi pretvorila u novo razočaranje i povlačenje.

PUCANJE BALONA

Izliv gneva na ulice pokazuje da građani nisu bili slepi za sva nelegalna i nelegitimna postupanja, ali je inertnost u velikoj meri proizlazila iz zazora od prevelike moći koja je stajala naspram njih.

Pred silinom drame u “Ribnikaru” i mladenovačkom kraju popucale su membrane koje su društvo držale u odvojenim medijskim balonima i nacija se neuobičajeno našla u zajedničkoj temi čiji užas nije bilo moguće prikriti dobrim starim tehnikama manipulacije.

Uvidelo se da sistem proizvodi više nasilja nego što može da kontroliše. Građani Srbije pokazuju da ujedinjeni u borbi protiv nasilja mogu da stvore snažan pokret za promenu. Talas buđenja je tek početak, jasan signal ohrabrenja i nade da se zloupotrebe vlasti ne mogu večno sakrivati iza zastora straha i apatije.