Aleksandar Vučić je izvrnuo Srbiju naglavačke i poremetio društvenu i socijalnu strukturu. Na površinu su isplivali ljudi koji u normalnom poretku stvari moraju biti na margini, a na marginu su gurnuti svi koji u normalnom poretku čine intelektualnu, moralnu i društvenu elitu. To konkretno znači: postalo je ne samo prihvatljivo nego i poželjno biti primitivan, bahat i tako se ponašati, mahati lažnim diplomama sve do doktorata uprkos uočljivoj nepismenosti, kršiti i zakone i nepisane norme, brutalno lagati i neumereno grabiti. I pritom pokazivati otvoren prezir prema svima koji se ponašaju suprotno od toga. Kriminalci, marginalci, "navijači" proizvedeni su u novu elitu, koja doduše s vremena na vreme pripuca i istrebljuje se međusobno po ulicama, a normalan svet samo boga moli da se tu ne zatekne kao kolateralna šteta. U javni diskurs uveden je rečnik koji pristojan svet ne koristi, vređanje neistomišljenika, pa i nasilje. Možda na prvi pogled ne izgleda, ali sve ovo itekako ima uticaja i na ekonomiju i na kvalitet života.

Da počnemo, ipak, od toga šta će biti pozitivni legat vlasti Aleksandra Vučića:

Imao je snage da zaseče u plate i penzije i spreči sunovrat države 2012. godine i da u tom cilju efikasno disciplinuje koalicione partnere, pre svega klan Krkobabića. To Tadiću nije uspelo, pa je zemlja zato i došla na ivicu bankrotstva. Zahvaljujući ovom potezu, uravnotežene su javne finansije;

Uspeo je da Kinezima proda Železaru Smederevo i skine državi kamen sa vrata. Prethodno je, doduše, rukovodeći dvojac Gudiš/Kamaraš, koji je upravo Vučić pompezno doveo, napravio dug od 140 miliona evra, ali je to zataškano i palo na teret države;

Nije zatvoren rudnik bakra Bor, čemu su naruku išle povoljne cene bakra. Ali nije ni uspeo da bude prodat, pa je i dalje potencijalna bomba;

Stabilizovan je bankarski sistem posle propasti 4 banke i gubitka od nepojamnih 900 miliona evra. Doduše, nismo saznali ni gde je ni kako taj novac nestao, ni ko je sve za to odgovoran.

A šta se pribojavam da će iza Aleksandra Vučića ostati:

Silni sporovi i presude u korist penzionera kojima će država morati da vrati oduzete penzije, uvećane za troškove i kamate. Pogotovu ako Vučić sprovede ono što je izgleda naumio i zbog čega se spori sa MMF-om – da izvrši preraspodelu penzija kao stečenog prava time što će svom biračkom telu sa najmanjim penzijama da ih poveća, a penzionerima sa višim penzijama, gde politički ne stoji najbolje i kojima je najviše uzeto, neće da vrati na pređašnji nivo. Ako to uradi, arbitrarno će poremetiti osnovno pravilo da penzije zavise od visine uplaćenih doprinosa. Time će nas približiti sudu u Strazburu, što će opet građani da plaćaju. Pošto je Vučić potrošio i izgovaranje na "bivšu vlast", njegovi naslednici ni na taj fakat neće moći da se pozovu.

"Beograd na vodi" je sledeća tempirana bomba napravljena tako da može da eksplodira u lice i njemu, ali i budućoj vlasti, i to zbog čistog privatnog interesa. Osim toga što ne znamo ni šta je (sve) država Srbija dala, a šta će (i kad) od ovog posla dobiti, što su prekršena sva moguća pravila, što je napravljen težak skandal sa rušenjem Savamale, i što je zbog tog posla donet "leks specijalis", na Grad Beograd će pasti teret da izgradi most preko Save, da izmesti Autobusku i Železničku stanicu, da preusmeri težak teretni saobraćaj sa Kalemegdana, a ne znamo ni koliko to košta ni da li će moći da se plati, ni šta će biti ako Beograd ne ispuni preuzete obaveze prema investitorima "Beograda na vodi", ma ko oni bili. Povrh toga ima da se izgradi i ostala infrastruktura za taj projekat, od kanalizacije pa nadalje. To sve Beograd, odnosno država mora da plati, a ne znamo koliko zauzvrat dobija. Može da se desi da "Beograd na vodi" postane najteži kamen o vratu već i samom Vučiću. Njegovim naslednicima biće sigurno.

U postvučićevskoj eri mogu da eksplodiraju i još neki poduhvati, slavljeni kao izraz njegove ekonomske genijalnosti. Pre svega Er Srbija, ako ne iskoči već za njegovog vakta. Takođe i Aerodrom "Nikola Tesla", bez obzira što je, za promenu, prodat ozbiljnoj francuskoj kompaniji Vansi, ali ne znamo pod kojim uslovima i koliko se to nama zaista isplati. Kao i u drugim netransparentnim ugovorima koji zbog same te činjenice izazivaju sumnju.

Veliko je pitanje i šta će da ispliva kad stručna lica zađu po dokumentaciji putarskih preduzeća. A ne daj bože da krenu još neki odroni kao onaj u Grdeličkoj klisuri kod Predejana. Bojim se da se ne dogodi veliki šok kad se ukrsti kvalitet radova sa cenama koje su za njih plaćene. A nadam se da neće. Sad, recimo, ni po renoviranom centru Beograda ne možete da hodate, bez opasnosti da noge polomite.

Dalje, ostaće potpuno nereformisan javni sektor, nekompetentno partijsko upravljanje na svakom koraku. Ako su se penzije i plate morale smanjiti da bi se izbegao bankrot, što je najbrža i najefikasnija mera za gašenje požara, posle toga faktički nije urađeno ništa. Javna preduzeća nisu ni pipnuta, samo su još brutalnije postala partijski plen po cenu daljeg urušavanja, a ceo javni sektor je u lošem stanju. Jedino partijsko zapošljavanje nije zaustavljeno, nego je ubačeno u petu brzinu. Ko to uspe da očisti i sredi, zaslužio je orden i uz to da uđe u udžbenike.

Poreska uprava ne da nije reformisana, već je postala "država u državi" – podobni i bliski vlasti su u poziciji da vrše pritisak za otpis dugova, a politički protivnici ima da strepe da se ova institucija u svakom trenutku može upotrebiti kao sredstvo prinude, ili disciplinovanja, sve zavisi. Buduća vlast, ako zaista želi da uvede red u državu, mora da krene od Poreske uprave, koju je sada opasno i pominjati, da vam ne zakuca na vrata. Ako zakuca, obavezno će "nešto" da nađe, a to će da vas košta. Hipoteka koja ostaje budućoj vlasti je, dakle, urušavanje pravne države i osnovnog načela da su svi pred zakonom jednaki i da za sve važe ista pravila.

Kad je to već tako, pribeglo se "stimulisanju", neki bi rekli podmićivanju, stranih investitora kojima se daju masni podsticaji iz budžeta da bi nekako došli u Srbiju, kad ih već ne privlačimo stabilnim poslovnim ambijentom i pravnom sigurnošću. I u ovoj oblasti ostaće crna rupa – nemamo podataka kome je po kojim kriterijumima davan novac, koliko je ta politika koštala Srbiju i šta smo zauzvrat dobili, a koliko smo domaćih preduzeća i radnih mesta zahvaljujući toj ekonomskoj politici možda izgubili i zatvorili.

Ako se ove i u narednih par godina ne desi nagli i neočekivani privredni bum, naslednicima će ostati i privredni rast najmanji u regionu, ni 2 odsto prošle godine. I to u pozitivnoj konjunkturi niskih cena energenata i niskih kamatnih stopa. Samo kod nas se dešava fenomen, a Zavod za statistiku ne ume da ga objasni prostim rečima – kako to zaposlenost spektakularno raste, a da se ne vidi na privrednom rastu, niti na kupovnoj moći. Šta onda rade svi ti novozaposleni ljudi?

Naslednike će pored velikih priča sačekati i fakat da su plate u Srbiji jedva iznad 400 evra u proseku, mada prosek ne služi ničemu, osim kao orijentir. Manje od toga imaju samo Makedonija i Albanija.

Dugoročno, najveći problem koji će za Vučićem ostati jeste dramatičan gubitak takozvanog ljudskog kapitala – mi ne doživljavamo više iseljavanje, nego egzodus pametnih, obrazovanih, civilizovanih i mislećih ljudi. Oni odlaze jer ne vide perspektivu, jer smo poplavljeni opštom primitivizacijom, jer su sva ključna mesta zaposeli ljudi bez elementarnih kvalifikacija osim partijskih, sa evidentno lažnim diplomama, ili i bez njih, svejedno. Po tome smo na neslavnom prvom mestu u svetu. Vučić je uspeo da Srbiju brutalno i ogoljeno podeli na dva dela i te delove suprotstavi toliko da je masovni odlazak sposobnih u stvari svojevrstan referendum šta o vlasti i njenim rezultatima misle oni koji umeju da koriste internet i nisu im mozgovi isprani besomučnom propagandom. Na drugom polu ove možda i najozbiljnije stavke imamo autobus-brigade koje je Vučićeva propagandna mašinerija patentirala i ubacila u pogon. To su oni nesrećni ljudi koje vlast voza konvojima autobusa kao neki uvrnuti putujući cirkus, da pred kamerama tapšu našim uspesima i da se to posle pušta drugim nevoljnicima koji sede kod kuće i gledaju u magičnu kutiju, sve izbegavajući da pogledaju u frižider. Cilj ovog zamajavanja je da im se ne dozvoli da razmisle kako to da im šarene slike i vođa iz magične kutije govore da žive odlično, a prazan frižider im govori da nemaju šta da jedu.

U tom smislu, kao najopasniju tekovinu ove vlasti, protiv koje će biti najteže se izboriti, vidim uvođenje totalne paralelne realnosti. Ljude koji su sad već šest godina navikavani da nije istina ono što vide svojim očima i što je stvarno istina, nego ono što im vođa kaže da je istina, biće jako teško suočiti sa istinom, u njenom izvornom značenju. Neko će to morati da uradi, a buđenje neće biti prijatno.