Prof. Vladimir Vodinelić, jedan od autora Zakona o javnom informisanju
Bumerang efekat tužbi
Ne možete, ako se nešto desi u javnosti, postići putem naknade štete ono što možete postići putem odgovora, ispravki ili zabrane ponavljanja informacije koja je već bila objavljena a povredila je vaš ugled
Nepuna tri meseca nakon usvajanja Zakona o informisanju, umesto najavljenog omogućavanja velike slobode informisanja, mediji su, praktično, stigli na optuženičku klupu. U ovom trenutku (a broj se svakodnevno uvećava) vodi se oko 200 sudskih postupaka protiv urednika i novinara, kojima preti plaćanje milionskih odšteta za "duševne boli" ljudi o kojima su pisali. S obzirom na to da je usvajanje Zakona o javnom informisanju već propraćeno komentarima o njegovoj neočekivanoj represivnosti, na pitanje da li je Zakon doprineo poplavi tužbi, odgovara jedan od njegovih autora, profesor Pravnog fakulteta Vladimir Vodinelić.
VLADIMIR VODINELIĆ: Preterivanje je reći da ta lavina tužbi koja je usledila uglavnom od ljudi iz političkog establišmenta i uperena protiv medija ima svoj uzrok u Zakonu o javnom informisanju. Naprotiv, efekat bi mogao biti obrnut, pošto Zakon o javnom informisanju predviđa teže uslove za ostvarivanje prava na novčanu naknadu neimovinske štete nego što su ti uslovi bili ranije, po Zakonu o obligacionom postpuku. Recimo, kada bi se primenjivao Zakon o obligacionim odnosima, dovoljno bi bilo da je neko od novinara objavio informaciju koja može da naruši nečiji ugled i zbog toga što je objavio tu informaciju, smatralo se da je on kriv za nastanak štete.
"VREME": Novinar nije kriv, on je samo dužan…
Ne, sada je promenjen režim. Zašto je krivica važna – bez krivice nema prava na naknadu štete. Ranije se pretpostavljalo da je novinar kriv i on je morao dokazivati da nije. Sada je, po Zakonu o javnom informisanju obrnuto – onaj ko traži od novinara naknadu neimovinske štete, on mora da dokaže krivicu. A što se tiče krivice novinara, i taj pojam je sada zakonom definisan, što ranije nije bilo. Novinar neće biti kriv ukoliko je upotrebio onu pažnju u proveri informacija pre nego što je odlučio da je objavi, sa kojom je mogao, s obzirom na okolnosti, postupati. To je standard, kako mi pravnici kažemo, to je dužna pažnja. Koja je to dužna pažnja, prosuđuje se s obzirom na okolnosti u svakom slučaju.
Koliko je rastegljivo tumačenje pojma dužne pažnje?
U pravu su to kategorije koje žive već dvadeset i nešto vekova. Čitavo odštetno pravo počiva na tome. Tu nema apsolutno ničeg novog.
Zašto se sudski procesi vode po hitnom postupku?
To jeste postupak koji je nešto ubrzaniji nego što bi bio opšti postupak. Ali, hitnost postupka ne znači ništa drugo nego da se može računati da se pre dođe do pravosnažne presude nego što bi bilo po opštem postupku. I po opštem postupku bi važilo ono što stoji kao načelo u Zakonu o obligacionim odnosima, a to je da je u slučaju povrede slobode informisanja i slično postupak ubrzan. Ovde su ti rokovi samo operacionalizovani. Ono što je bitno jeste to da nije ni na koji način ugroženo pravo bilo koje strane da se utvrdi sve ono što je relevantno da bi sud mogao doneti odluku. Osim toga, ukoliko se prekorače rokovi, a to će u praksi biti – ne postoje nikakve sankcije.
Onda bi se moglo zaključiti da su rokovi uvršteni u zakon samo da bi podsticali ljude da pokrenu tužbe, umesto da koriste druga sredstva, demanti na primer.
Ne, dužina roka nema nikakve veze sa voljom nekoga da podnese tužbu. Zašto su rokovi kraći? Kod medija je izuzetno važno da se što pre reaguje s pravnom zaštitom. Zamislite kada bi neko objavio odgovor na neku informaciju posle dve godine? I kod odgovora su rokovi kratki, jer jedino ima smisla ukoliko se vi obratite publici koja se još seća onoga o čemu je reč. Isti je rezon i ovde. Jedina prava zaštita je pravovremena pravna zaštita i to nije ništa specifično vezano za Zakon o informisanju, to je opšti stav.
Da, ali ljudi retko u nekim drugim situacijama uspevaju da dobiju pravovremenu pravnu zaštitu.
Opšte mesto kod nas je to da sudovi, nažalost, predstavljaju mlinove koji sporo melju. Tako ovde ne možete očekivati da ćete imati ekspresna suđenja, ako je to neka bojazan. Nije ovo ni po čemu slično onome što ste imali po Zakonu o javnom informisanju iz 1998. godine. Za tadašnje predviđene postupke prekršajne odgovornosti, lice protiv koga je postupak bio vođen praktično je bilo samo bio formalno prisutno, nije imalo nikakvu mogućnost efikasne odbrane. Ovde je sve drugačije. Ni sud neće presuditi ukoliko nije čisto stanje. Tako bih ja pre bio sklon da razloge te poplave tužbi tražim negde drugde, a ne samo u zakonu. Zakon ne podstiče volju za parničenjem. On nema taj efekat niti mu je to bila ideja.
Kada je Zakon donošen, dosta kritičkih komentara odnosilo se na odredbe koje se odnose na ispravku jer su one vrlo precizno razrađene. Međutim, mogućnost ispravke retko ko koristi.
Kao pravnik mogu reći da je vrlo loš taktički potez posezati odmah za tužbom, za novčanom naknadom neimovinske štete, umesto za onim instrumentima koji su mnogo efikasniji ukoliko vam je doista stalo do toga da je povređeno vaše lično dobro, čast ili ugled, ili privatni život. Ne možete, ako se nešto desi u javnosti, postići putem naknade štete ono što možete postići putem odgovora, ispravki ili zabrane ponavljanja informacije koja je već bila objavljena a povredila je vaš ugled.
Ako vas je neko oklevetao, recimo, da ste primili mito, vi nećete dobiti valjanu zaštitu tražeći novčanu naknadu od medija koji je objavio tu informaciju, nego tako što ćete osporiti tu tvrdnju, kako bi publika, koja je čula za ono što je vama rečeno, dobila drugačiju predstavu. Dakle, prvo pokušavate da ublažite efekat te informacije i tome služi odgovor. Putem ispravke postižete pravu zaštitu, jer će sud naložiti javnom glasilu da ispravku objavi, samo ako je u postupku utvrđeno da je neistinita informacija koja je objavljena. To je najefikasniji način da se ukloni efekat neistinite informacije. No, naravno, morate ići na to da dokažete neistinitost informacije.
Novčana naknada štete ima sasvim drugu ulogu. Ona nema ulogu da skreće pažnju javnosti da nešto nije u redu, nego treba da obezbedi ono što mi pravnici zovemo satisfakcija – da ublaži vašu nepovoljnu poziciju. Nije lako, naravno, ako se iznese pred toliki auditorijum ili čitalaštvo nešto što narušava vaš ugled i ne treba se izrugivati sa kategorijom duševnih bolova. Neko to doista može teško da podnese. Novčana naknada služi samo za to da mu stavi na raspolaganje određenu količinu novca kojim će sebi pribaviti neke pozitivne senzacije, koje bi mogle koliko-toliko da ublaže one negativne. Dakle, reč je o jednom nesavršenom pravnom mehanizmu i ako se za tim poseže kao za prvim sredstvom, izigrava se svrha.
Da li je moguće sprečiti zloupotrebu, odnosno pritisak na medije putem velikog broja tužbi, čiji rezultat može biti uvođenje autocenzure kod novinara?
Iz domena prava možete očekivati da sudovi postupe onako kako sam već rekao. Ako ništa drugo da poduka koju će sudovi dati tužiocima bude da se prvo služe efikasnim sredstvima, a potom, ukoliko tim sredstvima ne uspeju da uklone duševne boli koje su pretrpeli, tu razliku kompenzuju u novcu.
Na koji način se meri duševna bol koju trpe podnosioci tužbi? Bilo je dosta kritika koje porede odštetu za izgubljenu nogu, na primer, koja se meri u desetinama hiljada dinara, ondosno nekoliko puta manje od odštete koju traže podnosioci tužbi za duševne boli.
Vrlo je teško reći da li je narušen ugled mnogo manje vredan nego izgubljena noga. Ali, postoji nešto kao određena tarifa u svim zemljama sveta. I u našoj sudskoj praksi takođe imate određenu gradaciju šta koliko "vredi". Ukoliko sâm tužilac postavi preteran zahtev, u pogledu visine koju traži, a nema šanse da dobije, s obzirom na ustaljenu sudsku praksu, on rizikuje da snosi troškove postupka, jer onda nije uspeo u sporu. Ukoliko vi tražite 500.000, a dobijete 50.000, a troškovi spora se ne određuju na bazi traženih 500.000, vi niste uspeli u pogledu 450.000 i koštaće vas taj spor. Zato ne bi trebalo olako postavljati velike zahteve koji nisu u korespondenciji sa uobičajenim iznosima koji se dosuđuju. To može da se vrati kao bumerang tužiocu i da ga spor košta više nego što će iznositi novčana naknada koju će dobiti.
Osim ako cilj nije veći, a to je "disciplinovanje" medija.
To je sasvim van prava. Već sam rekao da negde drugde treba tražiti razloge ove pojave, a ne u samom pravu. To bi trebalo da deluje na tužioce destimulirajuće.
Osim toga, razgovaramo u ovoj temi, a da još nemamo nijednu presudu. Sačekajte prve presude, videćete ko je šta tražio, koliko je dobio, koliko ga je koštalo to parničenje i da li je uspeo da postigne, ako je to stvarna ideja, taj zastrašujući efekat. S druge strane, treba pratiti da li će se novinari drugačije ponašati. Ne verujem. Ako je neko postupao sa dužnom pažnjom proveravajući informaciju, on može biti miran.
Nervoza vlasti
U obilju kritika na račun odredbe o zabrani distribucije informacije bilo je i pominjanja vašeg imena, kao "krivca" za unošenje te odredbe u Zakon. Vrlo brzo po usvajanju Zakona ta mogućnost je primenjena u praksi, u slučaju "Svedok", jeste li to očekivali?
Ako su mene spominjali, onda je to pogrešno, jer ni kolega Gajin ni ja, koji smo radili takozvanu pravničku verziju, nismo predvideli zabranu distribucije. No, kada je konačno Predlog zakona o javnom informisanju ušao u skupštinu, on iz nje nije mogao da izađe, a da ne sadrži zabranu distribucije. Zbog Ustava, s jedne strane, ali on je iz1990. i može neko reći da je reč o Miloševićevom Ustavu i da se ne bi trebalo obazirati na to. Ali, postoji i nešto što smo mi stvorili, to je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja ima ustavni rang. Ona je iz februara 2003. Za medije su ključni član29 koji govori o slobodi mišljenja i izražavanja i član 30 koji govori baš o slobodi medija. U 30. članu postoji stav 5, a on kaže ovako – "niko ne može sprečiti rasturanje štampe ili širenje obaveštenja ili ideja putem drugih sredstava javnog obaveštavanja, osim ako se odlukom nadležnog suda utvrdi da je to neophodno radi sprečavanja propagiranja rata, podstrekavanja na neposredno nasilje ili zagovaranje rasne, nacionalne ili verske mržnje koja predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje".
Ako pogledate kako je to Zakonom urađeno, videćete da Zakon predviđa teže uslove pod kojim se može zabraniti rasturanje nego što ih je predvidela Povelja. Tu je korišćen jedan raniji tekst pravničke verzije, kojim je predviđen takav institut koji će krajnje teško funkcionisati. Uvedena su još tri dodatna otežavajuća uslova, osim ovih ograničenih slučajeva kada zabrana distribucije dolazi u obzir (pozivanje na nasilje itd.). Uslovi su da je zabrana neophodna u demokratskom društvu, zatim da od objavljivanja informacije neposredno preti ozbiljna nepopravljiva posledica (to je drugi uslov), čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način (treći uslov).
Ako nema toga, znate šta ćete imati – dolazi vam policija i zapleni novine i tu ste potpuno nezaštićeni. Nažalost, i posle 5. oktobra imate zabranu knjiga i edicija, a znate ko to radi? Ministar policije! I tu nemate nikakvu zaštitu. Ovo je maksimalna zaštita i ona je usklađena sa standardima evropskog prava.
Ja ne znam šta piše u "Svedoku", ali svako ko pročita ove odredbe uporediće to što piše u "Svedoku" i videti da li su ispunjeni svi uslovi. Primena zakona i zakon su uvek dve različite stvari.
Sve zajedno mi miriše na nervozu vlasti – i ova količina tužbi, i to da se sada posegnulo za sredstvom za kojim Milošević nije posezao, a u ono vreme ga je bilo lakše upotrebiti jer nije bilo ovih ugrađenih zaštita, to je nešto što leži van prava.
