Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i lider Srpskog porekta obnove, pre mesec dana je u Monaku dobio nagradu za delovanje u oblasti mira, demokratije i međunarodne saradnje, koju dodeljuje Fondacija Svetskog samita, ali je to visoko priznanje ostalo u dubokoj senci reakcija na njegovu unutrašnjopolitičku delatnost. I tako je od samog početka njegovog ministarskog mandata: zbog tvrdnje da je režim Slobodana Miloševića na Kosovu izvršio etničko čišćenje Albanaca, Drašković je, već u prvom mesecu ministrovanja, politički preživeo jedan pokušaj smene – što ga nije nateralo da odustane od "solističkih nastupa". Nedavno se pojavio novi povod za povike "smenite Vuka", pronađen u reakcijama Draškovića i njegove stranke na pogibiju dvojice gardista u Topčideru. U petak, kada je vođen ovaj razgovor, upravo je objavljen izveštaj vojne komisije koji je potvrdio prvu verziju o međusobnom sukobu nastradalih vojnika. Reakcija ministra spoljnih poslova na taj izveštaj vrlo je oštra:

"Jedna neverovatna i lažna verzija sada je još neverovatnije i bahatije preformulisana. Kada to pročita, ne preostaje čoveku ništa drugo nego ili da prihvati laž i postane saučesnik zločina nad ubijenom decom, koja su proglašena za ubice, ili da ćuti i plače od muke i, treće, da se buni i viče do neba. Ja se bunim i galamiću do neba dok se ne otkrije istina. Ti gardisti nisu bili ubice nego ubijeni. Razgovarao sam ovde i sa ocem vojnika Dragana Kostića. Izgubio je sina jedinca a da mu vojska nije uputila ni telegram saučešća. Rekli su mu, i to tek dva meseca posle zločina, da mu se sin ubio u vojničkoj spavaoni, a on je, kaže, i navodi svedoke, kada ga je video u kovčegu, zatekao zemlju u ustima sina. Otkud zemlja u spavaoni? Ubio se, kaže, tako što je dva puta pucao – prvo u centar grudi, iz puške, pa je onda premestio pušku i pucao još dva puta u srce. Braneći toga vojnika, braneći ove vojnike, branim vojsku, branim istinu, branim boga, a rušim ovaj poredak, bezdušni, kojem od 1990. godine nijedan život u Srbiji nije značio ništa. I 1991, kad je počeo rat, uz sve rizike da budem i ubijen, obratio sam se javno, deci Srbije, sa apelom: Ne idite u Miloševićeve ratove, ne idite u ratove protiv komšija, protiv braće, protiv suseda i siguran sam da sam spasio desetine hiljada srpske dece."

"VREME": Šta ste želeli da postignete pozivajući regrute da se ne odazovu vojnom pozivu, dok se ne utvrdi istina o pogibiji vojnika?

VUK DRAŠKOVIĆ: Utvrđivanje istine, jer od utvrđivanja istine o tome ko je ubio vojnike u Topčideru i kako je izgubio život vojnik Dragan Kostić u Leskovcu nema ničega prečeg. Roditelji koji su ostali bez sinova Srbiji su dali sve. I njima Srbija duguje sve. Istina, to je najmanje što im možemo i moramo dati.

Da li biste mogli nekako da pomognete regrutima koji bi dospeli na vojni sud ukoliko bi poslušali poziv SPO–a? Gde je odgovornost za takav poziv?

Već sam obrazložio taj poziv. Meta poziva su vrhovi vojske koji su je doveli do ovoga, koji su decu koja služe vojsku doveli do pogibija. Cilj je da ubuduće vojnici odlaze u vojsku bez straha da u njoj mogu biti ubijeni i da posle može da stigne objašnjenje da oni nisu ubijeni, nego da su ubice. To je nešto najstrašnije što se događa i pred čime se ne sme ćutati.

Vaša supruga tvrdi da su ubice telohranitelji haških optuženika Pavkovića i Lazarevića. Ima li dokaza za tu tvrdnju?

Ona je novinar, istraživač. Novinari imaju svakojake izvore i naravno da ih ne mogu otkrivati. Još nikada nijedan od tih izvora nije omanuo. Kada je, primera radi, izvršen atentat na mene u Budvi i kada je vlast istupila sa tezom da sam to uradio sam sebi, Danica je četiri dana kasnije kazala – atentatori su iz Službe državne bezbednosti i posle atentata su prebačeni u Beograd vojnim helikopterom. Razapeta je na krst, ali sada se do u dlaku pokazalo da je sve tako.

Vojnici su ubijeni, obaveza je istrage da otkrije šta je bilo, a kad pominjete Pavkovićevo i Lazarevićevo obezbeđenje – i oni, i Legija, i Radomir Marković i Mladić i svi koji su optuženi za zločine imaju najveće obezbeđenje u svetu. Pa zar nije većina nacije stala u njihovu odbranu? Ovde se zločin veliča kao vrlina, zato što smo se mentalno vratili u Miloševićevo vreme.

Osim oštrih reakcija na topčidersku aferu, iz vaše stranke u poslednje vreme stigle su i jednako oštre reakcije na vladinu politiku i tvrdnje da koalicioni partneri ne poštuju postignuti dogovor. Danica Drašković izjavila je nedavno da su poslanici SPO–a 1. novembra potpisali zahtev za ispunjenje koalicionog dogovora, da je taj zahtev upućen Koštunici i da, ukoliko taj odgovor ne bude poštovan, poslanici SPO–a neće podržati budžet, ali su to ipak učinili. Neki od njih su samo dan nakon poslednje sednice Glavnog odbora stranke, u medijima iznosili tvrdnje koje nisu bile u saglasnosti sa vašim govorom. Jesu li u pravu oni koji govore da je vreme da pravite frakciju u okviru stranke, pa čak da je moguć izbor novog lidera stranke?

Sve je bez osnova. Glavni odbor uputio je zahtev i poslanicima SPO-a i članovima vlade iz SPO-a da ne ćute, da ne budu mašina za čuvanje kvoruma, nego da moraju javno i najenergičnije da se bore za strateške programske ciljeve SPO-a. Poručeno im je da ne smeju da se odriču svega onoga što je SPO. Kad je bilo mnogo teže, od 1990. do 2000. godine, bio, i da SPO to mora ponovo da bude. U prvi plan su, iz određenih atraktivnih razloga, izbačeni zahtevi sa dna kolone, insistiranja na tome da se ispuni koalicioni sporazum do poslednjeg mesta i da SPO dobije ono što mu po tom sporazumu pripada, uključujući i mesto direktora Instituta za bezbednost na Banjici.

Da li slučajno, ono što je bila matrica zahteva i kritike Glavnog odbora, naprasno je zaboravljeno u javnosti, a to je odlučno zalaganje svih funkcionera SPO-a da se spreči pretvaranje Srbije u crnu rupu Balkana, da se zaustavi dramatičan i po naciju katastrofalan povratak u Miloševićevo vreme i da se odlučno krene ka ispunjavanju obaveza prema Tribunalu u Hagu i ubrzanom priključenju zemlje EU-u i NATO-u. To je Glavni odbor zatražio, naloživši poslanicima i članovima vlade da moraju da slede politiku predsednika stranke, jer predsednik apsolutno sledi program stranke i – tako je ocenjeno – maksimalno brani državne i nacionalne interese Srbije. Šta će biti ukoliko poslanici i članovi vlade prekrše odluke Glavnog odbora, odlučiće Glavni odbor na novoj sednici. Time bih želeo da stavim tačku na sve te i druge spekulacije i kombinacije, koje su potpuno legitimne, jer svi novinari imaju pravo da kombinuju, pretpostavljaju, imaju pravo na neistine. To je sastavni deo demokratije.

Nakon što ste pokrenuli pitanje mesta direktora Instituta za bezbednost, vaši koalicioni partneri prvo su tvrdili da nije bilo takvog dogovora, da bi onda ministar Jočić rekao da je rešenje o postavljenju na to mesto već bilo uručeno jednom članu SPO–a, ali je on prešao na drugo mesto u SID–u. Šta se tu zapravo dešava i odakle ta priča tek osam meseci posle formiranja vlade?

Dogovor je bio da SPO-u pripadne mesto direktora Instituta za bezbednost nakon što su propala sva naša nastojanja da dobijemo funkciju direktora BIA ili mesto šefa policije, što je apsolutno trebalo da pripadne SPO-u, jer niko nije kvalifikovaniji za obračun sa Miloševićevim bandama i nasleđem u tim strukturama nego SPO. Kada smo odredili kandidata za mesto direktora Instituta, uručeno mu je rešenje kojim je određeno da bude savetnik direktora BIA i objašnjenje da ne može biti direktor Instituta nego samo načelnik, direktno pod kontrolom direktora BIA. Naš kandidat, Radomir Živković, advokat, to je odbio i o tome je pisano u medijima, pa s vremena na vreme nije loše vratiti se i pročitati šta je javno bilo objavljeno pre samo nekoliko meseci, kako bi se lako ustanovilo ko govori istinu, a ko ne. Zašto smo posle nekoliko meseci aktuelizovali tu priču? E, tu se vraćamo na one ključne odluke Glavnog odbora – država se i politički i duhovno i zaista tragično stvarno vraća u vreme Miloševića. Haški optuženici proglašavaju se za nacionalne heroje i svaki od njih, uključujući i serijske ubice ovde u zemlji, ima nekoliko prstenova obezbeđenja – političko, propagandno, vojno, policijsko, fizičko obezbeđenje, ima finansijska obezbeđenja i zaista je nerazumno, opasno, celu naciju pretvarati ne samo u taoce optuženih za ratne zločine, nego i u nekoga ko ih sa oduševljenjem brani, što se čini. Po sudnicama današnje Srbije procesi optuženima za zločin na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića, ubistvo Zorana Đinđića, pretvaraju se otvoreno u suđenja porodicama ubijenih i samim ubijenim. To je bila centralna tema Glavnog odbora. Zatražili smo sada to mesto direktora Instituta, jer ne zaboravimo da se sama BIA fizički nalazi u Institutu, da bismo, naprosto, ušli unutra i rasvetlili, koliko možemo, uz pomoć javnosti, taj epicentar iz koga se i dan-danas organizuju svakojaka zla.

Postoji li rok za ispunjenje tog zahteva?

Rokovi bi bili proglašeni u javnosti za ultimatum. I bez preciziranja, oni su veoma jasni. Imamo obavezu da zvonimo na uzbunu, što i činimo, da pokušamo otvoriti vrata, a ako ne bude rezultata, onda ćemo o daljim koracima odlučiti na novom glavnom odboru.

Ministar Jočić tvrdi da postoji udar na sve institucije i da mu se čini da taj udar nije slučajan. Vidite li vi sinhronizovani udar i, s druge strane, da li možda mislite da je ta izjava adresirana i na vas kao izrazitog kritičara postojećeg stanja?

Neke od institucija moraju biti korenito promenjene. Iz temelja moramo zidati nove institucije službe nacionalne bezbednosti, profesionalne policije, profesionalne vojske. Uslov za to je da se sadašnja služba državne bezbednosti potpuno demontira i da se sadašnji sistem odbrane radikalno reformiše, a vojni vrh očisti od svih Miloševićevih generala i Miloševićeve pameti i strategija i razmišljanja iz prošlosti.

Posle junskih predsedničkih izbora, predsednik Tadić je najavljivao kohabitaciju dugu godinu dana. Sada, međutim, traži da se ustav usvoji odmah posle Nove godine, kako bi odmah potom mogli biti raspisani izbori. Kada bi trebalo da očekujemo parlamentarne izbore?

Takozvani legalistički način promene Miloševićevog ustava je nemoguć, jer je nemoguće izvesti 50 odsto od ukupnog broja birača od kojih svi moraju da glasaju za promenu ustava. Pokušavao sam da na sastancima koalicije, u razgovorima sa predsednikom Srbije, premijerom i sa predsednikom Skupštine, ukažem na svu besmislenost insistiranja na poštovanju Miloševićeve procedure za promenu Miloševićevog ustava. Insistiranje na toj proceduri isto je kao kada bi neko predložio da se donese zakon po kojem bi Srbi morali da skaču osam metara uvis i to bez motke. To je nemoguća pravna norma i ona se ne sme poštovati. Jedini način za promenu ustava jeste da se nađe, ako se naći može, parlamentarna većina od 126 poslanika koja će usvojiti novi ustav Srbije i pozvati građane Srbije da ga potvrde po principu – koliko izađe da izađe na referendum, većina da se od izašlih opredeli za potvrdu tog ustava i stvar je završena, brzo i jednostavno.

Imate li razloga da očekujete da će tako biti?

Ne očekujem da će tako biti. Očekujem, zbog toga, da idemo u susret raznoraznim iskušenjima, lomovima i da ćemo, hteli to neki ili ne, doći u situaciju da se politički svrstamo u dve kolone – na jednoj obali reke biće oni koji su za vađenje države i nacije iz živoga blata i koji su za brzo uključenje u EU, uz poštovanje svega onoga što je uslov za to uključenje, a na drugoj strani su svi ostali. Pa neka narod Srbije odluči. Mislim da nismo daleko od vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. Kad god da budu održani, moraće imati karakter referenduma, jer će značiti poslednju priliku za Srbiju da se trgne i da potrči mnogo brže ka Briselu, nego što ka Briselu ide voz koji nam je već pobegao. Moramo ga stići da bismo uskočili u njega.

Po Ustavnoj povelji izbori za Skupštinu državne zajednice trebalo bi da se održe u februaru. Sada se pojavljuje Labusova ideja, koju je Đukanović već podržao, o produženju mandata na još godinu dana. Hoće li tih izbora biti i kada?

Svi članovi vlade, pa i ministri iz SPO-a, bili su jednoglasni u stavu da se Skupštini Srbije predloži zakon o neposrednim izborima za Skupštinu državne zajednice, zato što su takvi neposredni izbori propisani Ustavnom poveljom. Ne razumem onda čemu takvi solistički predlozi koji odudaraju od zajedničkog stava. Naravno, dolazimo u delikatnu situaciju – hoćemo li mi u Srbiji održavati neposredne izbore za Skupštinu SCG, ukoliko se zvanična Crna Gora odluči da ne poštuje Ustavnu povelju i odbije iste takve izbore u Crnoj Gori. Ali, Crna Gora se još nije zvanično i tvrdo izjasnila da je protiv neposrednih izbora. Na osnovu nagoveštaja se ne donose odluke.

Može li se desiti da izostane pritisak EU–a da se poštuje Ustavna povelja u delu koji se odnosi na neposredne izbore?

Opredeljenje i Brisela i Vašingtona i Moskve je nepodeljeno da Srbija i Crna Gora kao jedna država uđe u EU. Nedavne odluke ministarskog saveta EU-a o dva puta sa zajedničkim krovom bile su upravo u funkciji otklanjanja prepreka zajedničkom uključenju zemlje u EU. Tako su ekonomski odnosi, carine, trgovina, prihvaćeni kao poslovi u nadležnosti država članica, a spoljna politika, funkcionisanje državne zajednice, odbrana, ljudska i manjinska prava, kao i sama studija o izvodljivosti, da budu jedinstvene i za Srbiju i za Crnu Goru. Međutim, neispunjavanje naših najvažnijih obaveza prema Tribnalu u Hagu, a to je izručivanje optuženih Tribunalu, dalo je značajne argumente zvaničnoj Crnoj Gori za tvrdnju da ta država ne može da bude talac nečinjenja same Srbije. Kako god okrenemo, i kad je reč o očuvanju zajedničke države, i kad je reč o pristupanju Partnerstvu za mir i EU-u, i napokon kada je reč o očuvanju Kosova, uvek se vraćate na uslov svih uslova – bezuslovna saradnja sa Hagom.

Zbog zaostatka u toj saradnji kritikujete vladu u kojoj je i SPO. Ko tačno koči tu saradnju i zašto, s obzirom na to da se kao razlog navodi potreba za očuvanjem bezbednosti zemlje, a već se pokazalo da bezbednost zemlje nije bila ugrožena prilikom ranijih izručenja?

Savet ministara državne zajednice, predsednik SCG, predsednik Srbije, predsedik Crne Gore i Vlada Crne Gore su za bezuslovno ispunjenje obaveza prema Hagu. Jedino Vlada Srbije, u kojoj su i ministri iz SPO-a, ima drugojačiji stav, a svi optuženi su, prema tvrdnji Tribunala u Hagu, iz Srbije ili su u Srbiji. Po domaćem zakonu o saradnju sa Hagom, nadležnost za njihovo isporučivanje ili neisporučivanje je u rukama Vlade Srbije. Mi se sada suočavamo sa jednom novom pravnom teorijom, koja je, uzgred rečeno, besmislena, da će Srbija poštovati međunarodne optužnice pod uslovom da te optužnice poštuju i optuženi. Ne. Sud, zakon i optužnice za ratne zločine se moraju poštovati, bez obzira na to da li je u pitanju domaća optužnica, domaći sud, ili međunarodna optužnica. Rekoh već, ovde je stvorena takva atmosfera u narodu da je obezbeđenje zločina i zločinaca takvo da im se maltene oko glava još crtaju oreoli svetaca i mučenika.

Odnos prema Hagu nije jedini problem sa kojim se u poslu srećete. Imate ambasadore koji se direktno zalažu za nezavinost Crne Gore…

Na primer?

Lukovac, Burzan… I ne samo što Srbija i Crna Gora nemaju zajedničku politiku, nego ni sama Srbija nema jedinstvenu politiku.

Imam najbolje iskustvo sa crnogorskim ambasadorima. Svi oni momentom preuzimanja funkcija ambasadora najsavesnije zastupaju politiku Saveta ministara SCG i politiku koju vodi ministar spoljnih poslova. Gospodin Lukovac će, koliko čujem, sada biti na čelu odbora za referendum o nezavisnosti Crne Gore. To je njegovo pravo. Ali, moram da kažem da me je obavestio o toj mogućnosti i da će se u slučaju da zauzme tu funkciju povući sa mesta ambasadora SCG. Ministarstvo spoljnih poslova me sledi u politici koju vodim.

Kosovo je jedna od tema oko koje ne postoji jedinstvena politika. Vi ste, uz predsednika Tadića, bili zagovornik izlaska Srba na izbore, pa su, posle njihovog mizernog odziva, zagovornici bojkota dobili priliku za likovanje.

U julu ove godine, kao šef stranke, istupio sam javno sa stavom da je neophodno da Srbi učestvuju na izborima za Skupštinu Kosova i da nema prečeg zadatka od najveće nacionalne mobilizacije da izađu svi na te izbore – i oni koji su na Kosovu još ostali, i oni koji su posle 10. juna 1999. sa Kosova proterani. Objasnio sam da računica pokazuje da ćemo u slučaju takve nacionalne mobilizacije osvojiti najmanje 35, a možda i celih 40 poslaničkih mesta u Skupštini Kosova i da ćemo sa trećinom poslaničkih mandata u Skupštini Kosova, jer parlament ima 120 sedišta, dobiti dodatne argumente da zatražimo od Brisela, Njujorka i Vašingtona i Moskve da se stanje na terenu izjednači sa stanjem u parlamentu i da se poslanicima vrati narod koji ih je i izabrao. Da je tako bilo, ne bismo danas imali Haradinaja kao kandidata za predsednika vlade. Trideset svojih mandata Srbi su poklonili Haradinaju, Tačiju i sada se hvatamo za glavu i vičemo "šta je ovo". Pa to je, između ostalog, posledica jedne naopake nacionalne politike.

Šta sad?

Mislim da će međunarodna zajednica sprečiti izbor Haradinaja za premijera. Ako se to ne desi, onoga trenutka kada i zvanično bude optužen od strane Tribunala u Hagu, on će morati da ide sa te funkcije. Da li će time problemi srpskog naroda na Kosovu biti rešeni? Neće. Mi moramo da stanemo iza jedne državne i nacionalne strategije odbrane Srba na Kosovu i Metohiji i opstanka Kosova u državnim granicama Srbije.

Ima li šanse da se dođe do te jedinstvene politike, da ne bude opet ko u klin ko u ploču kao pred izbore?

Na osnovu Rezolucije 1244, Povelje UN-a, Plana Vlade Srbije i svih drugih zvaničnih državnih dokumenata, formulisao sam strategiju odbrane Kosova i promovisao je sa velikim uspehom i ogromnim šansama da bude prihvaćena od međunarodne zajednice. Ona je kratka i zove se Plan 3E. Prvo E je evropski nivo zaštite manjina u pokrajini – Srba i drugih naroda. Drugo E – evropski model decentralizacije vlasti u Pokrajini sa najvećim stepenom lokalne samouprave opština i gradova, uz garancije po prinicipu pozitivne diskriminacije da će i Srbi u svojim enklavama na Kosovu i Metohiji moći da formiraju svoju lokalnu samoupravu. Treće E – evropski kvalitet sadašnje državne granice SCG sa Albanijom. Ta granica se ne može ni menjati ni preimenovati u neku drugu granicu, ali ona, kao i unutrašnje granice Kosova sa SCG, mora biti evropskoga kvaliteta – postoji na mapama i dokumentima, nema je u stvarnosti. Treće E znači Kosovo kao evropska regija u okviru evropske SCG, dok državna zajednica postoji, a samo Srbije ako dođe do razvoda u državnoj zajednici. Znači, Kosovo jednako otvoreno na sve četiri strane – i prema Srbiji, i prema Crnoj Gori i prema Makedoniji i prema Albaniji. Neka se preko tih državnih granica, svi Albanci, ako to žele i ekonomski i politički i kulturno, povežu sa Tiranom. Za sve Srbe na Kosovu, živeli oni u enklavama, na severu, u grupama, pojedinačno, postojale bi maksimalne garancije direktnog povezivanja sa Srbijom. Mislim da su šanse više nego realne da međunarodna zajednica prihvati plan 3E.

A kako vidite šanse da se evropski standardi primene na celu Srbiju?

Srbija neće biti evropska zemlja dok ne ispuni obaveze prema Tribunalu u Hagu. To nije moja volja, to je volja velikog sveta. Recimo da smo ovog trenutka optužene isporučili Tribunalu u Hagu. Najduže mesec dana posle toga SCG je u Partnerstvu za mir. Veoma brzo, po skraćenoj putanji, već iduće godine, mi smo u NATO-u. Nema nijedne bivše komunističke države koja nije prethodno ušla u NATO a tek iza toga u EU. S obzirom na ekonomske i demokratske velike potencijale SCG, kao članica NATO-a, za par godina iza toga je punopravna članica EU-a. Svi rokovi bi bili nezamislivo skraćeni. Priče da nam trebaju godine i godine da harmonizujemo svoje zakone sa zakonima EU-a pričaju neupućeni i oni koji traže izgovore da ne uđemo u EU. Potrebno je samo tehnički se organizovati i, uglavnom, biti korektan prepisivač nečega što je već obavila Slovenija, jer smo 70 godina živeli u istoj državi i istom sistemu i jer su Slovenci, zapravo, sa Evropom uskladili ovaj naš sistem.