Kada osnovni kriterijum za utvrđivanje relevantnosti političke organizacije i njenih predstavnika nije podrška koju imaju u biračkom telu, već se za objašnjenje njihovih stalnih poraza, uticaja, legitimnosti i smisla bivstvovanja u javnom životu koriste maltene metafizički argumenti, onda se dođe u situaciju kakvu imamo u ovom trenutku: više od 30 opozicionih stranaka, udruženja i pokreta smatra sebe dovoljno važnim da se nešto pitaju o poboljšanju uslova za učešće na narednim izborima, odnosno o dijalogu sa vladajućom koalicijom koji bi uz posredovanje Evropskog parlamenta trebalo da počne najverovatnije u martu. Ovo se odnosi na takozvanu "pravu" opoziciju, a kada bi se još pridodale partije koje su manje ili više otvoreno saveznici naprednjačke vlasti, dolazi se do 40 i kusur formalno opozicionih političkih "entiteta" koji imaju ambiciju da učestvuju u tim pregovorima ili bar da nešto odobravaju ili ne odobravaju, da se za nešto direktno ili indirektno pitaju.

Uz časne izuzetke, koji se uz mnogo dobre volje mogu prebrojati na prste dve ruke, na sve ostale se odnose pitanja koja im se nedovoljno često, ako i uopšte, postavljaju: ko ste, bre, vi ljudi? Koga vi uopšte predstavljate? Šta više hoćete? Šta vi, bre, glumite?

TRI PLATFORME ZA JEDAN DIJALOG

Ovih dana najmanje tri opozicione grupacije rade na izradi svojih verzija platforme za dijalog sa vlašću, u susret predsedničkim, parlamentarnim i beogradskim izborima, koji bi trebalo da se održe u aprilu 2022. godine. Ili pre toga? Ili malo posle? Svi skupa? Ili neki od njih odvojeno? Ko to zna? U ovom trenutku, moguće ni onaj koji se o tome najviše pita, šef države i naprednjaka Aleksandar Vučić.

U svakom slučaju, izbora će biti i biće nekakvog dijaloga – političkog. Onaj "društveni", za koji su

nadležni Vlada Srbije i ministarka Gordana Čomić je nešto

drugo, a ovo napominjemo zbog mešanja ta dva dijaloga čak i u saopštenjima nekih opozicionih partija. Prenosimo bez pravopisnih i drugih intervencija izvod iz saopštenja SDS-a Borisa Tadića: "… kao deo platfrome za potencijalni zajednički nastup onih stranaka koje su zainteresovane za učešće u najavljenim pregovorima o društvenom dijalogu pod pokroviteljstvom Evropskog parlamenta".

Što se platformi tiče, jedan dokument za predizborne pregovore sa vlašću pripremaju Stranka slobode i pravde, Demokratska stranka i Pokret slobodnih građana; na drugoj radi Narodna stranka sa grupom organizacija iz trenutno klinički mrtve Udružene opozicije Srbije; oko treće se okupljaju pomenuta Socijaldemokratska stranka, Ne davimo Beograd i još šest njih.

Mnoštvo je onih koji plediraju na legitimnost a nisu među pomenutima, na primer Dosta je bilo, Dveri, Zajedno za Srbiju (Nebojša Zelenović, da olakšamo), pa Oslobođenje (Mlađan Đorđević), onda Milan Stamatović (ovih dana je otvorio stranačku kancelariju u najužem centru Beograda na uglu Nušićeve i Kosovske), da se ne zaboravi parlamentarna opozicija SDA Sulejmana Ugljanina i "Ujedinjena dolina" Šaipa Kamberija, a šta tek raditi sa POKS-om, SRS-om, LSV om, SMS-om, LDP-om, sve do Zavetnika, Vacića, dr Stojković i ostalih Levijatana. Ali, situacija je dovoljno komplikovana i sa one tri pomenute grupacije, pa ćemo se ovog puta držati samo njih.

SUKOB JEREMIĆA I ĐILASA

Najvažniji događaj u opozicionom stranačkom životu, i smrti, nakon junskih izbora zbio se 13. decembra kada je saopšteno da je najveće, ili bar najambicioznije antirežimsko okupljanje, Udružena opozicija Srbije, praktično prestalo da postoji. Pokret Slobodna Srbija, udruženje nastalo cepanjem od PSG-a, u svojstvu domaćina tog dana održanog sastanka UOPS-a, saopštilo je da se većina članica usaglasila da na utvrđivanju uslova za učešće na narednim izborima treba da rade isključivo organizacije koje su bojkotovale izbore 21. juna, dakle sam UOPS, a da su u manjini ostali SSP Dragana Đilasa, DS Zorana Lutovca i PZP Janka Veselinovića, koji "već izvesno vreme blokiraju rad UOPS-a".

Da pojednostavimo: lider Narodne stranke Vuk Jeremić i Đilas su se zvanično razišli. Jeremić je ostao uveren da nema saradnje sa onima u opoziciji koji su izašli na junske izbore, a pogotovo da oni ne treba da budu konsultovani oko platforme za dijalog o izbornim uslovima, dok Đilas smatra da makar PSG zaslužuje status ravnopravnog partnera. U korenu svega je dugogodišnje nepoverenje između ove dvojice najrelevantnijih opozicionih političara, čak i nakon što su uspeli da prevaziđu razmirice iz perioda zajedničkog boravka u vladajućoj Demokratskoj stranci i zajedno nastupe na beogradskim izborima 2018. i potom osnuju Savez za Srbiju. Kod Jeremića je stalno bila prisutna bojazan da Đilas namerava da "proguta" celokupnu opoziciju, pa i njega samog, dok lider SSP-a nije isuviše bežao od percepcije da zaslužuje mesto prvog među jednakima. Slučaj Nikole Jovanovića, bivšeg prvog čoveka Narodne stranke za Beograd i šefa zajedničke odborničke grupe SZS-a, bio je okidač za potpuno pucanje odnosa između Jeremića i Đilasa, koji, prema saznanjima "Vremena", već puna četiri meseca ne razgovaraju, osim na zvaničnim kolektivnim sastancima, kad je to neizbežno.

KO, SA KIM I ZAŠTO

O čemu se tu, ukratko, radi: Jeremić želi da sa pozicije zvanično potpuno ravnopravnog partnera sa Đilasom, ako ne i dominantnijeg, zbog ulaganja u stranačku infrastrukturu širom zemlje, utiče na odluke o zajedničkom predsedničkom kandidatu opozicije i o načinu izlaska na parlamentarne i gradske izbore, od "kolona" pa sve do mandata i kampanje. Đilas, za razliku od ranije, ovog puta snažno igra na kartu traženja međunarodnih saveznika, pre svega u EU, pa mu ne trebaju partneri kojima su aduti tvrde nacionalne teme, već PSG kao pridruženi član alijanse evropskih liberalnih stranaka (ALDE/Renew Europe), na čiju podršku i u predstojećem dijalogu o izbornim uslovima i u daljoj borbi protiv Vučića računa.

Sa druge strane, SDS, DSS, Nove i "1 od 5 miliona" pokušavaju politički da prežive nakon što su se teško ugruvali 21. juna. Oni prave blok kako bi od Đilasa i/ili Jeremića u zamenu za kooperativnost oko platforme za dijalog tražili poslaničke i odborničke mandate i da se pitaju o kandidatima za predsednika i gradonačelnika. Ne davimo Beograd, koji je bojkotovao junske izbore, ide zajedno sa njima jer tako podižu svoj ulog u predstojećim pregovorima pre svega sa Đilasom na istu temu, a bar na još neko vreme zadržavaju oreol "principijelnosti" da ne žele udruživanje sa takozvanim bivšim režimom (a šta su drugo Tadić i Zoran Živković, na primer).

NEODGOVORNOST BEZ POSLEDICA

Ukrupnjavanje opozicione političke scene oko dve gravitacione sile na levom i desnom centru bilo bi u interesu građana koji su opredeljeni protiv vlasti SNS a, a bilo bi i u širem interesu stabilizacije i demokratizacije političkih i društvenih prilika u zemlji. Velike stranke, ili bar stranke velikih ambicija, prinuđene su da vode razumne, odgovorne politike, koje su u interesu kako najširih biračkih slojeva, tako i privrede i zapadnih faktora. Bez obraćanja takozvanom prosečnom biraču, njegovim prioritetima i problemima, bez pažljivog vođenja računa o privredi i ekonomiji, kao i bez direktne ili indirektne podrške iz EU, nema pobedničke politike.

Stalno gomilanje političkih patuljaka, političkih mikro preduzeća i "samostalnih trgovinskih radnji", svih onih skraćenica za koje ni pažljiviji posmatrači političkih prilika ne znaju šta znače i ko su ljudi koji iza njih stoje, dodatno otežava ne samo opozicionu borbu protiv Vučićeve vlasti, već i ukupnu modernizaciju i demokratizaciju države i društva i njihovo sazrevanje. Pritom svi oni igraju na ucenjivački potencijal za bilo kakvu važniju aktivnost i rukovode se bezobraznom ambicijom da se za sve pitaju iako ni na izborima ni u istraživanjima javnog mnjenja samostalno ne postoje.

Bojkot, očigledno, nije bio "veliko čistilište" opozicije jer to nije ni mogao da bude. To je bio legitimni strateški manevar dela opozicije, koji nije imao precizno planirane i usaglašene naredne poteze, pa se vrlo brzo došlo do opšte kakofonije, konfuzije i novih podela. Izlazak na izbore, sa druge strane, ništa bitno nije usadio u glavu većini onih koji su na njih izašli i doživeli potpuni debakl – nakon kraćeg perioda preispitivanja vratili su se starim manirima, bez blama opet pokušavajući da se vrate u politički život i nametnu kao relevantni faktori. Ali zašto bi oni osećali sramotu i trpeli posledice duže od dan-dva ako im javnost dopušta da se tako lako izvuku?

Najveći deo opozicije će se usaglasiti oko zajedničke platforme za učešće na narednim izborima i najveći deo opozicije će na njih, posle pregovora s vlašću uz posredovanje Brisela, izaći. Građani za to ne treba da brinu. Bar oni realno najrelevantniji u opoziciji neće dozvoliti blamantnu situaciju da se sedne preko puta naprednjaka, i to u evropskoj organizaciji, sa međusobno različitim ili čak suprotstavljenim predlozima, kao ni da se ustane od stola i proglasi smrt tih pregovora, pri čemu će oni najveći snositi i najveću odgovornost.

Ali, to će biti privremeno "jedinstvo". Ključni izazov je ono što sledi: kako će opozicija nastupiti na izborima za Skupštinu Srbije i Skupštinu grada Beograda, odnosno ko će biti kandidati za predsednika Republike i gradonačelnika prestonice? I kako izneti sve te kampanje? Zauzimanje pozicija u susret tim dešavanjima je u jezgru aktuelne opozicione bure. U plićaku.