Na kraj ove godine stalo je neuobičajeno mnogo vojnih zbivanja: ukinuto je obavezno služenje vojnog roka, zaklela se poslednja generacija regruta, nastavljaju se reforme u smislu sirotinjske profesionalizacije a ministar vojni Dragan Šutanovac je u tom smislu najavio da će od juna iduće godine u sastavima vojske biti sveštenici. Oni će, objasnio je Šutanovac, i sami proći vojnu obuku, ali neće nositi oružje. Ukratko, sveštenici su "tradicija srpske vojske, ali i potreba savremenih armija".

Krajem novembra dobili smo i Kodeks časti pripadnika vojske Srbije, koji "čuva, neguje i razvija najvrednije srpske tradicije", odnosno, po članu prvom, uređuje opšta moralna načela vojne profesije, njene osnovne vrednosti i norme ponašanja pripadnika… I tako dalje i tome slično.

Elem, pored obaveze da postupa u skladu sa Ustavom, zakonima, vojnim propisima i normama međunarodnog humanitarnog prava, kao i opštim društvenim i moralnim načelima, vrednostima i normama, pripadnik Vojske Srbije svoje ponašanje usklađuje i sa odredbama Kodeksa časti (čl. 2). Što se rukovodećih opštih moralnih načela tiče, to su služenje otadžbini Srbiji, savesno i stručno vršenje dužnosti, čovečno postupanje (čl. 3). Uz to, za pripadnika vojske Srbije osnovne vrednosti su vernost otadžbini, posvećenost profesiji, odanost, hrabrost, disciplinovanost, solidarnost, čovečnost, dostojanstvo, požrtvovanost i poštovanje – najviši ciljevi koji se ostvaruju vrlinama i ponašanjem pripadnika vojske Srbije (čl. 4).

U razradi pomenutih vrednosti kaže se da pripadnik vojske vernost otadžbini Srbiji smatra vojničkim idealom, služi u svim misijama bez obzira na teškoće i opasnosti, privržen je svojoj jedinici i pomaže drugom pripadniku vojske Srbije u svim okolnostima, spreman je da se suoči sa neizvesnošću, opasnostima i zlom donoseći ispravnu i razumnu odluku bez obzira na rizik. Poštuje Ustav, zakone i vojne propise, svesno i savesno ispunjava svoje obaveze i izvršava naređenja pretpostavljenog, a sa drugim pripadnicima jedinice deli probleme profesije, razvija međusobno poverenje i zajedništvo. Ne vređa i ne ponižava druge i ne koristi silu veću od one koja je neophodna da bi se neprijatelj savladao. Čuva celovitost svoje ličnosti i ličnosti drugog, spreman je na odricanja radi dobrobiti otadžbine, vojske i svoje jedinice – ne očekujući za to nagradu. Svoju čast i čast drugog smatra jednakima, ne povređuje vrednosti i svetinje drugog i ne čini drugom ono što ne želi da čine njemu.

Pripadnik vojske Srbije je (1) sa otadžbinom u zavetnom odnosu i bezuslovno je brani, (2) poštuje, čuva i brani državna i vojna obeležja i dostojanstveno nosi uniformu u službi i van nje, (3) prilikom izvršavanja borbenih zadataka silu upotrebljava samo koliko je neophodno;

čovečno postupa prema zarobljenom neprijatelju i civilima, posebno prema starijim osobama, ženama i deci; (4) ne dozvoljava da sredstva ratne tehnike koja su mu poverena dospeju ispravna u posed neprijatelja, a u slučaju zarobljavanja odbija saradnju koja je u suprotnosti sa pravnim normama i odredbama Kodeksa časti, (5) ne prihvata čin izdaje, (6) nikada drugog pripadnika vojske Srbije ne ostavlja u nevolji, (7) poštuje ličnost i različitosti, (8) ne psuje, ne vređa i ne izražava se pogrdno o vrednostima koje drugima predstavljaju svetinju, (9) posvećen je vojnoj profesiji, (10) nastoji da kontroliše ponašanje, bude smiren i pribran, a u borbi sa sobom, neprijateljem i prirodnim stihijama nepokolebljiv;

drži datu reč, samokritičan, pravdoljubiv, istinoljubiv, trpeljiv, skroman, pouzdan i otvoren; lične interese usklađuje sa opštim; nije poročan, sujetan, osvetoljubiv, osoran, bahat, hvalisav i ohol, ne laska i ne ogovara druge; nastoji da bude moralni uzor za sve članove društva (čl. 5).

Povreda Kodeksa časti povlači moralnu odgovornost i smatra se nedostojnim postupkom koji predstavlja negativan primer u ponašanju. E, sad, ako je pripadnik vojske osim Kodeksa časti povredio i odredbe drugih zakona, sankcioniše se u skladu sa zakonskim i podzakonskim propisima koji definišu tu oblast. I, takođe, pripadnik vojske Srbije obavezan je da se pridržava odredaba Kodeksa, pri čemu ga nepoznavanje ne oslobađa odgovornosti za njegovo kršenje.

Nema dokaza da pisani kodeksi časti uopšte deluju na popravku ponašanja onih kojima su namenjeni ili koji ih dobrovoljno sami donose, od novinara do samuraja. Ne manje neizvesno je i u kojoj meri deluju tzv. nepisani kodeksi časti u širokom rasponu od ženskih duhovnih horova do kriminalnih bandi, koza nostre ili diplomatskog kora. Pa ipak, to nikoga još nije sprečilo da propisuje ponašanje ovog ili onog staleža: u tom smislu, vojska Srbije kao da ima četiri kaste ili vrste pripadnika čije se moralne obaveze odvojeno regulišu. Naime, posebni spiskovi časnih vrlina napravljeni su za oficire, podoficire, vojnike, te vojne službenike i nameštenike (vidi okvire).

U pogledu žena srpski jezik poznaje samo devojačku čast, nevinost. Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske (Novi Sad, 1976) značenje pojma časti deli na dve grupe, onu koja se odnosi na čast kao deo nečega, i čast u značenju počasti. U ovoj drugoj grupi razlikuju se tri značenja časti. Ona je (1) skup moralno-etičkih načela kojima se neko rukovodi u svojim društvenim i ličnim postupcima, moralna ispravnost, poštenje. Drugo značenje obuhvata (a) priznanje, glas koji neko ili nešto ima u društvu i javnosti – reputacija, ugled, renome; (b) osobita počast, poštovanje, uvaženje; (c) visoki službeni položaj, počasno, ugledno zvanje. Najzad, treća grupa značenja obuhvata značenja časti kao (a) čašćenja, gozbe, gošćenja i (b) dara, poklona u jelu, piću ili novcu (koje donesu zvanice na svadbu). Karakteristični izrazi u kojima se pojavljuje čast su, osim već pomenute devojačke: imam čast, čast mi je; iskazivati, odavati čast kome; ispod časti; polje časti (bojno polje); smatrati za čast; sud časti (javni, društveni sud koji ocenjuje postupke koji nisu u skladu s moralom, koji ponižavaju ili kompromituju ugled) i, najzad, zakletva: časti mi. Što se oficira kao vojnih starešina tiče, Matičin Rečnik zna za oficirski kor i oficirsku kapu, uniformu, čin, zakletvu i čast.

Pored značenja gozbe i poklona, Vukov Srpski rječnik kao prvenstveno značenje ističe počast: "na čast mu", i "neku (nekom) na čast, neku (nekom) na sramotu". Petar Skok u Etimologijskom rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika (Zagreb, 1971) poreklo reči nalazi u sveslavenskom apstraktumu iz praslavenskog doba… Izvedenice su štovanje, poštovanje, časni krst, časni post ali i – nečastivi (kao đavo, ali i u smislu veštog, hitrog čoveka). Časnik u smislu vojnog starešine ili državnog službenika zabeležen je u Dubrovniku krajem XII veka ("mojih častnikov sile"); u slovenskim krajevima pod Austrijom kasnije se javlja da bi se potisnula francuska reč oficir u smislu službe, šarže, magistrata. Čast se nalazi i u osnovama izvedenica častoljubivost, častohlepnost, čašćenje jelom ili pićem, počast, čestitati, čestitost, ali i – zločest.

Vojska se svuda u svetu, kao ona baba ili onaj besposleni pop iz poslovica, moralom bavi kao da je udruženje časnih sestara ili joj je to posao po Pravilu službe. Za razliku od JNA, ovdašnje njene oružane naslednice su se pitanjem časti počele baviti još sredinom 2000. godine, kada je "Vojni informator" – ispod nadnaslova "Poimanje vojničke etike, morala vojske, vojne časti i vojničke slave" i naslova "Zavetna svetinja kosovskog kulta" – objašnjava da "u svakoj etici postoji jedna vrlina na osnovi koje su koncipirani i raspoređeni svi njeni zahtevi. U sudijskoj etici ta vrlina je pravda, u hrišćanskoj to je duhovna ljubav, u lekarskoj etici to je humanost" i, najzad: "U vojničkoj etici to je vojnička čast. Analogno, u oficirskoj etici ta vrlina je profesionalna oficirska čast".

Nekako u isto vreme, kragujevački odbor Demokratske stranke na svoj veb-sajt ističe kako "Vojska Jugoslavije mora postati vojska svih građana SRJ, dakle i svih stranaka" pa, u tom smislu – i uz konstataciju da najodgovornijim mestima u VJ "ubedljivo dominiraju" oficiri poreklom iz Crne Gore, Republike Srpske ili Republike Srpske Krajine – traži "ukidanje komesarske agitacije, uz afirmaciju vrednosti kao što su oficirska čast, dostojanstvo, hrabrost, stručnost i odanost profesiji".

Većina svega onog što je ikada rečeno o oficirskoj i vojničkoj časti može se bez dvoumljenja svrstati u dim i maglu. U značenju vojnog starešine oficir se pojavljuje kao vođa najamnika krajem XV, a u smislu vojnog starešine rangiranog po činovima od kraja XVI veka. Plemićko poreklo bilo je uslov za kupovinu oficirskog čina – s pravom na vrbovanje i formiranje sopstvenog puka – sve do ozbiljnog razvoja artiljerije i inženjerije u XIX veku, u nekim armijama i do početka Prvog svetskog rata. Što se Srbije tiče, u vreme osnivanja prvih jedinica stajaće vojske (1825) imala je samo dva oficira, da bi njihov broj 1837. dostigao gotovo stotinu (što je predstavljalo petinu ukupnog broja državnih činovnika). Do početka dvadesetog veka Vojna akademija, osnovana 1880. na tradicijama Artiljerijske škole iz 1850, školovala je ukupno 1057 oficira.

U pogledu njihove tadašnje i potonje oficirske časti, patriotsko-udžbeničku svetlu sliku kvari izvesna trajna sklonost zavereništvu i atentatima kako na svoje tako i na tuđe vladare, što je stereotip o Srbima čiji se rep tu i tamo vuče sve do današnjih dana. Do Drugog svetskog rata Jugoslavija je negovala privilegovan oficirski kor na tradicijama solunaštva, posle njega u nešto izmenjenom obliku partizanštine, u oba slučaja na vernosti ratnom vođi, kralju Aleksandru u jednom, Josipu Brozu u drugom slučaju. Raspad SFRJ počev od 1991. godine još nije razmatran s tačke gledišta oficirske časti a moglo bi biti zanimljivo.