(od izveštača "Vremena" iz Haga)

Glavna haška tužiteljica Karla del Ponte neće do daljnjeg davati intervjue beogradskim medijima. Onima koji za takav intervju već dugo stoje u redu, a svake nedelje imaju priliku da čitaju bar jedan koji Del Ponte daje nekoj svetskoj agenciji u Njujorku, Briselu ili Parizu, ili nekim novinama i televizijama sa prostora bivše SFRJ, u Hagu je nedavno sasvim otvoreno rečeno (učinila je to Florens Artman, portparol Tužilaštva) – "šta vi hoćete, kad nemate ni vladu".

Ako je vlada preduslov za Karlin intervju ovdašnjim medijima, i ako je tako nešto stiglo do mandatora, lako se može dogoditi da Vojislav Koštunica, čak i da mu se uklope sve kockice u slaganju koalicionih partnera, uopšte ne požuri sa pravljenjem vlade. Komentarišući prošle nedelje najnoviju izjavu glavne haške tužiteljice da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić sasvim sigurno u Beogradu (opet bez nuđenja bilo kakvog dokaza za tako nešto), profesor Vojin Dimitrijević je primetio kako se Del Ponte izgleda neće smiriti dok Beograd definitivno ne dobije desničarsku vladu koja s njom uopšte neće želeti da sarađuje. I, onda, opet ništa od intervjua.

NI BEOGRAD NI GARDIJAN: Na razgovor sa glavnom haškom tužiteljicom teško da može da računa i londonski "Gardijan" (iako Britanci imaju vladu) koji je dvogodišnjicu "sudskog procesa stoleća" koji se u Hagu vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića obeležio prilično oštrim komentarom i tvrdnjom da se ovaj proces pretvorio u neku vrstu "travestije međunarodnog pravosuđa". Autor Nil Klark (svojevremeno protivnik Miloševićevog izručenja Hagu) zamerio je Karli del Ponte da je radila naopako – prvo je optužila Miloševića, a onda je tokom procesa pokušavala da nađe dokaze kojim bi potkrepila 66 tačaka optužnice. Klark ovom procesu zamera još mnogo – višak lažnih i neuverljivih svedoka, nedovoljno dokaza da su politički lideri iz Beograda naredili masakr u Srebrenici, bruku sa dovođenjem svedoka profila Veslija Klarka, prećutkivanje zločina koje su članice NATO-a počinile za vreme bombardovanja SRJ 1999. i, na kraju, činjenicu da Sud radi više u interesu velikih sila, dok ideal međunarodne pravde koja bi važila podjednako za sve, nikada nije bio tako daleko kao danas. U istoj nedelji "Gardijan" je spekulisao i da je Karla del Ponte u sukobu sa nekim sudijama Tribunala oko podizanja novih optužnica, što su zvaničnici Suda odmah demantovali.

Onaj ko se u glavnoj haškoj sudnici zatekao tog 12. februara, tačno na dvogodišnjicu početka suđenja Slobodanu Miloševiću, mogao je sa komentatorom "Gardijana" da se složi bar oko jedne stvari – Tužilaštvo je u ovom procesu, često se inače žaleći na nedostatak vremena, prečesto i samo nemilice traćilo vreme. Tog dana na klupi za svedoke pojavio se, na primer, Tore Soldal, službenik Tužilaštva, kome je posao da i sam priprema svedoke za pojavljivanje u sudnici. Soldal je tako svojevremeno pripremio svedoka C-48, Novosađanina koji je tvrdio da je zvanično radio u tamošnjem "Kazinu Rojal", a nezvanično i honorarno izdavao svoje uši u najam za potrebe Državne bezbednosti. C-48 je, navodno, u februaru 1993, video Miloševića u ovom novosadskom kazinu i mnoge pojedinosti o toj poseti (pre svega Miloševićeve reči o proterivanju Hrvata iz Vojvodine) zapisao u svoj dnevnik. Taj dnevnik je na kraju ostao sporan, pa je istražitelj Tore Soldval krenuo negde po svetu za svojim svedokom da proveri autentičnost dokumenta, (video je da svedok ispred sebe drži svesku na kojoj nešto piše, ali nije razumeo šta), zatim je skoknuo do njegove majke u Novi Sad i tamo čuo da je dnevnik i sve ostale papire kelnera-doušnika ona u međuvremenu spalila. Pokušao je da proveri i Miloševićevo kretanje iz februara 1993. i u podacima koje je dobio nije bilo posete kazinu – o svemu tome je službenik Tužilaštva svedočio 12. februara, a da nikome u sudnici (ponajmanje izgleda samom svedoku) nije bilo jasno kakva je svrha takvog svedočenja, osim da se nekako popuni vreme do prve sledeće pauze. I to u trenutku kada je Tužilaštvu za izvođenje svedoka i dokaza ostalo još samo dva radna dana i kada se mnogi posmatrači ovog nimalo jednostavnog procesa sve češće pitaju da li je tim Karle del Ponte ponudio dovoljno dokaza za najteže dokaziv zločin koji se pripisuje Miloševiću – genocid počinjen u BiH.

PRIČA O GENOCIDU: Istoga dana u sudnici se pojavio i jedan pravi svedok – francuski general Filip Morijon koji je detaljno govorio o "paklenom krugu krvi i osvete" i mržnji "u stepenu koji se može videti samo među braćom i susedima", a na koje je nailazio dok je u ime UN-a tokom ratnih godina službovao po Hrvatskoj i BiH. General Morijon je tvrdio da je Milošević 1993. presudno uticao na generala Ratka Mladića, sprečavajući ga da još tada osvoji zaštićenu zonu oko Srebrenice. Po tvrdnjama francuskog generala, Mladić se kasnije potpuno otrgao kontroli i u vreme masakra u Srebrenici, u leto 1995. godine, već naveliko bio solo igrač koji nikoga ne sluša i čija je vojska osvetoljubivo odgovorila na zločine počinjene u okolnim selima od strane jedinica pod komandom Nasera Orića. Isticanjem Miloševićevih zasluga za "mirno rešenje" oko Srebrenice 1993. i njegovog odlučujućeg uticaja koji je imao u to vreme na bosanske Srbe, Tužilaštvo je očito pokušalo da na optuženog nabaci bar omču "saučesništva u genocidu". Onaj ko je makar i na kratko (sporno je koliko kratko) pomogao i podržavao počinioce genocida (ili mogao da utiče na njihove postupke), navodno znajući za takve njihove namere, a kasnije im posle Srebrenice pružao i utočište u Srbiji, mogao bi se prilično namučiti dokazujući da nije bio bar pomagač u genocidu.

Od 66 tačaka optužnice i omči koje je Tužilaštvo pre dve godine namerilo da nabaci na optuženog Miloševića, ta najozbiljnija – da je direktno odgovoran za genocid – deluje pred kraj prvog dela suđenja prilično razlabavljeno, kao što mnoge druge, o užasnim zločinima koji su se dogodili i komandnoj odgovornosti bivšeg predsednika SRJ – stoje prilično zategnuto. Sama tužiteljica Del Ponte je u prošlonedeljnom razgovoru za AFP (inače vidno zadovoljna napretkom procesa) primetila da je od početka znala kako će sa dokazivanjem genocida ići prilično teško, pre svega zato što je takvu nameru uvek vraški teško dokazati. Na pitanje da li će eventualni neuspeh u dokazivanju te, najozbiljnije tačke optužnice primiti i kao sopstveni poraz, glavna haška tužiteljica se nasmejala i rekla da je takva odluka sada na sudijama. Ona sama nije želela da na sebe preuzme odgovornost time što bi taj deo optužbi protiv Miloševića unapred izbrisala iz optužnice. A mnogi su joj, izgleda, još pre početka suđenja savetovali da genocid ne pominje.

Nešto slično mogli bi da zaključe i prijatelji suda koji će idućeg ponedeljka podvući sopstvenu crtu ispod prvog dela ovog procesa i u podnesku koji će biti predat Sudu predložiti koje bi od 66 tačaka optužnice, po njihovom mišljenju, morale da otpadnu jer ih Tužilaštvo nije uspešno dokazalo. Takvih će zahteva svakako biti i tročlano sudsko veće će pre 19. maja, kada Slobodan Milošević počne da u sudnicu uvodi svoje svedoke, morati da saopšti da li celokupna optužnica i dalje "pije vodu" ili se od nekih njenih delova slobodno može odustati.

STUDIJA SLUČAJA PLAVŠIĆ: Kraj prve faze ovog suđenja koje pripada Tužilaštvu, dvogodišnjica početka procesa protiv bivšeg predsednika SRJ i ranije najave da će se upravo u to vreme u sudnici pojaviti i izuzetno značajni svedoci, vratili su u Hag neke od povremenih izveštača sa "procesa stoleća". Većina ih je očekivala da kao svedoka u procesu protiv Miloševića vidi i Biljanu Plavšić koja je prošle nedelje (pod obavezujućim nalogom za svedočenje) stigla u Hag iz zatvora u Švedskoj gde služi kaznu od 11 godina zatvora. Posle nekoliko dana boravka u Hagu Plavšićeva je vraćena u Švedsku, u prvi mah ispraćena ćutanjem, a zatim uz obrazloženje same Karle del Ponte da bivša predsednica RS nije stigla da svedoči jer su preostala još samo dva dana za svedoke Tužilaštva. Ovako neubedljivo objašnjenje samo je podstaklo nagađanja koja se ovih dana čuju oko Tribunala da je Biljana Plavšić, koja je i ranije tvrdila da ne želi da svedoči u ostalim haškim procesima (a to je uvek deo nagodbe sa Tužilaštvom), prilično ljuta zbog svega što joj se dogodilo posle odmeravanja kazne. Tvrdila je, navodno, da o Miloševiću nema šta da kaže u sudnici kao svedok, učinilo joj se možda da i njena nagodba od pre dve godine zaslužuje neka pojašnjenja i zatim je, brže-bolje, poslata nazad u zatvor u Švedskoj.

Sasvim je moguće da je neko u Tužilaštvu zaključio kako bi od svedočenja ove (po svemu što se može saznati iz štampe s kojom Plavšićeva povremeno kontaktira) prilično razočarane žene, moglo biti velike štete po dalji tok suđenja Miloševiću. A računalo se na ogromnu korist. Biljana Plavšić je u svom priznanju označila Slobodana Miloševića kao arhitektu politike etničkog razdvajanja stanovništva u BiH koju je sprovodio zajedno sa Karadžićem, Krajišnikom i Mladićem. U njenom priznanju pominjalo se i učešće MUP-a Srbije, političkog rukovodstva i vojnog vrha iz Beograda u sprovođenju plana nasilnog razdvajanja etničkih zajednica i prisilnog uklanjanja nesrpskog stanovništva sa teritorija na koje su Srbi "polagali pravo". Takvo priznanje trebalo je da Miloševića učini saodgovornim za svaki kasniji pojedinačni zločin počinjen u BiH, jer je bivši predsednik SRJ time stavljen u sam centar stvaranja i sprovođenja onoga što se u optužnici zove "zajednički zločinački plan". Bez pojavljivanja Biljane Plavšić u sudnici – i njenog potvrđivanja svih ovih optužbi – tekst njenog priznanja krivice postaje za proces Slobodanu Miloševiću gotovo bezvredan i neće biti uvršćen u sudska dokumenta.

STUDIJA SLUČAJA – PERIŠIĆ: Biljana Plavšić može doduše i kasnije da se pojavi kao svedok u ovom procesu, u trenutku kada Milošević (za otprilike dve godine) završi sa ispitivanjem svojih svedoka. To isto važi i za bivšeg načelnika Generalštaba VJ Momčila Perišića koji je takođe nedavno boravio u Hagu i nezvanično važio za potencijalno značajanog svedoka, jednog od onih koji i nemaju previše izbora s obzirom na to da se i sami pominju u onom zajedničkom zločinačkom poduhvatu, zajedno sa Miloševićem. I u Perišićevom slučaju takođe bi bilo apsurdno govoriti o "nedostatku vremena" za takve svedoke insajdere, dok sudnicom defiluju razni istražitelji Tužilaštva ili novopečeni eksperti za razna teorijska pitanja pomenuta u procesu.

Nekoliko dana uoči kraja prve faze suđenja Milošević je u Hagu ponovo dobio pojačanje. Ponovo su se oglasili članovi međunarodnog komiteta za njegovu zaštitu. Jedan od članova ovog tela, profesor iz Bugarske Velko Valkanov tvrdio je da je za manje od godinu dana u Ninbergu osuđeno dvadeset četvoro ljudi, dok pred "ilegalnim i lažnim Sudom" u Hagu već više od dve godine traje proces samo jednom čoveku. Sve to, naravno, ne znači ni da je proces u Ninbergu bio pravno besprekoran, još manje da je Milošević nevin, kako to profesor Valkanov i njegovi istomišljenici tvrde.

Dve godine od početka "procesa stoleća" gotovo svi akteri najvažnijeg haškog suđenja ponovo su na svojim mestima (izuzev bolesnog sudije Ričarda Meja), ali atmosfera nije ista kao na početku. Oko glavne haške sudnice neuporedivo je više nervoze i nešto manje onih koji unapred sve znaju. Čini se, čak, da su učestalije i same rasprave o kredibilitetu Suda i da je u međuvremenu nešto porastao broj onih koji smatraju da priča nije okončana. Istovremeno, iz svetskih prestonica moći sve je više prigovora na rad glavne haške tužiteljice kojoj se pripisuje da svojim izjavama prečesto utiče na stabilnost čitavog regiona koji je upravo preko njenog rada i učinka trebalo da se miri i oporavlja od ratnih rana i nacionalizama (tako nešto zabeležio je ovih dana i dobar poznavalac balkanskih prilika Miša Gleni u komentaru objavljenom u "Herlad Tribjunu"), umesto da ponovo grebe po tim ranama. U samo dva dana Karla del Ponte izjavi, na primer, kako međunarodna zajednica svakako "ima volje" da se uhapse Karadžić i Mladić i kako ta ista međunarodna zajednica "nema, izgleda, volje" da se bavi ratnim zločincima među kosovskim Albancima. I onda bi svi trebalo da se prisećaju da je do nedavno glavna haška tužiteljica ponavljala kako je politički pritisci i nečija volja uopšte ne zanimaju, jer ona samo radi svoj posao.

Ali, biće, valjda, vlade i u Beogradu. Valjda će tada Karla del Ponte i našoj javnosti reći nešto iz prve ruke. Ako bude volje.