Pozitivan uticaj obrazovanja na privredni rast predstavlja empirijski čvrsto potvrđenu činjenicu – zemlje koje imaju obrazovanije stanovništvo, pod ostalim nepromenjenim uslovima, ostvaruju brži privredni rast. Za obezbeđenje široko dostupnog i kvalitetnog obrazovanja neophodno je izdvajanje odgovarajućih sredstava, adekvatna regulativa i konkurentan ambijent, u kome su dobro informisani svi relevantni učesnici na tržištu. Stanje u Srbiji u oblasti obrazovanja je na osnovu različitih istraživanja nezadovoljavajuće: kvalitet obrazovanja je na svim nivoima relativno nizak, dok je obuhvatnost građana srednjim i visokim obrazovanjem mala. Stoga je neophodna reforma obrazovanja čiji bi ciljevi trebalo da budu kako povećanje obuhvatnosti stanovništva srednjim i visokim obrazovanjem tako i povećanje kvaliteta obrazovanja. U predloženoj Strategiji obrazovanja dobro je uočena potreba za povećanjem obuhvatnosti obrazovanja, ali se stiče utisak da je povećanje kvaliteta obrazovanja stavljeno u drugi plan.

Javni rashodi na obrazovanje u Srbiji iznose oko 4–4,5 odsto BDP-a, što je približno proseku zemalja regiona, a nešto malo manje nego u razvijenim evropskim zemljama. Tome bi trebalo dodati privatne rashode na obrazovanje, koji po svoj prilici nisu mali, a koji osim standardnih rashoda sve više uključuju i plaćanje privatnih časova za učenike koji pohađaju državne škole. S obzirom na to da je u narednim godinama neophodno povećanje obuhvatnosti obrazovanja i podizanje njegovog kvaliteta, smanjivanje učešća javnih izdataka za obrazovanje nije moguće. Sličan zaključak se može izvesti i na osnovu međunarodnih poređenja. Takođe potreba da se javna potrošnja tokom nekoliko narednih godina smanji za 4–5 odsto BPD-a, i da se potom zadrži na nivou od oko 40 odsto BDP-a, ograničava mogućnost povećana učešća javnih rashoda za obrazovanje u BDP-u. Međutim, mikroekonomske analize ukazuju na to da je moguća znatna relokacija rashoda u okviru obrazovanja, koja bi omogućila povećanje kvaliteta i efikasnosti obrazovanja. Najveće uštede bi se mogle ostvariti racionalizacijom mreža osnovnih škola i smanjenjem broja zaposlenih u osnovnim i srednjim školama, kao i povećanjem efikasnosti studiranja na državnim fakultetima. Ostvarene uštede bi se mogle iskoristiti za poboljšanje opremljenosti osnovnih i srednjih škola, kao i za povećanje ulaganja u visoko obrazovanje.

PROSTOR ZA EFIKASNOST: Na mogućnost ušteda kroz racionalizaciju mreže osnovnih i srednjih škola, i smanjenje broja zaposlenih, a da se pritom ne ugroze dostupnost i kvalitet obrazovanja, jasno ukazuju sledeći podaci. U sektoru obrazovanja u Srbiji zaposleno je oko 125.000 ljudi, pri čemu je prosečno opterećenje nastavnika relativno nisko u odnosu na druge zemlje. Tako u Srbiji oko 350 nastavnika nema nijedan čas u toku godine, a preko 18.000 nastavnika nema pun fond časova. Istovremeno, u Srbiji na jednog nastavnika u proseku dolazi oko devet učenika, dok u Evropskoj uniji na jednog nastavnika dolazi 14 učenika. S druge strane, prosečan broj časova i studenata po nastavniku ili saradniku na univerzitetima u Srbiji je relativno visok. Visoki rashodi za zaposlene posledica su između ostalog i neadekvatne mreže škola u Srbiji, koja suštinski nije menjana decenijama, iako se geografski raspored stanovništva znatno promenio, a broj dece školskog uzrasta smanjio. Tako je danas u Srbiji u znatnom broju osnovnih škola prosečan broj đaka u odeljenju vrlo mali, što pored troškova zarada zaposlenih dovodi i do rasta materijalnih troškova (održavanje školskih objekata, grejanje, drugi režijski troškovi i sl.). Stoga bi prvi korak u reformi sistema osnovnog i srednjeg obrazovanja trebalo da bude utvrđivanje optimalnog broja i teritorijalne organizacije škola, nakon čega bi se, polazeći od procenjene optimalne veličine odeljenja, mogle proceniti potrebe za nastavnim i nenastavnim kadrovima, kako u pogledu broja tako i u pogledu strukture i geografske raspodele. Povećanju troškovne efikasnosti, ali i poboljšanju kvaliteta obrazovanja doprinela bi promena načina finansiranja obrazovanja, kroz uvođenje finansiranja po učeniku, a ne kao dosad, prema fondu časova. Na taj način bi se škole podstakle da povećaju broj učenika u odeljenju do optimalnog nivoa, ali i da zatvore mnoge područne škole, što bi dovelo do smanjenja troškova. Iz prethodno navedenog proizlazi zaključak da u Srbiji postoji znatan prostor za unapređenje troškovne efikasnosti obrazovanja, kroz smanjenje broja zaposlenih, ali i redukciju mreže škola.

ZA SISTEM PODSTICAJA I KAZNI: Rezultati sistema obrazovanja, koji se mere obuhvatom stanovništva obrazovanjem i kvalitetom obrazovanja, u Srbiji su u proseku lošiji nego u drugim zemljama regiona i Evropske unije. Kada je reč o obuhvatu, stopa upisa u osnovnu školu u Srbiji je na nivou razvijenih zemalja, dok je stopa upisa u srednju školu i na fakultete znatno manja od proseka evropskih zemalja. Istovremeno, i kvalitet obrazovanja u Srbiji je u proseku niži nego u drugim zemljama regiona i Evrope, pri čemu je neophodno istaći da su ti rezultati šaroliki po različitim nivoima obrazovanja. Tako su rezultati đaka koji pohađaju osnovnu školu na standardizovanim međunarodnim PISA testovima lošiji nego u zemljama regiona (mada su najnoviji rezultati ohrabrujući), a ta razlika u odnosu na razvijene zemlje je još veća. Iako ne postoje standardizovani načini merenja kvaliteta visokog obrazovanja, postoje snažne indicije da je prosečan nivo obrazovanja relativno skroman, ali da se stanje po univerzitetima, kao i po fakultetima i visokim strukovnim školama, znatno razlikuje. Ulazak Beogradskog univerziteta tokom 2012. godine među 500 najboljih (od preko 17.000) univerziteta na svetu, predstavlja značajan pozitivan pomak, ali je poražavajuća činjenica da su ostali državni, a pogotovu privatni univerziteti u Srbiji daleko od toga.

Osim unapređenja troškovne efikasnosti obrazovanja neophodne su promene regulative kojima bi se podstakao rast obuhvatnosti i kvaliteta obrazovanja. Promene regulative bi trebalo da podstaknu jačanje konkurencije između obrazovnih ustanova, što bi rezultiralo u povećanju kvaliteta obrazovanja.

Da bi konkurencija između obrazovnih ustanova dobro funkcionisala, neophodno je da država obezbedi široku dostupnost informacija o kvalitetu obrazovnih ustanova, za učenike/studente i njihove roditelje. U zavisnosti od kvaliteta obrazovanja, školske ustanove bi dobijale dodatne stimulanse ili penale.

U slučaju osnovnih škola, kvalitet obrazovanja bi se merio prema rezultatima učenika na standardizovanim testovima, pri čemu bi dobre škole dobijale novčane stimulacije, a slabe bi snosile određene penale. Takve stimulacije i penali bi se reflektovali i na same zarade nastavnika.

Kada je reč o srednjoškolskom obrazovanju, u prvom planu je potreba za uvođenjem obaveznog srednjeg obrazovanja, budući da se kompetencije neophodne za efikasno uključivanje na tržište rada mogu steći tek nakon završetka srednje (a ne samo osnovne) škole. Unapređenje kvaliteta srednjoškolskog obrazovanja moglo bi se ostvariti reformom nastavnih planova i programa i promenom kvota upisa đaka po zanimanjima, polazeći od redovnih analiza i prognoza potreba tržišta rada. U ovom slučaju bi se mogao uvesti sistem podsticaja i kazni za škole sličnog obrazovnog profila, a koji bi se zasnivao na rezultatima maturskih testova.

NEEFIKASNO TRŽIŠTE OBRAZOVANJA: Reforma sistema visokog obrazovanja trebalo bi da ima za cilj znatno povećanje stope upisa, stope prolaznosti i završetka fakulteta, što je i prepoznato kao cilj u nacrtu Strategije razvoja obrazovanja, ali i povećanje njegovog kvaliteta. U tom smislu, neophodno je izdvajanje većeg iznosa sredstava za sistem javnog visokog obrazovanja, što bi se obezbedilo preraspodelom sredstava ostvarenih po osnovu ušteda od racionalizacije sistema osnovnog i srednjeg obrazovanja. Dodatna sredstva namenjena visokom obrazovanju omogućila bi povećanje broja studenata koji studiraju o trošku države, kao i smanjenje stepena opterećenja nastavnog osoblja, čime bi se omogućilo poboljšanje kvaliteta nastave i naučnoistraživačkog rada – što bi u budućnosti trebalo da postane podjednako važna funkcija univerziteta kao i obrazovanje. Takođe, trebalo bi konačno napustiti ispunjavanje zahteva studenata za upisivanjem godine sa manjim brojem bodova od propisanih 60. Umesto toga, država bi trebalo da uspostavi ravnotežu na višem nivou, koja bi podrazumevala bolje uslove studiranja (kvalitetnija nastava, povećanje kapaciteta u studentskim domovima i sl.), ali i odgovorniji odnos studenata i nastavnog osoblja prema trošenju javnih sredstava. Osim navedenog, unapređenju kvaliteta visokog obrazovanja doprinela bi i sistematska politika slanja najboljih studenata na doktorske studije u inostranstvo, o trošku države, uz čvrste obaveze za povratak u zemlju, nakon okončanja doktorskih studija, i obazbeđenu mogućnost zapošljavanja na državnim univerzitetima. Generalno, bilo bi dobro da se tržište nastavnog osoblja u Srbiji liberalizuje, kroz olakšanje mogućnosti uključivanja inostranih profesora u nastavu, naročito na doktorskim studijama. Bez angažovanja stranih profesora, biće potrebno dosta vremena da se kvalitet doktorskih studija u Srbiji podigne na svetski nivo. Angažovanje vrhunskih stranih profesora na doktorskim studijama direktno bi doprinelo podizanju kvaliteta naučnoistraživačkog rada na univerzitetima u Srbiji.

Osnivanje privatnih obrazovnih ustanova poželjno je na svim nivoima obrazovanja, a one bi kroz konkurenciju trebalo da doprinesu unapređenju kvaliteta obrazovanja. Međutim, privatne obrazovne ustanove za sada nisu doprinele poboljšanju kvaliteta obrazovanja u Srbiji, što je posledica neefikasnosti tržišta obrazovanja, u uslovima slabe informisanosti učenika/studenata i njihovih roditelja o kvalitetu obrazovnih ustanova. Stoga je za unapređenje kvaliteta ukupnog visokog obrazovanja neophodno znatno pooštravanje kriterijuma za (re)akreditaciju visokoškolskih ustanova, kako privatnih tako i državnih. U tom cilju bilo bi dobro da država propiše obavezu svim visokoškolskim ustanovama da objavljuju podatke na osnovu kojih bi se mogao proceniti njihov kvalitet. Tako bi visokoškolske ustanove imale obavezu da objavljuju podatke o procentu diplomiranih studenata koji su se u periodu od jedne godine nakon diplomiranja zaposlili, podatke o broju objavljenih naučnih radova nastavnika i istraživača objavljenih u toku godine i dr. Na ovaj način bi se pokrenula suštinska konkurentska utakmica među fakultetima, budući da bi se konkurencija ogledala u kvalitetu obrazovanja, a ne kao do sada samo u pogledu lakoće/brzine sa kojom se može dobiti diploma. Na taj način bi delovanje tržišta dovelo do gašenja najnekvalitetnijih visokoobrazovnih ustanova – državnih ili privatnih.

KVANTITET UMESTO KVALITETA: Važno pitanje reforme obrazovanja, koje se ne može unedogled odlagati, jeste definisanje uslova pod kojima bi država finansirala obrazovanje na privatnim univerzitetima u Srbiji. Generalno, država bi trebalo da finansira studiranje na privatnim fakultetima, pod uslovima da oni pružaju adekvatan kvalitet obrazovanja. Ako bi neki privatni univerzitet u Srbiji ušao na Šangajsku listu među 500 najboljih univerziteta u svetu, ne bi postojali razlozi da država ne finansira studiranje na takvom univerzitetu. Međutim, uključivanje u program državnog finansiranja privatnih fakulteta koji obezbeđuju nizak kvalitet obrazovanja, ne samo da je neopravdano nego bi moglo da podstakne i snižavanje kvaliteta obrazovanja na državnim univerzitetima, jer bi se umesto nadmetanja u kvalitetu, pokrenulo nadmetanje u lakoći završetka fakulteta.

Iz prethodnog sledi da u Srbiji postoji znatan prostor za unapređenje efikasnosti na svim nivoima obrazovanja. Iako bi sprovođenje reformskih mera izazvalo snažne otpore u pojedinim delovima društva, one bi na srednji i dugi rok donele značajan boljitak za srpsko društvo kao celinu. Stoga je pored odgovarajućeg dizajniranja ovih mera neophodno na adekvatan način širokoj javnosti predstaviti njihov značaj, cilj i očekivane rezultate, jer je podrška javnosti neophodna za sprovođenje takvih promena. U Nacrtu strategije obrazovanja se kao cilj u prvi plan stavlja kvantitet, a ne kvalitet obrazovanja, što bi kao rezultat moglo da ima povećanje javnih i privatnih troškova za obrazovanja, ali bez odgovarajućih pozitivnih rezultata za društvo. Stoga se ocenjuje da je pre usvajanja Strategije neophodna njena dorada i unapređenje. Reforma obrazovanja je vrlo važna, ali ne i urgentna, pa je bolje odložiti usvajanje Strategije, a do tada primeniti nesporne mere za unapređenje troškovne efikasnosti obrazovanja u Srbiji.