Oni koji su imali priliku da uđu u sobu glavne haške tužiteljke Karle del Ponte kažu da na zidu pored njenog radnog stola stoji poternica sa slikama preostalih begunaca od haške pravde. Na toj poternici centralno mesto zauzimaju slike Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Na one Gorana Hadžića, generala Rođe Đorđevića i nekoliko optuženih za ratne zločine koji još nisu stigli u zatvor u Ševeningenu, gospođa Del Ponte jedva da obraća pažnju.

Do 11. marta, u fioci radnog stola glavne haške tužiteljke svakako je stajao i portret bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića. Karla del Ponte imala je mnogo razloga da od početka suđenja (proces protiv Miloševića ušao je u petu godinu) svakoga dana otvara tu fioku i s prilično nežnosti zagleda portret glavnog haškog optuženika, a da pri tom ne poželi da upotrebi nikakve vudu iglice. Te iglice, tačno 66 puta po raznim tačkama, zabola je u Miloševića još dok je pisala objedinjenu optužnicu za najteže zločine počinjene tokom ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, uključujući i genocid. Kasnije, kada je Milošević stigao u Hag i kada je počeo "sudski proces stoleća" (kako je govorila sama tužiteljka), razloga za bockanje one slike iz fioke više nije bilo. Naprotiv.

Svojim prisustvom u Hagu Milošević je Tribunalu obezbeđivao siguran budžet i stabilne izvore finansiranja, (samo) na prvi pogled slao celom svetu (pogotovo moćnicima) poruku da za pravdu "nema nedodirljivih i nedostupnih" i s vremena na vreme dovlačio na travnjak ispred Suda kamere svih globalnih svetskih TV stanica obezbeđujući veliku medijsku pažnju.

Istovremeno, šanse glavnog haškog optuženika da u tom procesu "pobedi" bile su ravne njegovim šansama i namerama da svojevremeno pobedi NATO, a šanse Karle del Ponte i njenog tima, koji je imao oko 70 ljudi, da nešto izgube bile su takođe ravne mogućnosti da NATO izgubi onaj rat 1999. godine. To što su mnogi poput Erharda Buseka, specijalnog koordinatora Pakta za stabilnost, tvrdili kako su haške investicije ogromne, dok rezultati nisu baš previše impresivni (katarza, pomirenje…), ili što su sa raznih strana stizale poruke kako je glavna tužiteljka izgleda mnogo uspešniji menadžer nego pravnik, odnosno kako ima više političkog nego pravničkog umeća, Karlu del Ponte nije moralo previše da brine.

ŠIRINA I ŽRTVE: Sve dok je Milošević sedeo na optuženičkoj klupi (obarajući, doduše, sve rekorde sedenja u nekoj sudnici), i dok se nekako nazirao kraj ovog procesa, njen posao je imao smisla, a mesto u udžbenicima međunarodnog prava u odeljku "prvo suđenje predsedniku jedne države" bilo joj je zagarantovano. Dužinu procesa koji je vođen protiv Miloševića i zamerke da je optužnica nepotrebno preširoka, tužiteljka je uporno pravdala potrebom da se suđenje sagleda iz perspektive žrtava jer žrtve moraju da vide "sve Miloševićeve zločine, a ne samo one glavne". Uostalom, nijedan haški proces nije bio preterano brz. Jedino što je u Hagu do sada bilo brzo i pravnički veoma kuso bila je odluka Tužilaštva da odustane od bavljenja NATO zločinima počinjenim u vreme bombardovanja. Oni koji su osnovali Sud planirali su da se u njemu sudi za zločine počinjene u ratovima na teritoriji bivše SFRJ. Tada niko nije pomišljao da će na toj teritoriji jednoga dana ratovati i NATO i da će iza toga ostati takođe ubijeni nedužni civili.

Smrt Slobodana Miloševića i očigledna lekarska nebriga oko njegovih zdravstvenih tegoba svakako neće umanjiti njegov haški konto koji se svih ovih godina prilično uvećavao pod teretom raznih dokaza. Ali mnogo toga oko Haga više neće biti isto. Sud će u istoriju otići sa neuporedivo manjim prtljagom nego što je to bilo planirano i težina tog prtljaga danas prevashodno zavisi od toga hoće li general Mladić ikada stići do Ševeningena. Prvobitno je bilo planirano da Mladić i Karadžić igraju važne uloge na pomoćnoj sceni Tribunala, sada se, ako dođu, automatski sele na onu glavnu koja je do pre nekoliko nedelja pripadala isključivo Miloševiću. Prema optužnici, on je stajao u središtu "zajedničkog zločinačkog poduhvata", a svi ostali samo su u toj priči popunjavali svoja mesta prema činu i zaslugama.

KRČENjE PROSTORA: Prostor oko te glavne, trenutno napuštene scene danas se polako krči kako bi se napravilo mesta za one sa poternice iznad Karlinog radnog stola. Tužilac Džefri Najs se pakuje i za oko mesec dana po drugi put, ovoga puta zauvek, odlazi iz Tribunala. Pre desetak godina bio je tužilac u procesu protiv bosanskog Srbina Gorana Jelasića Adolfa, koga je takođe teretio za genocid. Taj proces je napustio pre kraja, navodno ljut pošto je tadašnji predsednik Suda smatrao da "genocid treba čuvati" samo za one najvažnije optuženike, poput Miloševića. Prezir koji je Milošević godinama pokazivao prema "onoj drugoj (Karlinoj) strani" najčešće je išao upravo ka Najsu, još od prvog dana kada mu je ovaj britanski pravnik pripisao besmislicu da je pravio Veliku Srbiju, između ostalog, i tako što je pokušao da "Vojvodinu pripoji Srbiji". Najs je kasnije odustao od te priče o Velikoj Srbiji, ali je prezir ostao do kraja. Ispalo je da nijedan haški proces u kome je učestvovao ovaj britanski pravnik nije izgurao do kraja. Oko 1.300.000 stranica dokumenata koje je Tužilaštvo proizvelo tokom procesa Najs će pre povratka u Englesku ostaviti u haškim arhivama. Za druga suđenja povezana sa onim Miloševićevim moraće da se možda iznova dovode i isti svedoci. Sledeći Karlinu optužnicu Najs ih je u sudnicu doveo oko 300, od čega su mnogi, kako se kasnije pokazalo, samo trošili dragoceno vreme. Na njegovu sreću, mnogi nisu pristali. Jedan ugledni beogradski analitičar pričao je nedavno kako ga je Najs pre nekoliko godina navodno ubeđivao da svedoči o strukturi moći u SPS-u iako to savršeno nema nikakve veze sa zločinima počinjenim tokom ratova zbog čega se inače u Hagu i sudi.

FILMOVI I KARTE: Iste te papire pakuje ovih dana i tim Miloševićevih pravnih savetnika. Iz Miloševićeve zatvorske kancelarije odnosi se osim tona papira i ogroman broj video zapisa. Neki od njih nemaju nikakve veze sa suđenjem – Milošević je nekoliko nedelja pre nego što je umro tražio da mu se na trakama donesu stari filmovi – Kozara, Sutjeska, Užička republika, Neretva, Otpisani. Kao da se spremao za neku svoju ofanzivu protiv Haga. U Miloševićevoj haškoj zaostavštini ostao je i špil karata sa kojima je i poslednje večeri igrao remi sa bosanskim Srbinom Dušanom Kneževićem. Sva ta dokumentacija pripašće njegovoj porodici i advokatima. Na primedbu da bi od dokumentacije, za koju se povremeno tvrdilo da je obimnija od one kojom raspolaže država, ponešto moglo da pripadne i državi, Miloševićev pravni savetnik Zdenko Tomanović odgovora kontratvrdnjom – to nije tačno, mnogo puta smo molili državu da nam za potrebe suđenja dâ snimke presretnutih razgovara NATO pilota i njihovih komandi iz kojih se vidi da su i te kako vodili računa da slučajno ne bombarduju položaje svojih saveznika iz OVK, ali to nikada nismo dobili da ne "bi došlo do ugrožavanja nacionalnih interesa".

VREME LETI: Glavna haška sudnica bez Miloševića podsećaće, dakle, na Hamleta bez Hamleta. Taj Karlin Hamlet ulazio je svakog jutra u sudnicu, koja je više podsećala ne nekakvu konferencijsku salu (na prostor u kome se nekada dobro snalazio), savršeno uredan i spreman. U njegov obavezan kostim spadali su najčešće trobojna kravata (obavezno plavo-belo-crvena kombinacija), besprekorno ispeglano odelo, isto tako uglancane cipele, crni hermes kofer. Na stolu ispred njega stajale su najčešće uredno složene žute i zelene fascikle – jedne valjda za odbranu, druge za napad. Tekst koji je Milošević izgovarao bio je različit od svedoka do svedoka, ali je bar jednom u toku dana posle upadice sudije Patrika Robinsona obavezno sledila i rečenica – "ovo vreme leti, nažalost". Čak i kada je suđenje ušlo u petu godinu.

Haški izveštači odavno su primetili da je Milošević bio jedini tamošnji optuženik koji je u sudnici probao sve – bio je sam svoj advokat, često se pretvarao u tužioca (sam Najs se mnogo puta žalio kako optuženi pokušava da preuzme proces u svoje ruke), ponekad je zvučao i kao nemilosrdan sudija. Na primer, kada bi podsećao da se nekom Australijancu danas sudi jer je kao pripadnik Al kaide ubijao po Avganistanu, ali mu se nikada za zlo nije uzelo što je ubijao i kao pripadnik OVK na Kosovu. Mnogi su tvrdili kako se on tokom suđenja zapravo ruga žrtvama, što je bio potpuno pogrešan utisak – on žrtve naprosto nije primećivao, čak ni hladnjače sa leševima koje su stigle do Batajnice. Otvoreno se rugao nekadašnjem crnogorskom ministru spoljnih poslova, svedoku Nikoli Samardžiću, čoveku koji je svedočio iz invalidskih kolica, a kome je rekao kako su "u laži kratke noge". Umeo je da bude i duhovit – jednog svedoka je sasvim ozbiljno pitao da potvrdi da su nekadašnju Televiziju Yutel svuda proganjali zbog objektivne i projugoslovenske opcije, iako je nigde nisu proganjali kao u Beogradu. Norveškog eksperta koji je svedočio o ekonomskoj krizi i ekonomskoj strani ratovanja pitao je – delite li mišljenje da je inflacija nepravedna jer teret krize prebacuje uglavnom na siromašne. Po mnogim mišljenjima, najtežu optužbu izrekao je sam sebi pre odlaska u Hag, još dok je boravio u zatvoru u Beogradu. Tada je rekao da pare iz budžeta nisu završile u njegovim džepovima, nego za finansiranje Srba u Hrvatskoj i BiH, kako bi opstali. Rekao je to prilično ponosno, dokazujući da je služio svojoj zemlji, ali je po ocenama nekih pravnih eksperata time otvorio vrata ne samo Haškog tribunala već i Međunarodnog suda pravde, gde se upravo sudi po tužbi BiH protiv bivše SCG. Upravo na toj tezi tužba gradi čitavu svoju strategiju – da u BiH navodno nije vođen građanski rat.

MOTIVI I POVODI: Miloševića dakle više nema, pre vremena i bez presude okončan je i "sudski proces stoleća" i sada će svako od onoga što se čulo u tom procesu uzimati ono što mu je drago. Glavnoj haškoj tužiteljki se zaista mora verovati kada kaže da niko od nje nije bio zainteresovaniji da Milošević poživi bar do izricanja presude. Onima koji uprkos ozbiljnim optužbama za zločine nameravaju da od Miloševića pokušaju da prave novu antiglobalističku ikonu i tvrde kako ga je "Hag ubio", takođe niko neće moći da zabrani da pričaju kako bi, "da je poživeo", rasturio optužnicu u paramparčad. Vremenom će, međutim, kako nacionalna pravosuđa budu preuzimala suđenja za ratne zločine, početi polako da bledi i onaj dugo prisutan utisak kako je potreba za Haškim tribunalom (upravo zbog nespremnosti nacionalnih pravosuđa da se suoče sa ratnim zločinima i sude svojim zločincima) od samog početka bila neuporedivo veća od njegovog ugleda.

Tribunal, naravno, niko neće ukinuti zato što je to tražila ruska Duma. Ali ni njegovi politički i finansijski sponzori neće baš biti predugo spremni da gledaju kako se na violini koja košta koliko "stradivari" sviraju obični bećarci, odnosno u Hagu sudi lokalnim siledžijama i đilkošima koji su u ratu okrvavili ruke. Karli del Ponte ostalo je zato da definitvno zatvori onu fioku sa Miloševićevom slikom i okrene se poternici na zidu sa koje je gleda njen rezervni Hamlet, general Ratko Mladić.