Čemu sve to i šta je život, zapitao se očito potreseni Dragan Đilas predveče 10. oktobra, oslonjen o polupani prastari trolejbus na Slaviji. Pitanje je sasvim na mestu, ama je upućeno na pogrešnu adresu, građanima Beograda to jest. To je trebalo da pita načelnika Policijske uprave beogradske, s kojim bi trebalo da je u svakodnevnom kontaktu; čovek bi mu lepo objasnio na vreme, pa da se ne iznenađuje posle. To se sve podvodi pod opšti pojam "bezbednosne procene" kojom se BIA hvalila ovih dana: kao, lepo smo im rekli i dali, a oni šta su s njom uradili – mi ne znamo. Sa druge strane stiže odgovor: e i bila vam je procena, svaka čast; bez nje ne bismo ništa znali. Istini za volju, istu takvu, verovatno i bolju, bezbednosnu procenu mogao je da im napravi bilo koji razuman građanin Beograda koji prati štampu. Nema tu velike pameti: svi smo znali šta će se desiti 10. oktobra, a oni malo upućeniji u fudbalska mračna posla rekli bi im i šta će biti u utorak u Đenovi.

ZEBNJA I IZJAVE: Sada se sa zebnjom očekuje taj njihov "veliki derbi" u subotu. Ne znamo kakve su "bezbednosne procene" za taj događaj napravljene, ali se već razlikuju dve škole mišljenja. Jedna smatra da to treba da se odigra; reč je o uverljivosti države, o obrazu predsednika i ministra koji su rekli da je država jača od huligana; o uverljivosti državnog sekretara Homena, koji je pretio "jezivim posledicama". Drugi misle da bi to trebalo otkazati tu utakmicu; Goran Ješić iz Inđije bio je odlučan u ponedeljak u "Kažiprstu" B92: biće to samo utakmica za dve huliganske bande, kaže on; s fudbalom to više nema veze. Policajci, oni uniformisani iz kordona, s kojima smo razgovarali, uzimaju s rezervom podatke o do sada uhapšenim izgrednicima (dvadesetak u Đenovi, još toliko na graničnim prelazima, stotinak u Beogradu): ne, kažu, to nije dovoljno za sigurnu utakmicu u subotu. Banda se, plaše se oni, sada sprema na revanš i da ponovo potvrdi svoje pravo na ulicu i na nasilje. Pa zar ih Miroslav Markićević iz Nove Srbije nije onako lepo osokolio u Skupštini, prošle nedelje? Stvar je, glasi njegova poruka, u pukom broju: "Kad nas bude šezdeset, sto šezdeset, dvesta šezdeset hiljada, šta ćete onda?"

Pošto je suština ove stvari predstavljena ovako jasno i iskreno, dakle kao pitanje iznad svega političko, a ne fudbalsko, socijalno ili seksualno, hajde da vidimo kakav je odnos snaga. Iz godine u godinu, kažu ljudi iz policije i pravosuđa, navijačke i prateće bande razvijaju sve efikasnije metode: obaveštajne, kontraobaveštajne, telekomunikacijske, logističke, finansijske, političke i medijske. Sve su drskije i bestidnije upravo zato što im navedene metode funkcionišu bez problema. Bivši tužilac specijalizovan za navijačko nasilje (a sada advokat) Zoran Jakovljević kaže na tribini Pres kluba Medija centra NUNS-a u ponedeljak da je sedam godina proveo na stadionima, na ulicama i u Upravi za javni red i mir, sa policajcima. Prilikom policijskog pretresa prostorija koje koriste navijači velikih klubova pronalažene su fantomke, pirotehnika, hladno i vatreno oružje – ali i velike sume novca u devizama. Sve je to nekako kasnije završilo nigde. Sudovi su sistematski izricali uslovne kazne manje od zakonskog minimuma – kad je do suda uopšte stiglo. Svako je imao nekog svog među vođama bandi. Sudije, tužioci i policajci bili su sistematski zastrašivani. Tužilac pominje nađene video-kamere kojima su krupno snimani policajci u civilu infiltrirani na tribine, ali i policajci iz interventnih jedinica. Posle je ispalo da su neki od tih policajaca dobijali "kućne posete" sa pretnjama, ali se nisu usudili da to prijave starešinama, znajući "odnose snaga". U jednom od pretresa navijačke jazbine na izvesnom stadionu nasilno je otvoren plakar u kome su bila i dva pištolja; prisutni policijski oficir uzeo ih je i prometnuo kroz gole ruke – na užas kolega – i vratio natrag; zbogom dokazi… Posle pokušaja ubistva žandarma Trajkovića (bio je u civilu, na tribinama) pojavila se informacija da je jedna radnica MUP-a dojavila svom dečku, navijaču, da Žandarmerija ima obaveštajne operativce u civilu na tribinama.

TEHNIKA I PLANIRANJE: Banda je, dakle, obaveštajno probušila policiju i iz toga izvela odgovarajuće kontraobaveštajne zaključke. Analize koje je radila Uprava policije MUP-a pokazale su sasvim jasno da huligani predviđaju pokrete i mere policije i prilagođavaju se. Od početka se koriste skeneri za slušanje policijskog VHF i UHF radio-saobraćaja. Otkad se – ali samo za najvažnije komunikacije – koristi moderni digitalni sistem Tetra, opasnost je manja; ali, pre ili kasnije, slušaće se i to; sve što emituje, to se i sluša, naročito ako imaju nekoga unutra da ih nauči. S druge strane, iskustvo od ranije, ali naročito od 10. oktobra, pokazuje da se banda koristi sopstvenim taktičkim telekomunikacijama: glavni su GSM mobilni telefoni, naravno, ali i civilne ručne radio-stanice frekventnog opsega 460 MHz i one dečje na 27 MHz, što se kupuju za male pare na buvljaku. Domet nije neki, ali rade radnju. Te voki-tokije lako je neutralisati, da sada ne ulazimo u tehničke detalje; GSM telefone, međutim, nije – osim ako se neko odluči da isključi okolne bazne stanice, pa šta bude; ali to bi otežalo i komunikacije policije koja se u velikoj meri oslanja na GSM mobilnu telefoniju upravo zato što je svesna prisluškivanja sopstvenih radio-veza. To je tematika koja je nadasve zanimljiva za dobre ljude iz BIA, pa neka se njome bave.

Sada je već sasvim jasno da nasilnici imaju organizaciju, planiranje, komandovanje i kontrolu na zavidnom nivou. Imaju, međutim, i logistiku: redovno se pronalaze unapred pripremljena skladišta kamenja, motki, pirotehnike itd. na ključnim mestima u gradu, ali i na stadionima. U jednom trenutku, pred utakmicu, na stadionu Zvezde pronađeno je ispod sedišta 50 baklji, 30 dimnih bombi, 20 topovskih udara, 30 "fleš" baklji i 15 ostalih pirotehničkih sredstava, izvestile su pre nekoliko godina novine. I šta? Ništa. E, sad: sve to veselje košta. Postoje podaci o pronalaženju torbi sa većim sumama deviza u navijačkim prostorijama proteklih godina. I šta? Ništa. Pri okupljanju većih formacija, kao za 10. oktobar, ljudima treba platiti put do Beograda i natrag, ali i nešto džeparca. Put do Đenove tek je skup (nadamo se da za put do Brage u Portugaliji ipak nema para, ali videćemo). Tu, dakle, kako vidimo, pljušte stotine hiljada evra. Odakle? Ko ima interesa da investira (sigurno ne plaćaju zato što vole fudbal i svoj klub) tolike pare u ulično nasilje? Šta ima za uzvrat, kad je već investirao? Koliko znamo, to nisu naivni ljudi: oni za svoje pare hoće nešto, inače ih ne bi ni imali. Nije tu – da se odmah razumemo – reč ni o kakvom Darku Šariću; on je samo gumena kost koju izvesni mediji bacaju narodu u ralje ne bi li se skrenula pažnja sa važnijih veza.

Fudbal je – to svi znamo – velika pumpa za lovu, jedna od retkih uspešnih industrija u Srbiji (pored Parking servisa i kladionica, koje ipak spadaju uz fudbal). Tu se provlače ogromne količine nekontrolisanog gotovog novca uz blagonaklono žmurenje države i poreskih organa. Država takođe – kroz političare i stranke – ima tu svoj interes: svaki glas je dragocen… Uzmimo to ovako: rimski hroničar i satiričar Juvenal svojevremeno je s prezirom pomenuo "hleba i igara", panem et circenses, kao način da se vlada razuzdanom ruljom dokonih i razmaženih rimskih građana, to jest da se ta svetina o nečemu zabavi. Tada su "igre" bile, ovaj, nešto drugačije, je li: klanje živih ljudi u areni, hranjenje lavova hrišćanima i već to, mada se ove sadašnje igre polako bliže antičkom uzoru. U svom sjajnom ogledu pod naslovom "Juvenal na Mundijalu", Dževad Karahasan, još jedan od velikih poznavalaca fudbala i fudbalski filozof nalik na Božu Koprivicu, Muharema Bazdulja i Sinana Gudževića, zamera Juvenalu: hleb je, kaže s pravom, nešto protiv čega nemamo ništa; isto tako i igra, ama ne ovakva! Te igre, međutim – hleb na stranu, on je osiguran – imaju i te kakvu ulogu i u ovom modernom društvu. Tu negde leži i verovatni razlog za investicije: igre donose popularnost onima koji ih obezbeđuju i podržavaju. To postaje i poslovno i statusno (što se često podudara) pitanje. Osim toga, kroz fudbal, tako omiljen, popularan i zaštićen, tako se lako pere novac. Obrneš nekoliko miliona evra kroz kupoprodaju igrača, ugradiš se bez poreza i niko te ništa ne pita – jer je o fudbalu reč, a fudbal je svetinja (pošto je hleb već osiguran; koliko-toliko i kako kome); investiraš u klub, a navijači onda izvikuju tvoje političke parole na stadionu, na ulici, a sve u TV prenosu.

RAT ZA ULICE: Naravno da su i klubovi i navijači svega toga svesni, da su stavili nogu u vrata i sada više nema natrag. Razumeli su da je u njihovim rukama sila kojom mogu da ucenjuju vlast i okrenuli se političkim saveznicima. Koji su to saveznici bili na raspolaganju – znamo: oni koje navijačka "živa sila" razume i s njima se njuhom sporazumeva. Svi se sećamo Arkana i njegove uloge kao vođe navijača Zvezde. Uskoro se formirala mezalijansa profesionalnih navijača, klerofašista i neonacista, sastavljena u velikoj meri od ljudi koji su sve troje istovremeno. To zločinačko udruženje doživelo je da se o njegovu previšnju naklonost počnu da bore desničarske političke stranke, Crkva i "nevladine organizacije" tipa Obraza, Naših, Dveri, Rasonalista itd. Ko ima vlast na ulici, poželjan je partner. Ulična vlast uskoro se proširila na trgovanje narkoticima, zaštitni reket i ostalo: od nečega se mora živeti. Sve dok su u stanju da dokažu da je ulica njihova, oni su poželjan partner. Odatle eskalacija sukoba, sa bilo kojim povodom: nije reč o fudbalu, homofobiji, Kosovu ili bilo čemu drugome; reč je o potvrđivanju prava sile na ulici. Veseli Miroslav Markićević nije jedini koji je to razumeo; on je samo jedan od retkih koji to smeju i da kažu – kao da je to najnormalnija stvar na svetu.