Osećaj niže vrednosti, manjak samopouzdanja, anksioznost i depresija, samo su neke od mogućih posledica trpljenja digitalnog nasilja. Ono se dešava, ne samo na društvenim mrežama, već i tokom igranja igrica, u celom sajber prostoru. U okviru projekta “Bezbedni klinci”, psihološkinja Ana Mirković drži edukativne radionice u školama širom Srbije, gde razgovara i sa roditeljima i sa decom o bezbednosti dece u digitalnom svetu. Takođe, Ana Mirković je glavna izvršna direktorka i suosnivačica Instituta za digitalne komunikacije. Inače, dugo godina je i savetnica za digitalno nasilje na projektima UNICEF-a i, kroz razne platforme, bavi se izazovima koje digitalno doba nameće, te odgovorima na njih.

“VREME”: Kako prepoznati digitalno nasilje?

ANA MIRKOVIĆ: Prepoznajemo ga na osnovu više indikatora, ali prvi i osnovni jeste da uvek neko pati i ima osećaj manje vrednosti. Digitalnog nasilja ima mnogo i ne možete da ga ne prepoznate. Međutim, pitanje je tolerancije jedne kulture na nasilje. Naša je krajnje tolerantna na nasilje, što je inače karakteristično za kulture koje su u neposrednoj istoriji imale rat, gde svi svakodnevno trpimo psihološko ili emocionalno nasilje, gde nas nazivaju “izdajnicima”, “hijenama”, “šakalima” i onda mi to nekako ne znamo da prepoznamo. Na primer, pitala sam decu da li prepoznaju govor mržnje i 80 odsto naše dece to ne prepoznaje, a onaj manji deo koji prepozna, misli da on služi da nas pripremi za život. To vam govori koliko su zapravo deca zbunjena, jer oni veruju da kad ih neko vređa, da je to – priprema za život.

Zašto se događa digitalno nasilje, šta je okidač?

Frustracija, želja da se nanese zlo nekom, osveta, kompleksi, nedostatak tolerancije, empatije, samokontrole i svest o tome da izostaje adekvatna kazna. Niko srećan, zadovoljan, ispunjen i u balansu ne vređa druge ljude. Uvek se radi o nesrećnoj osobi koja se na taj način oslobađa sopstvenih frustracija.

Na koji način digitalno nasilje utiče na razvoj dece? Koje sve posledice može imati?

Posledice su nesagledive. To jako utiče na decu, naročito na decu koja se nalaze u fazi adolescencije. Dovodi do potpunog gubitka samopoštovanja, deca misle da su društveno neprihvatljiva i stalno preispituju svrhu svog postojanja. Na primer, dečaci već u uzrastu od 9 godina kažu: “Ja sam objavio nešto na Tiktoku i onda sam dobio na desetine komentara ‘ugasi se’, ‘umri’.” On to ne razume kao treba da se isključiš sa Tiktoka, nego kao isključi se iz života, društva. Deca su mala, naivna, nemaju dovoljno razvijeno logičko promišljanje, a sajber prostor ume da bude jako frustrirajući. Sve češće čujemo od psihologa u svetu da su anksioznost i depresija inkorporirani u njihovu ličnost, što znači da oni stalno imaju osećaj tereta, osećaj da će se nešto strašno desiti. Na primer, veliki broj dece prijavljuje jedan fenomen koji mi zovemo “no-lajk fobija” (nije zvanično fobija). Deca se boje da objave bilo šta na društvenim mrežama iz straha da se to neće dopasti drugim ljudima, što je veoma opterećujuće. Jedna devojčica mi je nedavno rekla: “Ako u prvih pet minuta niko ne lajkuje ono što sam objavila, ja to odmah obrišem.” To je ogroman nedostatak samopouzdanja. I uz to, radi se o uobičajenim, regularnim situacijama. A sada zamislite kako je kada neko piše užasne stvari o njima, nipodaštava ih, diskriminiše ili ih stavlja u nekakav stereotipan okvir. Sve češće se razgovara o velikom broju suicida koji su posledica trpljenja nekog vida digitalnog nasilja. Za razliku od nasilja koje se dešava u nekom kontekstu, prostoru odakle žrtva može da pobegne i gde se nalazi svega nekoliko svedoka, digitalno nasilje se dešava uvek i svuda, jer je nasilnik u mobilnom telefonu, što znači u džepu, u rancu, ispod jastuka… Ono vidi veliki broj ljudi.

Digitalno nasilje je veoma kompleksan fenomen i nema deteta koje nije uplašeno od toga, a moje iskustvo iz Srbije pokazuje da praktično nema deteta koje nije trpelo neki vid nasilja.

Koje mere prevencije su neophodne kako bismo sprečili pojavu digitalnog nasilja?

Prevencija se zasniva na otvorenom razgovoru gde roditelji moraju prvo da se oslobode sujete, da shvate da nemaju savet za sve. Toliko je informacija, toliko toga što ne možemo da saznamo, ali treba da slušamo decu, da ne budemo restriktivni, da ih ne osuđujemo i da znaju da mi jesmo tu onda kada im zatreba neki vid razgovora i podrške. Procenat dece koja se obrate roditeljima kada imaju neki problem je jednocifren.

Zašto?

Svi, od Vranja do Subotice, navode nepogrešivo identičnim redosledom. Prvi je: “Roditelje to ne zanima, pa ne bih da ih opterećujem.” Drugi razlog je: “Roditelji ne znaju ništa o Tiktoku, Snepčetu, šta oni meni mogu da pomognu?” Žao mi je što roditelji ne pokažu malo veće interesovanje da saznaju šta njihova deca rade. Ne špijuniranjem, ne oduzimanjem telefona, već da stvarno pitaju “šta radiš?”, “šta se tamo dešava?”, “hoćeš meni da preporučiš koga ja da pratim?”. To sada ne postoji. Treći najvažniji razlog je što se deca boje kazne i osude. Jer roditelji, usled nemogućnosti da daju adekvatan savet, krenu sa zabranama. Jedna od inicijativa države početkom maja bila je da se ukine Tiktok. To je isto kao kada biste ukinuli saobraćaj zbog saobraćajne nesreće.

Ukoliko dete odbija da razgovara sa roditeljima, šta roditelji mogu da urade?

Ako imamo uvid da je detetu digitalni svet jedan jedinstven svet, mi ga pitamo “kako si?”, ako neće da razgovara, čekamo sledeći trenutak da vidimo kada će hteti. Dete jasno nekad pokaže nameru, dođe pa pogleda u oči, pa sedi u dnevnoj sobi malo duže nego inače, pa onda pitamo “kako je bilo u školi?”, “da li mi se čini ili si ovih dana nešto tužniji/tužnija?”, “okej je ako ne želiš sada da pričamo, samo mi je važno da znaš da sam tu”. Roditelji najčešće nemaju strpljenja, umorni su, opterećeni egzistencijalnim problemima. Roditelji kažu: “Ja dođem iscrpljena do krajnjih granica, sa idejom da ću sutra možda dobiti otkaz, a da sigurno neću biti adekvatno plaćena za svoj rad”, a dete kaže: “Mama, da ti ispričam samo šta je danas bilo na Tiktoku”, i onda roditelj stvarno nekada nema snage i kaže: “Molim te, je l’ možemo sutra o tome?”, ali sutra se ne desi, jer ste vi praktično pokazali detetu da niste spremni da o tome razgovarate. Razgovor traži stalnu posvećenost. Ako vam dete nešto govori i ima utisak da ga ne slušate, ono najverovatnije neće doći ponovo da vam kaže nešto što mu je važno.

Jesu li roditelji svesni moći digitalnih medija?

Ne. Deca danas imaju toliko informacija da oni poseduju veliku moć nad roditeljima, a da roditelji toga nisu svesni. Roditelji su prosto neinformisani, inertni su, ponašaju se kao zaglavljeni u svom vremenu. Mi kao roditelji nismo pokazali sklonost da se prilagodimo i po meni je to najveći problem. Na predavanjima koja držim u školama prisutni su i roditelji i deca, i šta god da pitam deca znaju, a roditelji budu iznenađeni količinom znanja svog malog Ajnštajna sa kojim oni sada odjednom ne znaju šta da rade. Roditelji treba da shvate da deca u digitalnom prostoru znaju sve, ali ne znaju toliko o životu, a roditelji imaju to iskustvo za život. I zapravo u toj fuziji dva moćna sveta mogu da se prave funkcionalne porodice.

Šta je to što roditelji misle da je bezazlena pojava na internetu, a može negativno da utiče na razvoj deteta?

Za početak, roditelji, na primer, do detetove pete godine postave 2000 komadića sadržaja o svom detetu na društvene mreže i na taj način grade digitalni identitet. Taj fenomen se zove “šereting”. Za roditelje je to jako bezazleno i dele slike da bi tetke, strine i ujaci iz inostranstva mogli da ih vide. Te fotografije vrlo često mogu da budu zloupotrebljene jer su u javnom prostoru. Drugo, deca prave vrlo škakljive sadržaje o sebi, polunage, nage selfije. Recimo, roditelji vrlo često kažu, pošto svako ima potrebu da brani sopstveni model roditeljstva, “ja sam svom detetu objasnio da mora da stavi podešavanja tako da samo bliski ljudi to vide”. Ne postoji tajna komunikacija na internetu. Bilo koji sadržaj – poslat makar jednoj osobi – zauvek je van naše kontrole. Na prvoj svađi, kod prvog razočaranja taj sadržaj će se samo distribuirati dalje.

Na internetu je protok informacija prilično slobodan. Da li je neophodno i na koji način to kontrolisati?

Mnogi zakoni su usvojeni, ali sprovođenje tih zakona je vrlo upitno. S druge strane, sve je otišlo predaleko. Govor mržnje, to da vi nekoga diskriminišete na osnovu vere, rase, pola ili izgleda, je svuda prisutan. On nije prihvatljiv, ali to ne možete da objasnite mladoj osobi koja kaže: “Pa svi tako govore.” Celo društvo je žrtva emocionalnog ili psihološkog nasilja na koje se ne reaguje. Na primer, postoje protokoli u školama koji definišu tri stepena nasilja na koje se reaguje, ali to niko ne čini. Džaba postoje zakoni i sistem ako se oni u implementaciji potpuno minimizuju. Mi jednu deceniju, a verovatno i duže, rastemo u atmosferi nezamislivog nasilja. A najveći izvori nasilja su tradicionalni mediji. Društvene mreže su samo refleksija društva, a mediji su ti koji stvaraju atmosferu u društvu. Svakog dana nas kroz informativne emisije brutalno emocionalno zlostavljaju čelnici sistema. Ako mi pristajemo da budemo žrtve, kako onda da našoj deci objasnimo da ona na to ne treba da pristanu? Kako da nam poveruju? Deca najviše uče po modelu. Pristajanjem smo dali model našoj deci da treba da trpe. Ja se stvarno nadam da će se dogoditi reset kakav svi priželjkujemo i da se ovo društvo probudilo. Pošto ne možemo ići niže, nadam se da je ovo trenutak u kom možemo samo da krenemo napred.

Koliku bi ulogu škole mogle da imaju u prevenciji digitalnog nasilja?

Apsolutno veliku! Ja imam taj projekat, obilazim škole i razgovaram. To su najčešće svečane sale ili atrijumi škole sa oko dve stotine roditelja i dece. Edukacija je neophodna. Kada dođem u školu, najčešće mogu da razgovaram samo sa generacijom petaka, samo sa generacijom šestaka i njihovim roditeljima, ali mislim da bi edukacija morala da bude sistematična i da krene od vrtića. Takođe, mislim da ima puno prostora da se digitalna medijska pismenost uči kroz građansko vaspitanje ili kroz predmetno. Učestvovala sam sa velikim timovima i pisala priručnik za medijsku pismenost za preduniverzitetsko obrazovanje. Pisale smo Ana Martinoli sa Fakulteta dramskih umetnosti i ja priručnik za medijsku pismenost za roditelje, ali mi se čini da je sve to nevidljivo i da dok ne postane deo sistema neće imati uticaj kakav treba da ima.

Kakva je društvena svest kada je reč o digitalnom nasilju?

Mnogo još mora da se podiže svest, ovo je samo mrvica… Pitanje je da li donosioci odluka u društvu žele da se podiže svest. A meni se čini da ne žele. U tom procesu pridruživanja jedan od važnih elemenata je medijska pismenost, zato što je ona osnova demokratskog društva. Vi morate da znate zašto vam određeni medij plasira određenu poruku, sa kojom namerom, koju emociju želi kod vas da isprovocira ili proizvede. Mi moramo da budemo društvo medijski pismenih ljudi, a nasuprot tome imamo tabloide, nacionalne frekvencije date potpuno pogrešnim medijima, ekspanziju mržnje, netrpeljivosti prema svemu drugačijem, eksplicitnu verbalnu agresiju koja je povezana sa tim psihološkim nasiljem. Tako da mi živimo u vrlo licemernom sistemu vrednosti i mislim da postoji nečiji interes da tako bude, jer osvešćeni i edukovani građani, koji preispituju poruke koje su im plasirane, postaju teški za manipulisati njima. A u ovom trenutku sistem želi ljude koji su laki za manipulaciju kako bi sačuvao svoju poziciju.

Koja je vaša poruka, kako da postanemo bolji roditelji, bolje društvo?

Moramo mnogo više da se uključimo, da prihvatimo i priznamo da nešto ne znamo. A kada je reč o digitalnom nasilju, najčešće ne znamo. Ja se time bavim, pa mnogo više ne znam nego što znam, ali pitam, istražujem, i to je dobra polazna osnova. S druge strane, mi stvarno ne možemo da promenimo ceo svet, ali možemo da menjamo naše stakleno zvono. Da budemo više tu za našu decu, spremni da pitamo i odgovaramo, da se edukujemo i slušamo.

U škole gde predajem dolaze roditelji za koje vidim da već prate dešavanja u digitalnom svetu, a oni koji ne prate, koji nisu svesni sopstvenog neznanja, oni i ne dođu. Dakle, moramo mi da se promenimo. Idealno je kada društveni kontekst pruži mogućnost da stvarno nešto možemo da menjamo i van našeg staklenog zvona, kao što su sada ovi protesti širom Srbije. Probudila se težnja, svest da moramo da menjamo društvo jer već godinama ćutimo i trpimo. Pružili smo našoj deci kao model da ništa ne mogu da promene i da samo treba da ćute, pa se onda silno iznenadimo što su deca takva kakva jesu. A naša je odgovornost, i bila je i jeste, kakvo im društvo ostavljamo.