Za “Vreme” iz Njujorka

Nekoliko dana pre nego što su SAD zvanično zabranile uvoz nafte iz Rusije, one koji su navikli da kupuju gorivo negde u Nju Džersiju kako bi izbegli gužve na prilazima Njujorku, baš je obradovao prizor benzinske pumpe bez redova na Mek Karter hajveju. Ta sitna jutarnja radost pretvorila se u čuđenje, a čuđenje u nevericu kada su se približili i shvatili da je ta Lukoilova pumpa potpuno prazna. A prazna je zato što je zatvorena, što se nije dešavalo ni u onim najgorim danima epidemije kovida, kada su stanovnici njujorških predgrađa radije ostajali u kućama i parkirali automobile u dvorištima, nego što su izazivali sudbinu tiskajući se u podzemnim prolazima milionskog grada. Lokalne vlasti obližnjeg Njuarka, brže od zvaničnika u Vašingtonu, suspendovale su licencu za rad ovoj ruskoj franšizi u znak protesta zbog brutalne agresije na Ukrajinu, posle čega je dvojici vlasnika pumpe preostalo jedino da obaveste radnike da više nema razloga da dolaze na posao. Time su zaposleni Lukoila među prvima iskusili ono što predsednik Džozef Bajden naziva “cenom koja mora da se plati u odbrani slobode”.

BENZINSKI ŠOK

Odmah za njima to su osetili i vozači što su točili gorivo na prvoj sledećoj pumpi koja je bila otvorena: videli su da je cena galona benzina (3,78 litara) dosegla skoro 4,38 dolara, što je za šezdeset centi više od onoga što su plaćali pre nego što je počeo napad na Ukrajinu. Čekajući potom u nekoj od brojnih traka devedeset petice na naplatnoj rampi iznad zaleđenih obala Hadsona, gde se spajaju Nju Džersi i država Njujork, mogli su da čuju na lokalnom radiju potvrdu onoga što im je već dobro poznato – da gorivo u Americi nikad nije bilo skuplje, da njegove cene rastu brže nego kada je uragan Katrina 2005. razlupao naftne platforme u Meksičkom zalivu, uz nostalgično podsećanje raspričanog voditelja kako je u vreme kada su svi zajedno provodili dane u kućama zbog korone, galon benzina u Kentakiju koštao manje od jednog dolara. Od energetskih stručnjaka mogli su da saslušaju sumorna predviđanja kako rast cena benzina neće biti zaustavljen u doglednoj budućnosti; od vodećih intelektualaca, čiji je pogled usmeren na suštinu problema, stizala su tumačenja kako će neizazvani i neopravdani napad na Ukrajinu “ući će u istoriju kao jedan od najvećih ratnih zločina 21. veka”, čime reči predsednika Bajdena dobijaju potpuniji smisao za one koji imaju samo neku maglovitu predstavu o ratu koji se vodi negde daleko, preko okeana.

Bajdenov stav o ceni “borbi protiv Putinove tiranije” ponavljaju često i brojni demokratski poslanici u Kongresu, poput Ričarda Blumentala, koji je nakon odluke o energetskim sankcijama Rusiji kazao kako su “Amerikanci spremni da se žrtvuju”, ali da je predsednik Rusije “odgovoran za veće cene na pumpama”. Na to mu je stigao odgovor lidera republikanaca Miča Mekonela koji je takva objašnjenja nazvao “zamajavanjem naroda”, s obzirom da “cene goriva uporno rastu već godinu dana”.

Uz uobičajena stranačke nesuglasice bez kojih se ne može, demokrate i republikanci ostali su jedinstveni u stavu kako je moralno neprihvatljivo hraniti Putinovu ratnu mašineriju kupovinom ruske nafte, sa čim se slaže i velika većina građana Amerike. Na pitanje u istraživanju Si-Bi-Es njuza da li podržavaju sankcije na uvoz ruske nafte i gasa ukoliko bi to vodilo do daljeg povećanja cena goriva, 63 procenta je bilo “za” dok je 36 posto bilo protiv, mada je broj ovih prvih bio znatno veći ukoliko u postavljenom pitanju nije bilo onog drugog dela.

SVE JE DALEKO

No, jedno je moralno junačenje u anketama, a drugo svakodnevni život koji za mnoge nije nimalo lak i lagodan, s obzirom na drastičan rast renti za stanove i cena gotovo svih životnih namirnica tokom proteklih godinu dana, pošto plaćanje goriva velikim delom podstiču sve ostalo. U Americi je gotovo nemoguće da se živi bez auta, a transport robe, za razliku od drugih zemalja sveta, uglavnom se obavlja putevima kojima se, je li, ne može ići bez benzina ili dizela. Od toga se mogu izuzeti jedino San Francisko ili Los Anđeles, gde se na ulicama često mogu videti Teslini automobili priključeni kablovima za stilizovane, zelenkaste panele. No, ako zbog nekog posla odete takvim automobilom negde do Severne Dakote, nemojte se začuditi ako vas ti, u prvom kontaktu grubi i ćutljivi, ali u daljem razgovoru topli i predusretljivi ljudi, koji na svoje stare Dži-em-sijeve ili Fordove kamionete montiraju čistače za sneg krajem novembra a skidaju ih početkom aprila, budu gledali sa nekom vrstom saosećajnosti dok pokušavate da upalite auto čije su se baterije potpuno ispraznile tokom ledenih noći. Punjače, čak i one najobičnije nije tu, naravno, lako naći.

Nije to samo stvar modela kola, poput dobre stare “sijere” ili “F-15” koji su neka vrsta simbola američkog načina života; ovde se voze, za evropske prilike, glomazna vozila, a rastojanja koja se dnevno prelaze dovode u pitanju samo značenje reči koje se donose zajedno sa imigrantskim prtljagom – šta je “blizu” ili “daleko”. Ono što se naziva gradskim automobilom gotovo da ne postoji, možda je nešto najmanje što se može češće videti na putevima Folksvagenov “golf”, tako da prosečna porodica, koja vrlo često ima više od jednog automobila, potroši mesečno stotinak galona goriva jer, na primer, od Bruklina gde neki rade, do Long Ajlenda, gde mnogi žive, ima više od 150 kilometara. Pragmatičnim i praktičnim stanovnicima Amerike nije teško da izračunaju kako, tri nedelje nakon početka ruske agresije, imaju 60 dolara mesečno manje u kućnom budžetu. Naravno, to nije samo posledica američkog kažnjavanja sankcijama Rusije zbog razaranja gradova i ubijanja civila, jer je prošle godine u ovo vreme, prosečna cena galona goriva bila svega 2,77 dolara, što znači da jedno domaćinstvo, uz sve mere štednje, trenutno troši godišnje više od 1500 dolara na gorivo. Oni koji se razumeju u cene energenata upozoravaju da američku ekonomiju čeka znatno usporavanje, koje bi moglo da se pretvori u recesiju.

BAUK INFLACIJE

Sve to je samo još jedan argument u prilog načina funkcionisanja globalizacije, s obzirom da Amerika nikada nije bila veliki korisnik ruskih energenata. Godišnje se uvozilo oko osam procenata nafte i naftnih derivata, dok je u decembru, kada su počeli da stižu prvi ruski ultimatumi, za koje se sada vidi da su bili samo izgovor za agresiju na Ukrajinu, uvoz pao na svega dva odsto, ali je bez obzira na to više nego očigledno da nijedna država na svetu neće biti pošteđena posledica rata u Ukrajini. Rusija je bila jedna od najvećih izvoznika nafte na svetu, tako da je smanjenje njenog dela izvoza na svetskom tržištu, uz svu nesigurnost koja je zavladala, neminovno dovela do globalnog povećanja cena naftnih derivata. Taj dodatni pritisak na kućne budžete ne dolazi baš u najboljem trenutku za Ameriku, jer inflacija je već dosegla 7,9 procenata, što je najveći godišnji rast cena za proteklih četrdeset godina.

Osim što oni koji žive oko Njujorka mogu na duže da zaborave gorivo iz ruskih izvora pošto su Ekson Mobil, Ševron i Šel isto tako odlučili da ne prodaju naftne derivate iz Rusije, najnoviji paket američkih sankcija počistiće sa rafova specijalizovanih prodavnica, u čemu je prednjačio “Vajn and Spirits”, sve one flaše originalne ruske votke, s obzirom da je ukidanje povlašćenog trgovinskog statusa Rusije donelo i zabranu uvoza alkohola, dijamanata i morskih plodova. No, oni koji iz nekih bizarnih razloga ukusa više vole “Stoličnaju” od “Džeka Danijelsa”, kojim se hvale stanovnici Tenesija, ne moraju previše da brinu. Ništa manje ponosni od Tenesijanaca nisu oni koji prave popularnu votku “Tito” u Teksasu ili “Smirnof” u Ilinoisu.

Veće brige svima koji imaju razvijeniji moral od čula ukusa, s obzirom da se iz Rusije uvozilo manje od jednog procenta votke, zadaju planovi Amerike da nađe nove dobavljače za naftu koji bi nadomestili nedostatak – već se pregovara sa Venecuelom i Saudijskom Arabijom, bez obzira što svi znaju da je to izbor između dva zla zbog prirode režima u tim dvema zemljama. Manje zlo nije po svojoj prirodi ništa drugačije od onog većeg, tako da je jedan od onih koji su odrasli nedaleko od Lukoilove pumpe u Nju Džersiju, a koji trenutno predsedava spoljnopolitičkim odborom Senata, upozorio kakp napori Bajdenove administracije da ujedini celi svet protiv “ubice i tiranina iz Moskve, ne bi trebalo da budu potkopani podrškom diktatoru protiv koga se vodi istraga za zločine protiv čovečnosti u Karakasu”. “Demokratske težnje naroda Venecuele, baš kao odlučnost i hrabrost ljudi u Ukrajini, vrede mnogo više od nekoliko hiljada barela nafte”, kaže senator Bob Menendez. On se, inače, često može videti kako sedi u svoj kancelariji u Džersi sitiju, gde ga svako, uz prethodnu najavu telefonom ili mejlom, može posetiti i, ukoliko želi, porazgovarati sa njim o tiraniji u Moskvi, Karakasu ili američkoj borbi za demokratiju u svetu.

Zajedno za računima za gorivo, cena borbe za demokratiju sabraće se uskoro na novembarskim izborima za Kongres, kada građani Amerike budu stavljali moralna načela na vagu sa pragmatičnim obračunom manjkova u novčanicima. Do tada će pristalice i jednog i drugog životnog principa umirivati reči državnih zvaničnika koje stižu uz svaki novi paket sankcija, kako Amerika neće ratovati u Ukrajini, ali da će štititi svaki inč zemlje evropskih članica NATO. Samo što će, ukoliko do te potrebe za odbranom nekim nesrećnim slučajem dođe, za to biti prekasno, jer se vlastita država ne štiti na njenim granicama, nego mnogo dalje od toga, kako u geografskom, tako i u smislu vrednosti koje je oblikuju mnogo snažnije od svih onih crta na zemlji preko koje više ne prelazi ruska nafta.