Deca koja ni ove godine nisu išla u školu raduju se kraju školske godine, ali ta priča nema veseo nastavak. Pandemija virusa kovid 19 je uglavnom opisivana kao prirodna katastrofa koja ugrožava život starijih, ranjivih i ruiniranih boleštinama, a nekako je van fokusa javne pažnje ostalo da je pandemija usporavanjem njihovog obrazovanja ozbiljno ugrozila mlade generacije. A globalni gubitak zbog smanjenog obrazovanja je dalekosežan i značajan. Neki će rano napustiti školu, drugima mogu nedostajati veštine potrebne za napredak.

Većina škola je primenila mere daljinske nastave i ograničenja interakcije nastavnika i učenika i vršnjaka među sobom. Iznenadni prelazak na učenje na daljinu tokom pandemije izazvao je lavinu emocija kod roditelja i učenika koji se bore sa izazovima učenja, nedostatkom resursa i izolacijom, uključujući ekonomsku dislokaciju i glad – što sve utiče na učenje, bez obzira na to kako se ono odvija.

U istraživanju "Roditeljski izveštaj – Usponi i padovi: školovanje tokom pandemije" koje je sprovela globalna britanske služba za ocenjivanje obrazovanja Pirson (The Pearson and Connections Academy Parent Pulse Report), 89 odsto roditelja smatra da su poremećaji tokom pandemije povećali sveukupni stres i anksioznost među mladima. Da se njihovo dete oseća uznemireno ili depresivno kaže 56 odsto ispitanika, a da njihovo dete trenutno ima prijatelje ili kolege koji se bore sa mentalnim zdravljem ili strepnjom – 60 odsto njih. Ema Dorn iz konsultantske kompanije "Makinsi" ocenjuje da se tokom opravdanih zatvaranja škola zbog problema vezanih za javno zdravlje takođe pojavljuju dokazi da stres i izolacija tokom onlajn učenja ugrožavaju mentalno zdravlje mladih.

U Jermeniji, Japanu i Južnoj Africi su preduzimane mere da se pruži psihosocijalna podrška kako bi se umanjio uticaj pandemije na mentalno zdravlje dece i mladih. U Japanu su angažovani dodatni školski savetnici, u Jermeniji su obezbeđene telefonske linije za pružanje psihološke podrške, u Kvebeku u Kanadi je podsticana tzv. politika dobrobiti škola.

U Angoli, Argentini, Kubi i Gabonu se radilo na tome da se osigura da nastavnici dobiju obuku kako da podrže zdravlje i dobrobit učenika. U Jermeniji i Mauritaniji su organizovali podršku mentalnom zdravlju i dobrobiti nastavnika.

ZATVARANJE ŠKOLA

Tokom 2020. godine škole širom sveta su u potpunosti bile zatvorene u proseku 15 nedelja (4 meseca). Ako se uračunaju i delimična zatvaranja, prosečno trajanje odsustva iz škole trajalo je širom sveta 26 nedelja (6,5 meseci), ili skoro dve trećine školske godine.

U nekim zemljama su privremeno obustavljeni uobičajeni metodi ocenjivanja. Mnogi su takođe podesili format i tempo učenja na daljinu kako bi povećali uspeh u učenju. Učenici su se najbrže vraćali u školu u Australiji, Kini, Japanu, Novom Zelandu i Južnoj Koreji.

Iako se broj inficiranih u Evropi svakodnevno povećavao, krajem oktobra 2020. u Francuskoj, Holandiji, Španiji i Velikoj Britaniji lideri su javno više puta davali prednost povratku dece u školu. Kasnije su mnoge evropske zemlje zatvarale škole kao odgovor na skokove broja zaraženih i na pojavu novih sojeva virusa.

Severna Amerika je ostala delimično otvorena. Školski službenici u Kanadi (koja zbog klime i geografije ima iskustva sa učenjem na daljinu) već u toku leta planirali su hibridno učenje. Porast nivoa zaraze podstakao je i mnoge velike okruge u Sjedinjenim Državama da do novembra primene mešavinu daljinskih i hibridnih predavanja.

Suočene sa jakim talasom pandemije, i siromašne zemlje Latinske Amerika su organizovale nastavu na daljinu. Zanimljivo je da je regija Amazona razvila strategiju koja se u velikoj meri oslanja na upotrebu obrazovne televizije (tradicija koja datira iz 1970-ih). Pored televizije, nastavni sadržaj je dostupan i na Jutjubu, a dopunjen je mrežnom platformom aula em casa.

Afrika, koja je imala iskustvo sa zatvaranjem škola u toku epidemije ebole bila je u grču. Izuzev Tanzanije, većina zemalja sa niskim primanjima u Africi organizovala je nastavu na daljinu. Kasnije su brojne škole u Etiopiji, Keniji, Nigeriji i Ugandi vratile učenike u učionice putem tzv. hibridnih modela u kojima se jedan deo lekcija uči na časovima u učionicama, dok se ostatak predaje onlajn.

IZGUBLJENI ČASOVI

Prema proceni Uneska, prošlog proleća 1,6 milijardi dece više nije podučavano u učionici, što je činilo 91,3 odsto od ukupnog broja učenika širom sveta. Obeležavajući prvu godišnjicu najvećeg prekida učenja u novijoj istoriji, Unesko je 29. marta 2021. sazvao svetske ministre obrazovanja na onlajn događaju pod naslovom "Jedna godina u kovidu: Davanje prioriteta oporavku obrazovanja kako bi se izbegla generacijska katastrofa". Događaj se fokusirao na tri teme: ponovno otvaranje škola i podrška nastavnicima; ublažavanje napuštanja škole i gubitaka u učenju; ubrzavanje digitalne transformacije.

Sudeći prema istraživanju Uneska, većina vlada u svetu (iz 133 zemlje) preduzimala je neke korake da smanji negativni uticaj pandemije na obrazovanje. U 46 odsto zemalja koje je Unesko anketirao dat je prioritet finansiranju škole na daljinu kako bi se osigurao kontinuitet učenja. U 86 zemalja se koriste vladine digitalne veb-stranice ili aplikacije, a u 38 zemalja druge aplikacije ili veb-lokacije zasnovane na samostalnom učenju (s tim što se u nekima koristi i jedno i drugo).

Mnogi izveštaji govore o pokušajima da se osigura kontinuitet učenja na daljinu kombinacijom digitalne tehnologije, interneta, televizije, radija i pametnog telefona. Više ulaganja u digitalne i nedigitalne resurse je ulagano u Kongu, Ekvadoru, Indiji, Iranu, Laosu, na Maldivima, Mauricijusu, u Omanu, Rumuniji i Venecueli. To uključuje uspostavljanje namenskih radio i TV kanala i programa i mrežnih platformi. Mauricijus je, na primer, uspostavio namenski TV kanal za svakodnevno emitovanje video-lekcija i mrežnih izvora.

Ispostavlja se da to nije dovoljno. Još u izveštaju o svetskom razvoju Svetske banke iz 2018. konstatovano je da je obrazovna tehnologija mnogo više od pukog davanja računara ili uređaja deci. Da bez pedagoškog sadržaja nema koristi od obrazovne tehnologije govori neuspeh kampanje "jedan prenosni računar po detetu" u Brazilu. Tamo je inicijativa za distribuciju tri miliona prenosnih računara osnovnim školama propala. Nisu pronađeni dokazi da je program poboljšao učenje iz predmeta kao što su matematika ili jezici. Jedan od uzroka bio je nedostatak odgovarajuće digitalne institucionalne podrške.

U krhkim situacijama poput pandemije kovida 19, kada je učenje na daljinu bilo jedini pristup obrazovanju, osmišljavanje robusnih sistema obrazovne tehnologije postaje presudno. Dobro obučeni nastavnici, motivisani učenici i jasna prilagođena pedagogija su temelji za uspeh. Tehnologija treba da ojača učenje, a ne da oslabi sistem, kaže se u preporukama Uneska.

Na sreću, ponekad izgleda da se domoroci elektronskog doba lakše prilagođavaju od onih koji bi trebalo da im pomognu. Osam od deset (79 odsto) roditelja (Pirs anketa) tvrdi da je tokom pandemije preuzelo veću ulogu u pomaganju svojoj deci, a više od dve trećine (69 odsto) izjavljuje da je to bilo zadovoljavajuće iskustvo. Međutim, oko 80 odsto roditelja priznaje da se njihovo dete bolje nosi sa promenjenom situacijom nego oni sami. To je slika sa vrha tabele. Treba da se ima u vidu da pristup internetu u razvijenijim društvima ima 88,5 odsto domaćinstava, a samo desetak odsto domaćinstava u najsiromašnijim zemljama.

Skoro svaki peti ruski nastavnik (19 odsto) saopštava da polovina njihovih učenika ne može da uči na daljinu zbog nedostatka tehničkih sredstava i zbog nemogućnosti da upotrebi digitalne alate, a samo 9 odsto njih misli da se učenici lako prilagođavaju inovacijama. Jedno istraživanje na temu ljudskog kapitala pokazuje da ruski nastavnici imaju viši nivo digitalne pismenosti od prosečnog građanina Rusije (88 naspram 62 poena). U poređenju sa učenicima nastavnici imaju nešto manju prednost (88 prema 73 poena u odnosu na adolescente od 14 do 17 godina).

NEZAMENJIVA ULOGA NASTAVNIKA

Anketirani roditelji u SAD (Pirson) bili su gotovo jednoglasni (94 odsto anketiranih) u podršci zatvaranju škola tokom pandemije, ali 91 odsto njih smatra da škole moraju biti bolje pripremljene za prelazak na programe virtuelnog učenja. Osam od deset (81 odsto) anketiranih ocenjuje da je nastavnicima potrebna bolja obuka u nastavi na mreži, iako isti broj pozitivno ocenjuje trud nastavnika.

U preporuci Uneska o višestrukim ulogama nastavnika u podržavanju učenja na daljinu podseća se na to da tokom perioda nacionalne blokade nastavnici često treba da igraju više društvenih uloga: ulogu dizajnera i realizatora nastave, facilitatora učenja i aktivnosti, vršnjaka učenika, člana porodice i agenta veze sa roditeljima i školama a takođe i sa društvenom zajednicom. Važno je podržati nastavnike, njihovo blagostanje, socijalno-emocionalne kompetencije i otpornost pre, tokom i posle krize, kaže se u preporuci.

U anketi koju je sproveo obrazovni resurs "Uchi.ru", u kojoj je učestvovalo 3500 nastavnika, 44 odsto anketiranih kaže da im je potrebna organizaciona i metodološka pomoć. Svaki drugi nastavnik se žali da je njegovo radno vreme povećano za jedan do tri sata, a svaki treći (36 odsto) da je produženo za više od tri sata. Više vremena u pripremi za nastavu troši 31 odsto nastavnika, a u radu sa roditeljima učenika 27 odsto njih. Najveće poteškoće nastavnicima predstavljalo je prilagođavanje školskog programa formatu učenja na daljinu (49 odsto). Slede poteškoće u komunikaciji (25 odsto) i rad sa novim alatima (25 odsto).

Samo 40 odsto njih opisalo je kvalitet materijala za e-učenje na daljinu kao "odličan" ili "dobar", 43 odsto kao "zadovoljavajući", 9 odsto kao "loš". Većina anketiranih ocenjuje da obrazovni sistem nije bio spreman za nastavu na daljinu (na mreži), a samo 15 odsto je izjavilo da je njihova organizacija vrlo dobro tehnološki opremljena – mada su analize prvih nedelja učenja na daljinu u epidemiološkoj situaciji koje su izveli Moskovski državni pedagoški univerzitet, Institut za obrazovanje i njihovi međunarodni partneri pokazivale da je rusko obrazovanje u celini izdržalo prvi udar korona virusa.

Iako učitelji širom sveta primenjuju različite stilove i standarde za učenje, postoji jedna stvar oko koje se slažu: računar nije dorastao učionici kao mestu za decu. Nastavnici imaju duboko znanje o tome šta njihovi učenici upijaju na času – stvarno ili virtuelno – na način koji roditelji i kreatori politike ne mogu uvek izmeriti, pa prilično složno upozoravaju da bi efekti propuštenog učenja mogli štetiti ekonomskom blagostanju učenika za ceo život.

OCENE UČENJA NA DALJINU

U pokušaju da rasvetle uticaj učenja na daljinu na uspeh učenika, istraživači konsultantske kompanije "Makinsi" anketirali su nastavnike u Australiji, Kanadi, Kini, Francuskoj, Nemačkoj, Japanu, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, obuhvatajući samo vodeće zemlje

OECD-a (plus Kinu). Na izbor zemalja uticali su praktični razlozi: do podataka je mnogo teže doći u zemljama sa niskim i srednjim prihodima, u kojima bi, prema procenama istraživača kompanije "Makinsi", gubitak zbog propuštenog učenja mogao biti mnogo gori. Od nastavnika je traženo da rangiraju efikasnost učenja na daljinu na skali od jedan do deset, s tim da je jedan ocena za najmanju efikasnost (dakle nema akademskog napretka), a deset znači da je nastava bila barem uporediva sa onim što bi učenici obično naučili u učionici – ili je možda čak i bolja.

Trećina ispitanika u Arustraliji, Kanadi i Nemačkoj smatra da je učenje na daljinu gotovo jednako efikasno kao i predavanje. U Japanu, za razliku od toga, samo 2 odsto nastavnika ocenjuje da su časovi na mreži uporedivi sa učenjem uz lični kontakt s nastavnikom, većina smatra da je taj način učenja mnogo gori.

Nastavnici iz Japana su procenjivali da njihovi učenici kasne u učenju manje od mesec dana. Nasuprot tome, nastavnici u Ujedinjenom Kraljevstvu prijavili su prosečan gubitak od skoro tri meseca.

U Sjedinjenim Državama je skoro 60 procenata ocenilo efikasnost učenja na daljinu između jedan i tri, od deset. To jedva da je nešto više od izostanka iz škole. Otprilike jedna četvrtina nastavnika u Kanadi, Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji je čak rekla da njihovi učenici kasne više od četiri meseca u odnosu na to gde bi trebalo da budu da se nastava odvijala normalno.

U Kini i Japanu takvu procenu je dalo manje od 2 posto nastavnika. Ta razlika se objašnjava time što je Japan nastavio sa klasičnom nastavom ranije nego što je to bio slučaj sa većinom drugih zemalja u uzorku. Uz to, u Japanu su i pre i tokom pandemije korišćeni programi vannastavnog učenja poznatog kao "zbijene škole" (gakušu džudžu, cram schools), takozvane fabrike ispita koje rade posle školskih časova, za vreme vikenda ili školskih raspusta.

Kinezi su uz Japance prijavljivali najniže gubitke u obrazovanju, verovatno zbog toga što je pandemija brzo presečena, a i zbog toga što je u Kini u roku od nekoliko nedelja nakon izbijanja pandemije pokrenuta gigantska nacionalna platforma za onlajn obrazovanje sa ciljem da dosegne preko 180 miliona učenika u osnovnom i srednjem obrazovanju. Pored toga, bilo je dostupno više od 20 mrežnih platformi kurikuluma i 24.000 kurseva visokog obrazovanja. Oko 7000 servera podržava internet platformu koja pokriva 12 predmeta, uključujući "epidemiološko obrazovanje" za sve razrede osnovnog i srednjeg obrazovanja. U udaljenim oblastima sa lošim internet vezama programi su emitovani putem satelita. Video-časovi su emitovani na nacionalnoj obrazovnoj televiziji od 8 sati ujutro (osnovna škola) do 22 sata (priprema za prijemne ispite na fakultete).

260 MILIONA ISKLJUČENIH

Uneskov Izveštaj o globalnom praćenju obrazovanja je otkrio da 40 odsto zemalja sa niskim i nižim srednjim dohotkom nije uspelo da pruži podršku učenicima u nepovoljnom položaju tokom krize kovid 19. Skoro 260 miliona dece i mladih širom sveta je i pre pandemije bilo trajno van školskog sistema.

Gvang-Čol Čang, šef Odeljenja za obrazovne politike i sistem celoživotnog učenja u Uneskovom obrazovnom sektoru, predstavio je rezultate istraživanja Globalne koalicije za obrazovanje po kojima je 2020. procenjeno da će 24 miliona dece, adolescenata i mladih od predškolskog do tercijarnog obrazovanja na globalnom nivou biti u opasnosti da se ne vrate učenju zbog ekonomskog uticaja krize. To se pretežno dešava u južnoj i zapadnoj Aziji (5,9 miliona) i podsaharskoj Africi (5,3 miliona), što predstavlja 47 odsto od ukupnog broja učenika kojima je uskraćeno obrazovanje. Pol, siromaštvo, invaliditet, migracioni status i maternji jezik samo su neki od faktora koji pokreću isključenost iz obrazovanja.

Čak i nakon što se deca vrate u škole, gubici zbog izgubljenih školskih časova usled zatvaranja škola mogli bi da se akumuliraju, osim ako se ne primene odgovarajuća strategija praćenja i neophodni resursi, upozorava Unesko.

Svetska zdravstvena organizacija objavila je smernice u kojima se navodi da zatvaranje škola treba "razmotriti samo ako ne postoje druge mogućnosti". Da li su lideri poslušali tu preporuku, zavisilo je od niza faktora, od stope zaraze do resursa i pritiska stanovništva. U većini zemalja, međutim, izgleda da je odluka o otvaranju škola podjednako povezana sa BDP-om kao i sa stopom zaraze. Ipak, nakon godinu dana pandemije, više od dve trećine svetske populacije (70 odsto, ekvivalent od milijardu učenika) i dalje se suočava sa prekidima školovanja.

Prema zajedničkoj studiji Fajnans voča i Svetske banke, 65 odsto zemalja sa niskim prihodima je za vreme pandemije smanjivalo budžete za obrazovanje, a samo 2 odsto antikriznih stimulacija odlazilo je na obrazovanje.

Stvarne posledice prekida će se tek videti. Neke škole u Pakistanu su bile zatvorene 14 nedelja nakon zemljotresa 2005. godine. Četiri godine kasnije, učenici koji su pohađali te škole zaostajali su 1,5 godina za vršnjacima iz regiona u kojima nije bilo prekida nastave.