Termin jamarenje smislila su deca pre desetak godina, gledajući televiziju i na televiziji onog Filareta kako laže pokazujući lobanje iz anatomskih zbirki. Tada su se po "svim srpskim zemljama" uz veliku pompu nosale kosti kneza Lazara; deset godina kasnije po Srbiji su se noću, kradom, nosale kosti izjamarene iz masovnih grobnica na Kosovu. Sada se te nesmirene kosti ponovo iskopavaju po raznim policijskim dvorištima, na opštu nelagodu i nervozu. Neprijatno je svima: vojsci, policiji, vlastima, opoziciji; najviše stanovništvu jer je ono jedino nevino u toj opštoj sramoti, a najneprijatnije osećanje je ono kad se stidite zbog drugih.

Vojska se vadi kako zna: gen. Vladimir Lazarević, sve buneći se bez potrebe zbog objavljivanja jedne njegove u svakom pogledu ispravne naredbe, prošle nedelje u NIN-u aludira na žrtve bombardovanja NATO-a na Kosovu, sve u smislu da se ona čuvena "asanacija terena" odnosila na njih. Možda i jeste – ali, ako je tako, ne samo na njih. Sada je jasno da je reč o leševima iz malo ranijeg perioda, na šta se gen. Lazarević ne osvrće.

Policija ima opravdanje da, eto, vredno radi i iskopava ono što polako ispada da je sama zakopavala. Ta okolnost joj dopunski olakšava posao. Nije primećeno da je policija na informativne razgovore zvala izvesne svoje generale koji su u kritičnom periodu bili prisutni na terenu, a dostupni su organima – osim ako i to ne radi diskretno, kao neke druge veoma neprijatne prethodne radnje i istrage (600 kila heroina, Ivan Stambolić, Slavko Ćuruvija itd…). Teret neodgovorenih pitanja toliko je težak srbijanskoj policiji da ne bi bilo čudo ako se uplašila da se pod njim ne slomi. Evo još nekih indicija do kojih je "Vreme" došlo do utorka 26. juna: kamioni koje je Nikola, ličnost iz prošlog broja ("Mrtvi putuju"), vozio rekvirirani su – kaže naš izvor – od firme Ineks Uzor; baza mu je bila u Zaječaru; kamion sa leševima koji je ostavljen posle fotografisanja bio je pronađen, i o tome bi trebalo nešto da znaju u organima civilne zaštite u Boru, Negotinu i Zaječaru. Uz sve to srbijanskoj policiji još i Hag dahće za vratom.

Vlast je očigledno podeljena oko cele te priče o zločinima koja je, eto, baš nezgodno pala u trenutku kada se valja odlučiti oko tog dosadnog Haga. Vojislav Koštunica izgledao je u utorak kao da guta živu žabu dok je objašnjavao kako su on i DSS ostali u manjini u DOS-u: da su mu krenule suze, ne bi se znalo zbog čega mu je više žao – zbog Miloševića ili zbog bankrota nacionalnog programa za koji je od početka navijao. Zanimljivo je da se DSS nije istakao komentarima oko otkrića hladnjača i grobnica. Crnogorski SNP našao se u apsurdnom položaju: sada Jugoslaviju može da sačuva samo ako proguta izručenje Miloševića Hagu. Ali, "država je jedno čudo" (Koštunica), pa je to moguće. Ostatak DOS-a je jedinstven, osim Velje Ilića koji ne zna šta bi i Mome Perišića koga svrbe Zadar i Mostar.

Opozicija se ponaša nijansirano: Dragana Kuzmanović (JUL) javila se sa "mesta zaumnog", iz snova Mire Marković, i nazvala sve to sa hladnjačama i leševima "izmišljotinom". Radikali se ne potresaju mnogo – ipak je reč samo o Albancima, računaju – mada pokušavaju da teraju svoju radikalsku šegu, ali nekako ne zvuče veselo. Socijalisti cvile zbog Haga i prave se nevešti, mada je Bane Ivković velikodušno dopustio da je Milošević "grešio", što – naravno – ne znači da ga on manje voli… Sve to liči na prvu rečenicu Tacitovih "Anala": socijalisti se sa pola lica smeškaju jer Slobo ide u Hag, a drugom polovinom plaču jer će Ivković da im postane šef, sve glumeći da je obrnuto.

Javno mnjenje je i dalje zabezeknuto. Tu se treba okrenuti sličnim iskustvima drugih. U Beogradu je nedavno izašla knjiga Antji Krog, novinarke državne radio mreže SABC (South African Broadcasting Corporation), pod naslovom "Zavičaj moje lobanje" (Samizdat Free B92). Antji Krog godinama je pratila rad južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje, i njena je knjiga o tome: o užasu i šoku južnoafričkog društva nad otkrićem zločina i ubistava počinjenih u režimu aparthejda, o zatvaranju očiju, o psihosomatskim posledicama suočavanja sa istinom. Na primer: prevodilac u Komisiji (Južna Afrika ima jedanaest zvaničnih jezika) pretvorio se u ruševinu od čoveka samo od onoga što je morao da prevodi u prvom licu jednine, uzimajući na sebe ulogu žrtava i ulogu õelata naizmenice. Antji Krog je primetila sličnost kolektivnog ponašanja društva suočenog s masovnim zločinima počinjenim u njegovo ime i ponašanja na smrt bolesnih ljudi koje je izučavala Elizabet Kibler Ros u svojoj čuvenoj studiji:

"Prvu fazu čini poricanje: kad se istina iznese na videlo, ljudi je poriču. U drugoj fazi nastupa gnev – prema Bogu, prema novoj vladi, prema onima koji to rade. Treća faza je cenjkanje sa Bogom, a neki ljudi to već čine – oni koji se cenjkaju oko amnestije. Četvrta faza je faza duboke potištenosti, i ona je važna jer otvara vrata prihvatanju."

Slušajući radio i TV programe sa živim uključenjima publike ovih dana jasno se čuje ko od sagovornika prolazi kroz koju od tih faza. Jedni poriču čak i puko postojanje dokaza o zločinima (belosvetska zavera); drugi grde one koji dokaze iznose u javnost (mrzitelji svega srpskog); treći se cenjkaju sa tuđim zločinima (jesmo, ali šta su tek oni radili; a naše žrtve?). Oni koji su pali u depresiju ne javljaju se, dok je onima kojima je jasno – jasno od početka. Treba tu knjigu pročitati.