Ima tome, kad su počele višestranačke igre u Srbiji, kad su pojedine partije zaigrale na kartu "revizije istorije", što će reći da je đeneral Dragoljub Draža Mihailović bio "prvi gerilac u porobljenoj Evropi". Toga se prvi, ili mu tako rečeno, setio Vuk Drašković, koji, jako, dosledno izjavio i reko da rehabilitacija Draže Mihailovića, znači rehabilitaciju Srbije.

Za krunsko mesto ispravljanja istorije odabrana Ravna gora – obronci Suvobora, neđe između Mionice i Gornjeg Milanovca – gde je đeneral Mihailović, sa nešto vojnika, stigao početkom maja ‘41. godine. I to uzelo maha, desetine hiljada ljudi početkom maja kretalo na hadžiluk sa pevanjem i pucanjem. I to trajalo, busalo se u grudi junačke sve u šesn’es’. Ali, odmah se to odmetnulo u piknik i roštiljanje, na koje su se teško primale druge patriotske "ideje". Treba reći, zarad historije, da su Drašković i SPO, slovili, i slove, za organizatore, iako je gore, na planini, svako sam svoj organizator. Eto, i npr, i istine radi, i sami Vuk Drašković na Ravnu goru sve ređe svraća, ove godine vatru je čuvao Čotrić Aleksandar. Odavno je Vuk partija prešla na konstruktivnu, kroz te institucije, borbu, pa recimo, i npr., Danica Drašković, a drugi kadrovi na drugim položajima, godinama daje svoj doprinos kao član UO NIS-a.

ŠLIC POZADI: Ali, da se vratimo na temu. Ako ćemo po pravdi, nije se jedino Drašković setio Ravne gore. Penjali su se gore razni "autentični" Ravnogorci, i Šešelj se jednom primak’o izvoru, kada je svojim ljudima, među koji ne bio Nikolić Tomislav – koga ta čast vojvodskog čina stigla kasnije na Romaniji – podelio četničke činove. Ali, da se ne cepidlači, neka bude da sve, sa Ravnom gorom, počelo početkom maja ‘90. Tada je Vuk sa Danicom, ili Danica sa Vukom, sa desetak pristalica, krenulo na istorijsko mesto, da oda počast Đeneralu i postavi spomen ploču. Ne se prošlo, na neki ćuvik specijalci policije, sa helikopter, rekli: Nema dalje. No, sledeće godine prolaz bio slobodan, Milošević je jednom godišnje dozvolio Četničke igre. Krenulo se dalje u osvajanje istorije: ‘92. podignut Spomenik Đeneralu, ‘98. izgrađena crkva, 2000. otvoren Spomen-dom koji projektov’o, i nagrade dobio, lično Spasoje Krunić. I bilo kako bilo, Drašković je redovno držao dugačke govore, koje je sve manje imao ko da sluša. Jeste da na prigodnom plus ćiriličnom SPO prospektu piše: "Na geografskom i istorijskom slemenu Srbije, u nedrima živopisnog Suvobora, pruža se Ravna gora, duhovni i državni epicentar naše Otadžbine", gore se dolazilo u fundus uniformama, sa fundus zastavama, da se, bez ometanja i smetnji, oloče i raspomami. I tako do danji dana traje to patrijotsko teranje.

Piscu ovije redova ne bilo teško da evocira uspomene na Ravnu goru, jerbo gore bio, slobodno može potpisati, češće od Draškovića Vuka, Danica i druga čotrić gospoda, koja menjaju sistem kroz institucije upravnih odbora, da se ne pominju. Dakle, ajmo u pos’o kopiranja dugogodišnjih zapisa.

… Kolone autobusa od Milanovca, Mionice, ne vidi se početak i kraj, kako koji kolektiv kolektivno izađe iz prevoznog sredstva udari ga Spremte se, spremte četnici azbuka i ostala patriotska ćirilica, to samo arli i čvari. Formacijski, u kolonu, pa udri, šubara do šajkače, pogrlilo se, razvilo zastave, samo napreduje… Uz asvalt, do epicentra centra, pripadajuća ponuda, na flašama sa rakijom Draža i ostali sveci. Mladić u neku vojnu uniformu, uzima kasetu sa četničkim pesmama, objašnjava onom do sebe, Ovo kad pustiš, brate, naježiš se, ima da nosim u vojsku. A ponude još, Đeneral, krstovi od po metra, sve sam metal, mesing, bronza i ostali aluminijumi. dvojica se namerila na uramljenog Dražu, đuture uzimaju i Kalabića, Kad za slavu metnu na zid, niki nema da pipne…

Sednemo, prisednemo, pred autobus-kafanu, ispred jagnje na taj ražanj, kolona pridošlica promiče, sa zastave i drugi za pokazati prtljag, iz autobusa ispadaju, strovaljuju se likovi koje ne slušaju ni ruke ni noge, jedan u crnu majicu, Joooj što volim što sam doš’o, traži šlic pozadi. Ajde dalje, ima te šatre, mnogo tije šatri, čovek sa pitonom, čovek sa crnom majicom, koji rukama čereči meso, jer tako rade Srbi. Eto kapije, na kojoj piše, Imanje Srpskog pokreta obnove, sve ograđeno, pravo crkva, levo spomenik Draži, zastave Srbije, zastave SPO, Ljudi u taj ograđen prostor malo, ni izbliza ko što biti znalo, unutra, u Domu, izložba SPO fotografija, u čelu prostorije voštani Draža, onog gospodina Tončića, koji, i zbog tu umetnost, bješe pomoćnik ministra kulture. Ima i knjiga utisaka: Sve je prolazno, Ravna gora je večna…

… Gore, kod Spomenika, koji naspram crkve, razapet mnogo dugačak transparent "Uz Vuka zauvek", sve ga drže, i sve se svima javljaju, Mi smo vojska Draškovića Vuka. Na tu betonsku binu, ko stigne, hodočasti, slikava se, jedan, ko da je vođa, sa neku svesku, postrojio svoje, pa sve komanduje, ko da klekne, ko da priklekne. A iza, a okolo, po te šatre, mali kamioni, prikolice, dokle pogled baci, samo dimi i podvriskuje, A tu, pred tobom, opšta predstava, jedan sa violinu cigulja, drugi basira, uniforme, redenici, kame, sve pod konac, samo odaju, i gde ‘oćeš, na bilo koju stranu gledaju, i spremno poziraju…

JOK USTA NA USTA: … Iza ograde, iza crkve, ponajbolje i ponajviše pune šatre, pod jednu se sve i baš raspomamilo, jedan u uniformu, sa te duge kose, bežični mikrofon, samo čini, Da se Dražin barjak vije/ ne bi bilo Albanije/ i bila bi Ravna gora/ na tri južna srpska mora… sve na stolovima, samo se krivi i iščevrljuje. Ima i šatre sa civilnu muziku, Samo tako, samo tako, to srce želi… jedan od prednjeg stola zove novinara, ‘oće se kaže, od Gračanice, sa pobratimom, iz Smederevske Palanke, prošle godine se upoznali na Ravnoj gori, eto, proslavljaju novi sastanak, za koji žele da ostane u večnosti, za dobrobit srpstva prvenstveno. Pobratim se, preko piva, sa svim slaže, prvenstveno. U prethodnoj šatri završili sa Da se Dražin barjak vije, izašli pred šatru, postrojili se, napred onaj Pevač, napred zastava Prvi jurišni četnički odred, Srpska Vojvodina, krenuše u koloni, pređoše u marševski korak, s čelu krenu pesma Od Topole, od Topole… izađoše na put, stadoše napred-nazad da se miču, svakoj šatri primiču…

… Preko zvaničnog razglasa udari, Ima ko zna, ima ko može, Srpski pokret obnove… u tu koračnicu srećemo srpskog pesnika, koji na glasu, sav se uvojničio, šajkača, komesarska torbica, obavezna čuturica, nije po inspiraciju, doš’o ‘nako, ko Srbin… Preko zvaničan razglas udari još edukacije, momak, na kome se još nije osušilo blato od prethodnih podviga, nekako u’vati ritam. Dalje, po te kote i ćuvici, sve se razmilelo, uprtilo zastave, razmahalo. Korača se, ali i zastane, prozbori koja na velike teme. Iz šuma proviruju zastave, pomešale se muzike, ispadaju ljudi, povezali se maramama, drugim povezima, ima i Čoče kape, jedan sa baš Čoče kapu, u prolazu, dade dijagnozu grupi koja se okupila oko sabrata koji lež’o ni živ, ni mrtav, Čovek, ako padne, ne sme da se da disanje usta na usta! Pored onog što leži jošte jedan u taj položaj, go do pojasa, sav istetoviran, ‘volike minđuše u ušima, neke alke u sisama… Okolo sve priselo i zaselo, načisto ušlo u diskusiju, Nema borbe, nema rata/ bez Đurišić komandanta… Uzeli dvoglede, nišane, važno osmatraju, kažu koju, Takva je bila uloga Nedića… Nadiru iz šuma i šumaraka, utegli se, pripasali, isukali zastave, marširaju, pa zastanu da se pozdrave, Svaka čast, brate, pa se dohvate u bratske pozdrave, ukrste, prekrste, išaržiraju, do poslednjeg metka. Disciplinovaniji se ponašaju krajnje disciplinovano, čim iz šume, komanda, Baci flašu, stavi šajkaču, ti tu, ti tu, pa slikanje, pa nastavak. Transparentima opašu nekoliko borića, obeleže teritoriju, raspale roštilj, pa dok se to čvari uzmu da arle i balave, kad se podmire, krenu na Spomenik, pa goli do pasa uzmu da osvajaju Dražu, kad se popnu, krenu u skakanje o’zgo, ko lastom, ko drugim kolutom napred. Kad obave, nastave, pa zastanu poradi sebe, nigde toaleta, druge rupe, Nemo’š više izdržati, bog te jebo, upru se leđima, pa u kolektivno pišanje….

… Iza spomenika Čiči tradicionalan, obojadisan, portret Đenerala, okolo se razmahalo, samo leluja, samo čini Ooo. Tu i bina, nigde tradicionalnog itisona, kamuflaže, borovih iglica, samo gole daske po goli beton. A o’zdo, od nepregled šatri, samo nadire. U koloni i pojedinačno, kad se primaknu, stanu, isuču zastave, razapnu transparent ko su, i odakle su, pa poskoče, pa se prikupe svi stanu u fotoaparat, kad sve redno obave krenu u nastavak, pravac bina, pravac spomenik, Da vidimo kog Srbina nema… Svaka grupa sa svojim sveštenikom, priđu spomeniku, iznova zastave, jopet transparenti na gotovs, pa kad to uzme da maklja i da se razapinje, iz raspoloživih oružja poteže, u vis nišani i štekće… A s razglasa samo bije: Izdržimo braćo Srbi/ Sačuvajmo pravoslavlje/ Sačuvajmo bližnjeg svoga/ Svanuće nam, svanuće nam/ Ima boga, ima boga…

Za kraj, jedno Pst, reporter ne spori da ovo do zla boga subjektivno, čak uveren da postoje i zvanični pogledi i izvešća, koji rehabilitujuće posmatraju temu, i njen doprinos svekolikom naprednom napretku zemlje Srbije!