Pretpostavimo da neposredno uoči drugog kruga predsedničkih izbora Demokratska stanka (DS) zapreti Demokratskoj stranci Srbije (DSS) da će, ako ova ne pristane da podrži kandidata Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora i bezuslovno potpiše Ugovor o pridruživanju i asocijaciji sa Evropskom unijom, napustiti Vladu ili da će Predsednik Republike raspustiti Skupštinu, što će značiti da DSS mora u koaliciju sa Srpskom radikalnom strankom (SRS) ili da će svi morati na prevremene izbore. Ta pretnja bi mogla suštinski da promeni trenutni odnos koalicionih partnera u Vladi a dosadašnju dominaciju DSS-a (koja je počivala na prećutnoj pretnji koalicijom sa radikalima) zameni dominacijom DS-a. Pretnja DS-a bi tim pre bila efikasnija, jer pretnja DSS-a više nije kredibilna kao pre ovih izbora, a svoju kredibilnost izgubila je upravo zato što su raspisani i održani predsednički izbori.

Funkcija pretnje u strateškim igrama jeste da promeni ponašanje i očekivanja učesnika igre, odnosno da izmeni situaciju u korist onoga ko preti. DSS je prećutno pretio da će napraviti koaliciju sa radikalima; DS može da preti da će se povući iz Vlade. Ishodi su nepoželjni za obe strane zbog čega one pristaju na uslove na koje inače ne bi pristale: DS na Koštunicu kao premijera; DSS na podršku Tadiću i potpisivanje Ugovora.

Čija je pretnja danas kredibilnija: ona koju može da sprovede DS ili ona koju može da sprovede DSS? Da bismo odgovorili na to pitanje, treba osvetliti još jedan aspekt pretnje: da bi bila kredibilna, neophodno je da za onoga koji preti pretnja podrazumeva neki trošak, odnosno da neizvršenje pretnje bude isplativije od izvršenja. (U suprotnom, onaj kome se preti može da pomisli da će pretnja biti izvršena bez obzira kako se ponašao, zbog čega može da zaključi kako nema potrebe da menja ponašanje.) Recimo, ako zapretim svom sinu da mu neću dati čokoladu ukoliko ne dovrši ručak, trošak pretnje sastoji se u tome što će mi na kraju ipak biti žao što će, ukoliko ne dovrši ručak, moj sin biti kažnjen i tužan što nije dobio čokoladu. Ali, trošak od pretnje nikako ne sme da nadmaši konačnu korist: bez obzira na to što će mi biti žao što mi je sin kažnjen, konačan ishod kazne će verovatno omogućiti mom sinu da utvrdi pravu meru između redovnog obroka i slatkiša. Ako iz kazne ne bi bilo nikakvih pozitivnih posledica, pretnja bi mogla da bude kontraproduktivna.

Pretnja DS-a jeste kredibilna zato što je trošak pretnje izlazak iz Vlade ili neizvesnost novih izbora. Pretnja DSS-a takođe jeste kredibilna zato što raskidanje koalicije sa DS-om i nova vlada sa radikalima podrazumeva gubitak proevropskog pedigrea te stranke (koji je, ako je suditi prema izjavama čelnika stranke, njoj još uvek važan). Dakle, u oba slučaja postoji trošak. Pretnje se ne razlikuju u postojanju troška, već u tome da li on nadmašuje dobit od njene realizacije.

Primetite sada da obe pretnje sadrže jedan zajednički elemenat – ishod obe pretnje je koalicija DSS-a i SRS-a. Ako se prihvati da kredbilnost pretnje zavisi od postojanja troška, to znači da se DSS-u koalicija sa DS-om više isplati, ali da bi, uz određene troškove, ta stranka mogla da svoje ciljeve ostvari i uz SRS. I tu dolazimo do promene u okolnostima koje su donele ovi predsednički izbori (odakle se vidi zbog čega su se DSS i jedan analitičar iz petnih žila trudili da javnosti objasne kako ovi izbori nisu bitni ili kako mogu da odvedu zemlju u propast ili građanski rat). U maju 2007. godine je koalicija SRS-a i DSS-a još nekako mogla da prođe. Drugim rečima, konačna dobit od te koalicije je za DSS mogla da bude veća od trenutnih troškova. Danas bi troškovi te koalicije za DSS nadmašili njene dobiti. Drugim rečima, realizacija pretnje bi bila kontraproduktivna.

Atmosfera na ovim izborima stvorila je jasnu liniju podele sa još jasnijim definicijama koje nam kazuju kako se zovu oni koji se nalaze sa obe strane. S obzirom na to da je Tadić u svojoj kampanji uspeo da sebe predstavi kao kandidata koji Srbiju vodi u Evropsku uniju, sa strane linije podele na kojoj se nalazi on naći će se svako ko će ga podržati. DSS i Koštunica će se naći sa suprotne strane već ukoliko do 31. januara ne podrže Tadića, ali sasvim je izvesno da će se tamo naći tek ako ta stranka uđe u koaliciju sa radikalima ili na izborima podrži Tomislava Nikolića. Možda Koštunica želi da uđe u istoriju Srbije kao premijer koji je odbio da zemlju povede u Evropsku uniju kada je za to imao šansu? Pretnja DS će svakako biti neuverljiva ukoliko to jeste slučaj.

Razume se, ponekad strateška prednost može da se izgubi ako strana koja se nalazi u prednosti nije sposobna da prednost materijalizuje ili zadrži. Tekst započinje rečju "Pretpostavimo…", što znači da spremnost DS-a na ovakve poteze tek treba da se utvrdi. Pretnja koja stoji na raspolaganju DS-u pretpostavlja malo veću sklonost riziku, jer trošak koji pretnja podrazumeva može da nadmaši korist. Ako bi DS napustio Vladu ili Predsednik raspustio Skupštinu, pa onda svi išli na izbore, DS bi ušao u situaciju iz koje dobit (većina u Vladi sa G17 plus, LDP-om i manjinama) nije sasvim izvesna. DS je već nekoliko puta u poslednjih godinu i po dana bio u situaciji da pokaže kako je to stranka koja nije sklona riziku. Koštunica i DSS, dakle, ne treba ništa da brinu. Potrebno je samo da sačekaju da se slegne izborna prašina, linija podele izbledi, a njena pretnja koalicijom sa SRS-om opet postane kredibilna.