Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je u aprilu 2002. godine doneo odluku da jedino Crkva ima ekskluzivna prava na sva svoja obeležja, imena i likove svetih, na nazive i izgled svih crkava i manastira koji joj pripadaju, te na umetnička, istorijska i kulturna dobra koja su u njenom posedu. Upotreba navedenog u komercijalne i druge svrhe a bez odobrenja nadležnog crkvenog organa, saopšteno je tada, sudski će se progoniti. Molbe za korišćenje ovih prava, naglašeno je, zainteresovana pravna i fizička lica mogu podneti Sinodu koji će o tome odlučivati i izdavati dozvole. Naznačena je i adresa: ulica Kralja Petra 5, Beograd. Ovom odlukom Sinod je zašao u ingerenciju države.

Sve je počelo pred kraj devedesetih, kao problem finansijsko-pravne prirode, pojavom falsifikovanih crkvenih kalendara koje, inače, svake godine izdaje Patrijaršija Srpske pavoslavne crkve i od toga ostvaruje nemali prihod koji je, zbog povećane ponude jeftinijih falsifikata, čiji je tiraž tada procenjen na više od milion primeraka, bio ugrožen. Zavodu za zaštitu intelektualne svojine obratio se tim povodom patrijarh Pavle lično, napominjući da jedino SPC ima pravo da određuje kad se praznuju crkveni praznici i sveti, kojim će se redosledom njihova imena unositi u kalendar, te kojim će se slovima i bojom štampati. Sekretar Sinoda kasnije je saopštio da su autorska prava zaštitićena i da je sada na potezu država, ističući da je kalendar temelj crkvenog života, da ga za svaku godinu rade ljudi u Crkvi i da je to najkorišćenija knjiga posle jevanđelja. Iako na julijanski kalendar doduše astronomski pogrešan, Crkva ne može polagati prava jer spada u opšte dobro, na izgled svog izdanja i likovnu opremu može i te kako. Autorska prava su zakonom zaštićena i povreda autorstva je kažnjivo delo. Kako falsifikovanje kalendara u praksi sprečiti, da li kupci razliku uopšte primećuju i da li im je važno ko je kalendar štampao, druga su pitanjae. Ipak, pred zakonskom pretnjom falsifikatori su ustuknuli mada ne i povukli. Tek, "falš" kalendara ima manje nego ranije.

Kasnije je usledila odluka o kojoj je reč. O njenom sadržaju javnost je upoznata javnim saopštenjem koje je, u ovoj ili onoj formi, preneseno u svim dnevnim novinama. Dodatno tumačenje ove odluke, naročito njeno zakonsko utemeljenje, u Patrijaršiji nije se moglo dobiti uz obrazloženje da "u saopštenju sve piše i da tu nema šta da se objašnjava". Ni u Ministarstvu kulture nisu bili voljni da komentarišu ovu odluku Sinoda uz tvrdnju da ona nema nikakvo pravno dejstvo i da ova zemlja ima zakone koji regulišu tu materiju. Zaista, u članu 73. Zakona o kulturnim dobrima piše da se naziv i lik kulturnog dobra mogu koristiti u komercijalne svrhe samo po odobrenju ustanove zaštite u čiji delokrug spada zaštita tog kulturnog dobra. Ako je u pitanju kulturno dobro od izuzetnog značaja, odobrenje izdaje isključivo Ministarstvo kulture. Crkvena nadležnost se u tekstu zakona ne spominje.

JEDNA KUĆA, DVA GOSPODARA: Beogradski advokat Milenko Manigodić, član pravnog saveta Sinoda i jedan od zastupnika Crkve pred sudom, objasnio je za "Vreme" da sve navedeno u odluci Sinoda spada u domen ličnih prava: "Svako ko poseduje nešto, polaže apsolutno pravo na izgled toga što poseduje, a po Ustavu Srpske pravoslavne crkve, eparhije su, kao pravna lica, vlasnici crkava i manastira i svega što je u njima."

Direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, istoričar umetnosti Marko Omčikus, ima suprotan stav: "Nijedna crkva, pritom mislim na hramove, nije podignuta sredstvima Crkve kao organizacije, već ktitorskim i donatorskim prilozima i Crkvi su dati na korišćenje. Tako je bilo kroz celu istoriju, tako je i dan-danas: država učestvuje u obnavljanju ili gradnji sakralnih objekata, direktno ili preko doplatne poštanske marke. Ne možemo, takođe, govoriti da je hram kao kultno mesto nečije vlasništvo. To je opšte dobro, baština koja pripada narodu. Kulturna baština je nacionalna, ako ne i internacionalna. Ako se govori o regulisanju vizuelnog korišćenja likova i simbola koji se tiču kulture i istorije, to je bez daljega stvar države." Po njemu, Crkva nije vlasna da izdaje odobrenja, već je vlasno Ministarstvo kulture. Dakle, za dokument ove vrste ide se u Ministarstvo kulture, a ne u Patrijaršiju.

Na to advokat Mangodić kaže da, ako su Crkva i država već odvojene, morala bi da se odvoji i imovina: Crkvi crkveno, državi državno, da Crkva vodi računa o duhovnoj, a država o istorijskoj baštini. Nevolja je, međutim, što je duhovno i istorijsko, kada je kulturno nasleđe u pitanju i ne samo kod nas, tako isprepletano da se teško može razdvojiti. Lik svetitelja, naime, po definiciji jeste duhovno nasleđe ali, s obzirom na to da su svetitelji manje-više istorijske ličnosti, da su graditelji crkava, ikonopisci i freskopisci bili živi ljudi, njihova dela spadaju i u kulturnu baštinu.

"U krilu crkve ima ljudi koji ne shvataju šta su kulturne vrednosti, što se sa stanovišta struke može nazvati nedoraslošću", poverio se Marko Omčikus. "Od mnogih sveštenih lica sam čuo da bi od konzervacije fresaka više voleli da crkva iz recimo XIII ili XIV veka ‘zasija nekim novim sjajem’, novooslikanim živopisom. Ne bi me sada nimalo čudilo da se tako nešto dogodi i zato o kulturnoj baštini mora voditi računa država sa svim ingerencijama koje iz toga slede."

BAŠTINA BEZ ZAŠTITE: Korišćenje verskih i nacionalnih simbola u svakakve svrhe novijeg je datuma i čedo je burnih devedesetih: u vreme vladavine komunizma, ovakvih dilema i problema nije bilo. Jednostavno, nikome nije padalo na pamet da tako nešto uradi, ne zbog zakonske, već ideološke represije. Ideološka tranzicija od komunizma prema nacionalizmu obeležena je naglom i sveobuhvatnom zamenom simbola. Petokraka i Titova slika zamenjene su krstovima i ikonama, a isticanje verske umesto partijske pripadnosti ušlo je u rutinu. Tako smo se našli tu gde jesmo: krstovi, grbovi sa ocilima i likovi svetaca dospeli su na logotipe mnogih novoosnovanih firmi, čak i na pivske flaše, a crkvene prodavnice su bile preplavljene svakodnevnim predmetima ukrašenim raznim verskim simbolima. Vrhunac je dostignut pre dve godine kada su dva kupleraja, jedan na beogradskom Vidikovcu drugi u Prijepolju, osvanuli pod nazivom "Sveti Nikola" i "Beli anđeo", sa sve grafičkim prikazima fresaka. To je i iniciralo Sinod SPC-a da donese i objavi svoju odluku a patrijarh je ponovo nadležnima ukazao na ovu pojavu i zatražio zaštitu prava Crkve.

Branka Totić, zamenik direktora Zavoda za zaštitu intelektualne svojine, kaže da Zakon o žigovima reguliše ovu materiju. Žigom se, po definiciji, štiti grafički ili neki drugi zapis ili oblik koji u prometu služi za razlikovanje robe ili usluge fizičkog ili pravnog lica od iste ili slične robe i usluge drugog. Žigom se stiču monopolska prava na korišćenje određenog zaštićenog znaka u prometu a nosilac žiga ima pravo da drugima zabrani da ga neovlašćeno koriste za sličnu robu ili uslugu. U slučaju povrede tog prava, oštećeni može zahtevati nadoknadu štete, ali isključivo u građanskoj parnici.

Po istom zakonu, nije moguć znak sa likom sveca jer u njemu piše da znak koji je predmet zaštite ne sme da podražava nacionalne, državne i verske simbole niti može da sadrži lik i ime istorijske ličnosti. Po tome, nazvati vino po caru Lazaru i njegovoj ženi Milici, ili mineralnu vodu po rodonačelnicima srpskih dinastija, Karađorđu i Knezu Milošu, nelegalno je. S druge strane, te etikete se koriste decenijama, postale su robna marka, i njihova promena napravila bi veću štetu nego korist. Branka Totić naglašava da se, za razliku od devedesetih, Zakon sada striktno primenjuje i da je odbijeno nekoliko zahteva za zaštitu znaka, između ostalog i vino "Osveštano", koje je na etiketi imalo ikonu i za koju je blagoslov dao vladika šumadijski.

To što je Srbija inače preplavljena krstovima, orlovima i ocilima, direktna ili indirektna je zasluga i nadležnih u Crkvi, koji na te pojave u vreme nacionalnog osvešćivanja i povratka zabludelih ovčica veri svojih praotaca nisu adekvatno reagovali.

"Problem je praćenje ovih pojava i primenjivanje zakona, tačnije – da li se na neprimerenost ove vrste reaguje ili ne. Moje je mišljenje da adekvatne reakcije još nema", završio je Omčikus. I advokat Mangodić se s tim saglašava: "Nezainteresovanost inspekcije i inertnost našeg sudstva podstiču umesto da sprečavaju kršenje zakona u ovoj oblasti."

Poštovanje zakona nije ovdašnji običaj. Ali, kada bi se Zakon o kulturnim dobrima do kraja poštovao, kada bi inspekcijske službe pravovremeno reagovale a sudovi bili efikasni, izlozi crkvenih prodavnica ostali bi poluprazni. Tada bi se, pretpostavka je, ponovo oglasio Sveti arhijerejski sinod zbog, recimo, uplitanja države u crkvene poslove.