I predsednik Srbije Tadić i premijer Koštunica najavljivali su da će odmah posle Uskrsa biti nastavljeni pregovori o formiranju nove srpske vlade. Posle dužeg zatežućeg ćutanja Koštunica je u intervjuu "Novostima" pred praznik rekao da je inače važno formiranje nove vlade sada preko potrebno zbog nastavka razgovora o Kosovu i zbog provođenja novog Ustava i zaokruživanja institucija.

Tadić je 10. aprila, posle sastanka s članovima proširenog kolegijuma Generalštaba, izjavio da se moraju dinamizirati pregovori o formiranju nove vlade, primetio da partije o vladi ne pregovaraju punim kapacitetom, izrazio spremnost da se radi toga sretne s premijerom Koštunicom i istakao da se o formiranju nove vlade pregovori na nivou dva kabineta vode u svakom trenutku.

Ovde će biti razmotreno nekoliko činjenica na osnovu kojih se može pretpostaviti da su te najave ozbiljne.

Tadić je pre dve nedelje nakon prvobitnog zatezanja pokazao fleksibilnost kada je dao do znanja da je spreman da novi mandat da Koštunici umesto favoritu jačih demokrata Đeliću, ali je Demokratska stranka ispostavljala cenu za to tražeći većinu mesta u vladi i kontrolu ministarstava sile i ekonomije. Koštunica je izvesno vreme ćutao, što je bio znak da je nezadovoljan tako skiciranom raspodelom, a zatim je zapravo zatražio da se postigne sporazum o tome da u vladi ne bude preglasavanja, već usaglašavanja.

MOĆ PREMIJERA: Vlada usvaja odluke većinom glasova, pa formula na neki način može da relativizuje eventualnu dominaciju partije koja bi imala većinu, ali i cenu ustupaka u portfeljima. Srednji ešeloni DS-a su do sada nastojali da tu većinu obezbede, a srednji ešeloni DSS-a da to onemoguće. Odnos snaga je, međutim, takav da svaka od tri članice buduće koalicije zapravo ima vetirajuću moć, jer, ako pitanje smatra važnim, može zapretiti izlaskom iz vlade, dakle ima moć da obori vladu.

I takvo "prosto pravilo trojno" usložnjava se činjenicom da je novim ustavom bitno ojačana pozicija i vlade i premijera. Kako u časopisu "Pregled – Republika Srbija" konstatuje bivši predsednik Ustavnog suda Slobodan Vućetić (recenzija članka dr Zoran Ivošević i dr Bosa Nenadić, sudija Ustavnog suda Srbije), ovim ustavom položaj i moć Vlade Srbije, kao i njenog predsednika vidno su ojačani. Po prethodnom ustavu, vlada je vodila politiku Republike, dok po novom ustavu ona i utvrđuje i vodi politiku. Predsednik Republike više ne može, kao po dosadašnjem ustavu, da traži od vlade da izloži stavove o pojedinim pitanjima iz njene nadležnosti, što takođe jača njenu samostalnost u vođenju politike.

Ustavom je znatno ojačan i položaj predsednika vlade. Tako je propisano da predsednik vlade vodi i usmerava njen rad, stara se o njenom ujednačenom političkom delovanju, usklađuje rad njenih članova. Ministar je za svoj rad sada odgovoran prvo predsedniku vlade zatim vladi i Skupštini, dok je po starom ustavu bio odgovoran, kao i cela vlada, samo Skupštini. U skladu s tim, član vlade sada može podneti ostavku i predsedniku vlade, s tim što i predsednik vlade može predložiti njegovo razrešenje.

Ta teorijski pojačana moć premijera lako se topi ako nema dovoljne i stabilne parlamentarne podrške, a nema je bez solidnog koalicionog sporazuma. Pregovori o principima po kojima bi takva koalicija mogla da funkcioniše, relativno brzo su ismejani u medijima, koji su se bavili raspodelama ministarskih mesta i kad su imali povoda za to i kad nisu. Predsednik Tadić, na primer, kaže da do sada u pregovorima o vladi uopšte nije bilo reči o podeli resora. Tolikoj kombinatorici će se čuditi oni koji ne znaju ko je od novinara i urednika, analitičara, samopotcenjujućih lidera našeg javnog mnjenja uključen u partijske štabove – ko u novoj postavci Nušića igra zeta Čedu Uroševića (piše paškvile u kući mandarina Si-po-po), ko Kalenić Peru, pisara iz administrativnog odeljenja ("Zna izvesno! Ali, ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim."), ko Raku (psov’o oca sinu engleskog konzula i još gore, cilinder napunio orasima i ćušnuo pod minderluk, pa ga jedva nađoše, umalo da propadne audijencija), a ko ujka Vasu ("Zapiši, Vaso, da joj se da.").

MOĆ PREDSEDNIKA: I moć predsednika Srbije je takođe ograničena ako on nema dovoljnu parlamentarnu podršku. On, na primer, ne može zaustaviti zakon kao što je po starom ustavu mogao. Predsednik Republike je dužan da donese ukaz o proglašenju zakona ili da zakon, uz pismeno obrazloženje, vrati Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje, koja zakon u tom slučaju izglasava većinom od ukupnog broja poslanika. Predsednik Republike je posle toga dužan da proglasi ponovno izglasani zakon, a ako on ne donese takav ukaz, donosi ga predsednik Narodne skupštine.

Ili, Narodna skupština bira pet sudija Ustavnog suda između deset kandidata koje predloži predsednik Republike, predsednik Republike imenuje pet sudija Ustavnog suda između deset kandidata koje predloži Narodna skupština.

I jednoj i drugoj glavi sadašnje izvršne vlasti je, dakle, u interesu da dođu do uravnoteženog koalicionog sporazuma, u suprotnom neće moći da završe osnovne državne poslove na osnovu zakona o provođenju novog ustava.

HOROR VAKUUMA: Produženi interegnum uvodi Srbiju u svojevrsnu ustavnu krizu zbog toga što pored vlade nisu konstituisane i druge državne institucije i što se osporava legitimitet važnih političkih odluka.

Finansiranje države je, na primer, nastavljeno na osnovu vladine uredbe, a neizglasavanjem novog budžeta, za šta vlada tvrdi da ima ovlašćenje za delovanje u iznudici, dok njeni kritičari to tretiraju kao prekršaj Ustava, ali o tome se trenutno ne može presuditi jer Ustavni sud ne radi zato što nema predsednika ni kvorum, a izbor 15 sudija zavisi od skupštine koja se nije konstituisala, pošto su prošle nedelje propali pokušaji da se izabere njen predsednik. Izbor sudija Ustavnog suda, inače, treba da se obavi najkasnije do kraja prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine.

Ustavni zakon je stupio na snagu istovremeno sa Ustavom, a donet je, kako se čitalac seća, sa izvesnom zadrškom zbog naknadnih sporova oko termina proteklih parlamentarnih izbora. Ostali rokovi utvrđeni tim ustavnim zakonom su očito ugroženi. Prema Ustavnom zakonu, lokalni izbori, kao i izbori za poslanike u Skupštini Vojvodine i za predsednika Republike moraju da se održe do 31. decembra 2007.

Međutim, izbori za predsednika Republike treba da se raspišu najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu poslednjeg od zakona o položaju i izboru predsednika Republike, o odbrani i vojsci Jugoslavije, o spoljnim poslovima, o službama bezbednosti. Promene zakona treba da se izvrše i pre održavanja pokrajinskih i lokalnih izbora, a potrebno je da se hitno donesu zakoni o zaštitniku građana i zakon o pravu građana na obaveštenost, o sudovima i sudijama, o Visokom savetu sudstva, o Javnom tužilaštvu i javnim tužiocima, o Državnom veću tužilaca…

Usklađivanje zakona s novim ustavom je uslov za izbor sudija i tužilaca, izbor predsednika i (prvi izbor) sudija Vrhovnog kasacionog suda, sudija i predsednika ostalih sudova; za konstituisanje Visokog saveta sudstva, za izbor zaštitnika građana, guvernera Narodne banke.

Dalje odlaganje bi očito ugrozilo osnovni rezultat dosadašnje vlade i sadašnjeg predsednika – kosovski pregovori bi bili otežavani državnom krizom, a i Ustav koji je donet zahvaljujući važnom sporazumu te dve adrese ostao bi mrtvo slovo na papiru.

Uz to, od septembra prošle godine praktično je zaustavljena zakonodavna aktivnost, a to znači i prilagođavanje zakonodavstvu EU-a, pa se može reći da je posle značajnog uspeha (200 zakona) sada zavladao zakonodavni vakuum u nedovršenoj državi.

Ako ne bi uspeli da sastave vladu na osnovu ovakvog prilično sugestivnog izbornog rezultata, Tadić i Koštunica bi u nove izbore verovatno ušli s kompleksom krivice za metastazu institucionalne krize. To bi poništilo sve eventualne taktičke prednosti jedne i druge strane i demotivisalo njihove potencijalne simpatizere.

Sudeći po martovskoj sondaži agencije Stratedžik marketing, 67 odsto birača i dalje više želi da se formira nova vlada nego da se ide na vanredne izbore, a biračko telo radikala je četiri puta željnije izbora od demokratskog, a osam puta od DSS-ovog.

Tadić i Koštunica jesu potrošili izvesno vreme (ono je sada već nešto veće od vremena formiranja prethodne vlade – prošla od 27. decembra 2003. do početka marta 2004, nova od 21. januara 2007. zasad do 10. aprila), ali su možda i morali da puste svoje srednje partijske nivoe i spin doktore da se malo iscrpe tučom u blatu, da bi se pokazalo kakve su šanse za ostvarenje njihovih ambicija. Teško je pretpostaviti da bi oni mogli s tom igrom ići do kraja.

SALDO KOHABITACIJE: Tadić i Koštunica su do sada u tri važne prilike (kohabitacija posle prvog kruga predsedničkih izbora 2004, Kosovo i Ustav 2006) uspevali da sporazumima premoste međusobicama zatrovane odnose DS-a i DSS-a. Njihov krhki politički odnos se paradoksalno pokazao dugovečnijim od odnosa u DOS-u 2000–2003. godine, mada je ta koalicija bila napravljena na matematičkoj podeli plena do treće decimale i na velikoj energiji. Sada su prilike drugačije. Tada su sve članice DOS-a u revolucionarnom slepilu smatrale da su jake ko zemlja; sada se manje-više zna koliko je ko težak. Energija stare svađe odvučena je na relaciju LDP–DSS, a među sadašnjim glavnim partnerima ipak nema tako zagriženog potkopavanja kao što je bilo ono kada je DOS 2001-02. pukao i kada su 2002-03. propadali jedni za drugima predsednički izbori (Koštunica dva puta, Labus, Mićunović), pa ni kao onda kada je 2003. G17 plus izašao iz DS-a.

Tadićeva partija je zbog kohabitacije, ali ne samo zbog toga, oslabljena izlaskom Jovanovićeve frakcije, ali je sposobnost pravljenja kompromisa izgradila Tadićev državnički imidž i sigurno uvećala izborni rezultat Demokratske stranke, koja je ovog januara došla do svog do sada najboljeg rezultata.

I Koštunica je iz tih sporazuma profitirao, jer bez sporazuma s Tadićem (kombinovanih doduše sa opštijim sporazumima na drugoj strani sa socijalistima i radikalima) on ne bi mogao da izgradi osnovne postulate svoje politike vezane za Ustav i za Kosovo.

Nije logično zamisliti da će oni baš sav svoj kapital lako rasitniti na sitne aspre partijskog plena.