Bivši premijer Velike Britanije Toni Bler je prošle nedelje, bez zvanične najave, privatnim avionom došao u Beograd. Sastao se sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem, a vlada je saopštila da se razgovaralo o evropskom putu Srbije. Bler je izrazio zadovoljstvo zbog napretka Srbije i pružio jaku podršku procesu evropskih integracija i namerama Beograda da sprovede sve neophodne reforme, prihvativši da u tom procesu pomogne srpskoj vladi. Vučić je rekao "da je imao dobar razgovor za Srbiju sa Tonijem Blerom", kao i da je od njega tražio konkretnu pomoć i savet kada je reč o formiranju kabineta, jer je on "poznat po tome da je imao najbolji i najefikasniji kabinet dok je bio premijer, pa je njegovo iskustvo u smislu sistematizacije dragoceno". Mediji prenose da je Bler savetovao Vučića da svakodnevno izdvoji vreme za razmišljanje i planiranje, a ne samo za rešavanje dnevnih problema. Navodi se i da Bler neće biti savetnik Vlade Srbije niti premijera Vučića, a neće biti ni plaćen za posetu.

Sa jedne strane, izgleda logično tražiti savet od čoveka koji je reformisao Laburističku partiju, preporodio je i doveo na vlast posle 18 godina vladavine konzervativaca, čoveka koji je, bar u svom prvom mandatu, bio simbol optimizma, podigao ekonomiju svoje zemlje. Sa druge, malo čudno deluje da Bler dolazi u Beograd prvi put posle bombardovanja 1999. godine, za koje se žarko zalagao, u posetu upravo čoveku koji je bio verni sledbenik Vojislava Šešelja i recezent njegove knjige "Engleski pederski isprdak Toni Bler", čoveku koji se oduševljavao presudom Okružnog suda u Beogradu kojom je septembra 2000. godine Bler osuđen na ukupno 80 godina zatvora za zločine počinjene tokom bombardovanja (presuda nije postala pravnosnažna jer su je posle 5. oktobra vlasti DOS-a ukinule). O tim kontroverzama očigledno nije bilo reči, osim što su mediji preneli da "Vučić nije propustio priliku da Bleru sa jednog od prozora zgrade Vlade Srbije pokaže zgradu Generalštaba bombardovanu 1999. godine". Nema opisa Blerove reakcije, ali je, sudeći po njegovoj karijeri, malo verovatno da mu je bilo neprijatno.

BLISTAVI POČETAK: Da će mu karijera biti meteorska moglo se naslutiti još na početku. Entoni Bler rođen je u Edinburgu 1953. godine, sa svim prednostima koje daje dobrostojeća porodica, počev od obrazovanja u dobrim školama. Studirao je prava na koledžu Svetog Džona pri Oksfordskom univerzitetu, a kolege i profesori kažu da je bio poznat kao harizmatičan, šarmantan, buntovan. Bio je i talentovan glumac, pevao je u studentskom rok bendu Ugly Rumours, jedan od idola mu je bio Mik Džeger. Diplomirao je 1975. godine, stažirao kod Aleksandra Irvina, istaknutog člana Laburističke stranke, u čijem uredu je posle toga dobio i stalno zaposlenje. Tu je upoznao i buduću suprugu Čeri But, takođe advokaticu, kojom se oženio 1980. godine. Do 1983. godine radio je kao advokat, specijalizovao se za radno i industrijsko pravo.

Laburističkoj stranci pridružio se 1976. godine, pre početak izbornog posta laburista. Konzervativna stranka koju je tada vodila Margaret Tačer pobedila je na izborima 1979. godine i započela vladavinu dugu skoro dve decenije. Bler je 1983. godine izabran u parlament, sa 30 godina je bio najmlađi poslanik laburista. Kažu da je pričao javno da se Laburistička stranka mora reformisati i menjati i zbog toga je od kolega jednom prilikom bio optužen da je "izdajnik socijalizma".

Bler je ipak počeo da sprovodi svoje ideje o reformi stranke dok je napredovao na stranačkoj lestvici. Izabran je 1988. godine u laburističku vladu u senci, kasnije i za predsednika te vlade. Verovao je da laburista Nil Kinok nije postao premijer 1992. godine zbog neprijateljskog stava tabloida prema njemu, pa je odlučio da se dobro pripremi da se to i njemu ne bi desilo. Na mesto šefa komunikacija u njegovom kabinetu 1994. godine došao je novinar sa iskustvom u tabloidima i politički analitičar Alister Kembel, pa su zajedničkim snagama počeli operaciju doterivanja Blerovog imidža.

Tako je 1995. otišao u Australiju da bi se sastao sa medijskim magnatom i milijarderom Rupertom Mardokom. Mardokova medijska imperija i njegov politički uticaj protezali su se na bezbroj zemalja. Govorilo se da nijedna britanska vlada nije izabrana bez njegove podrške. Razgovori su očigledno bili uspešni, Mardokovi mediji u Britaniji su bili naklonjeni Bleru ili ga nisu napadali. Prijateljstvo Blera i Mardoka je potrajalo i produbilo se, njihove porodice su postale veoma bliske. Poslednjih godina se u kuloarima i po tabloidima pronosila priča da je prijateljstvo puklo jer je Toni Bler uzrok razvoda Mardoka (82) i njegove supruge Vendi Deng (45), jer su njih dvoje bili u ljubavnoj vezi.

UDRUŽENI RAD: Kako god, medijska promocija Blera bila je savršena, u televizijskim nastupima i debatama bio je mnogo opušteniji, harizmatičniji i šarmantniji od Džona Mejdžora; formirana je slika nove, kul Britanije, koju će predvoditi mladoliki Bler koji druguje i sa muzičkim zvezdama. U njegovim govorima sve je prštalo od optimizma, obećavao je ponovno rođenje zemlje ogrezle u skandalima i korupciji pod vođstvom Konzervativaca. Išao je tragom Bila Klintona, predsednika SAD, koji nije krio simpatije prema Bleru.

Bler je ubedljivo pobedio na izborima 1997. godine i sa 43 godine postao najmlađi britanski premijer od 1812. godine. Opozicija mu je zamerala da tehnike medijske manipulacije i spinovanja koje je usavršio dok je bio u opoziciji nastavlja da koristi i kao premijer. Umeo je savršeno da oseti šta narod voli da čuje u trenucima krize ili šoka. Kada je poginula princeza Dajana, održao je potresan govor u kome je upotrebio kasnije široko prihvaćen izraz "narodna princeza". Zlobnici su tvrdili da je i taj izraz smislio Alister Kembel.

Na krilima ubedljive pobede, poleta koji se osećao u zemlji, najave velikih investicija u zdravstvo i obrazovanje, napora za veće integrisanje Velike Britanije u EU, upornih pokušaja da reši konflikt u Severnoj Irskoj, Bler u prvom mandatu postaje najpopularniji britanski premijer u istoriji. Na popularnost nisu uticale mnogo ni prve optužbe za korupcionaški skandal, tvrdnje da je nudio usluge Berniju Eklstonu, vlasniku Formule 1, u zamenu za donaciju partiji od milion funti.

Podršku je Bler koristio i za sprovođenje mesijanske uloge obnovitelja međunarodne uloge Velike Britanije. Tvrdeći kako zapadne liberalne demokratije imaju moralnu dužnost da uspostavljaju mir u svetu isto kao i socijalnu stabilnost unutar svojih granica, Bler je istomišljenika našao u Bilu Klintonu. Prvo "humanitarno" bombardovanje bio je napad NATO na SR Jugoslaviju, koje su Bler i njegovi majstori propagandnog rata pripremili i odradili tako dobro, da je javnost gotovo jednodušno bila za intervenciju. Bler je koristio jake izraze poput "genocida" kome su izloženi Albanci na Kosovu, poredeći situaciju čak i sa holokaustom. Alister Kembel u svojim dnevnicima pod naslovom "Blerove godine" navodi da je Bler bio sve odlučniji da bi NATO trebalo da se pripremi za raspoređivanje kopnenih snaga kako je vojna kampanja odmicala, što je izazivalo bes i u nekim krugovima u Vašingtonu. Kembel piše i da je Bler bio zabrinut da bi se operacija "mogla okončati mrljavim dogovorom", bojeći se da u tom slučaju "nikada više ne bi mogli da pošaljemo naše snage u neku operaciju te vrste".

Kraj operacije u Srbiji ipak nije bio mrljavi dogovor, već povlačenje srpske vojske sa Kosova, pa su godinu dana kasnije britanske snage intervenisale u Sijera Leoneu. Blerova popularnost je rasla, sve mu je išlo naruku. Kada su on i supruga Čeri (45) 2000. godine objavili da čekaju četvrto dete, nacija se ponovo raznežila – to je bilo prvo dete koje je neki britanski premijer dobio tokom aktivne službe u poslednjih 150 godina.

POLITIČKI PAD: Još jedna ubedljiva izborna pobeda 2001. godine omogućila je Bleru da ispuni obećanje o upumpavanju para u zdravstvo i obrazovanje i da tako ućutka sindikate nezadovoljne najavama reforme tržišta. Te 2001. Bler se pridružio novoizabranom američkom predsedniku Džordžu Bušu mlađem u napadu na Avganistan, koji je usledio posle terorističkih udara 11. septembra, a sa oduševljenjem je pogurao Britaniju i u novoproklamovani krstaški rat protiv terorizma. Slepo sledeći Buša, odlučio je da Britanija sa Amerikom napadne Irak 2003. godine bez dozvole UN-a, pod optužbom da Sadam Husein razvija oružje za masovno uništavanje, nuklearno oružje, šuruje sa Al kaidom, preti ostatku sveta. Blera nisu odvratili demonstracije i protesti domaće javnosti, i činjenica da su protiv invazije bili gotovo svi saveznici u napadu na SRJ.

Irak je neviđeno postradao, ispostavilo se da nikakvo oružja za masovno uništavanje nije nađeno, na šta su ukazivali i izveštaji međunarodnih komisija pre rata, pa je bes na Blera počeo da raste. Kembel je podneo ostavku 2003, posle sudske istrage o smrti vladinog stručnjaka za oružje Dejvida Kelija, koji je "doterivao" obaveštajne izveštaje da bi stvorio atmosferu za početak rata u Iraku. Javnost se podsmevala i rugala Bleru nazivajući ga "Bušovom pudlicom" i "Tonijem lažovom" (B liar).

U drugom mandatu Blerova popularnost se drastično srozala, ali su Laburisti ipak dobili izbore 2005. godine, a Bler je ostao premijer. Posle prvih samoubilačkih terorističkih napada na britanskom tlu, u Londonu 7. jula 2005. godine, Bler je za trenutak uspeo da se izdigne na talasu zajedništva usred krize, ali je sa vrha tog talasa pao kada su objavljena svedočenja terorista da su se na napade odlučili zbog njegove spoljne politike. Počeli su da ga napuštaju i nezadovoljni partijski funkcioneri, koji nisu bili voljni da svoju i partijsku sudbinu vežu za propadajuću Blerovu politiku. U avgustu 2006. je najavio kako će podneti ostavku u roku od godine dana, što je i učinio u junu 2007. Poslednje mesece mandata obeležile su optužbe da su partijski donatori čašćeni plemićkim titulama, Bler je postao prvi aktivni premijer Britanije sa kojim je razgovarano u policijskoj istrazi, a vlada se vadila kako je sa policijom razgovarao kao svedok.

FIRMA I BIZNIS: Dočekan sa ushićenjem i nadom i u Britaniji i u svetu, Bler je ispraćen sa prezirom koji je neretko prerastao u mržnju, optužbama za smrt stotina hiljada ljudi u intervencijama koje je podsticao i odobravao, ali nije izgledao potresen. Bacio se u biznis, osnovao organizaciju "Tony Blair and associates", koja se bavi međunarodni lobiranjem, a minuli rad i dobre veze privukli su mu hrpu platežnih klijenata. U njihovom izboru nije se rukovodio principima borbe protiv diktature. Između ostalih, konsultant je vlade Kazahstana, države kojom predsednik Nursultan Nazarbajev ovom državom vlada gvozdenom rukom više od 20 godina. Na kritike da režim u Kazahstanu surovo krši ljudska prava, a on ga savetuje, Bler je poručio da je njegova saradnja sa kazahstanskom vladom usmerena baš na sprovođenje političkih i ekonomskih reformi.

Britanski mediji pisali su da je kao savetnik radio i za vlade u Egiptu i Kuvajtu, američku investicionu banku JP Morgan, fond Mubadala iz UAE. Prošle godine dogovorio je saradnju sa vladom Albanije, koju će savetovati kako da privuče investicije, promoviše turizam i unapredi proces evropskih integracija. Na Kosovu je rado viđen gost, tamo ističu da je Bler jedan od najzaslužnijih za oslobođenje Kosova od srpske vladavine. Postao je jedan od najplaćenijih javnih govornika na svetu. "Fajnenšel tajms" procenjuje da Blerovo bogatstvo danas iznosi oko 170 miliona dolara, ali Bler tvrdi da najveći deo svojih prihoda odvaja za dobrotvorne poduhvate, poput razvojnih poslova u Africi i projekata međuverske solidarnosti.

Bler je i specijalni izaslanik UN-a za Bliski istok, ali je u njegovim posetama regionu i onome šta priča teško razlučiti šta je privatno lobiranje za pojedine zemlje, a šta mirovna inicijativa. Podržao je vojni puč u Egiptu, pozvao međunarodnu zajednicu da da podršku rigidnim, ali bogatim monarhijama u Persijskom zalivu, uz tragikomičnu tvrdnju da te zemlje "promovišu vrednosti verske tolerancije i otvorenih ekonomija, zasnovanih na pravilima".

IRAČKI ZLI DUHOVI: Novi talas ogorčenja sručio se na Blerovu glavu kada je, povodom napredovanja džihadista u Iraku, u članku objavljenom na njegovom sajtu, ponovo napao sve one koji dovode u vezu invaziju na Irak 2003. i cvetanje ekstremizma u ovoj zemlji. Bler tvrdi da bi se revolucija svakako desila zbog mnogobrojnih problema u zemljama Bliskog istoka i da bi bila mnogo krvavija bez anglo-američke intervencije. Deo članka u kome Bler piše da je izostanak zapadne intervencije u Siriji izazvao bujanje džihadista u Iraku, izazvao je bes i podsmeh u britanskom parlamentu, koji je odbacio inicijativu britanske vlade o bombardovanju Sirije. Gradonačelnik Londona Boris Džonson kolumnu u Telegrafu započeo je rečima: "Došao sam do zaključka da je Toni Bler konačno poludeo", a završio rečenicom: "Istina će te osloboditi, Toni". Džonson nije pomislio da Bler istinu zna, samo ga ne zanima.

Kada se sve sabere, Bler je jedan od rečitijih primera političara sa manjkom morala i viškom ambicija. Taj i takav Bler konačno se pojavio i u Srbiji, što možda i nije tako čudno. U tabloidnom manipulisanju javnošću, kreiranju realnosti, izmišljanju afera, pronalaženju neprijatelja, bezosećajnosti prema žrtvama sopstvene politike, krupnim rečima ("Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva", rekao je Bler 1999. godine), samo su neke od zajedničkih osobina politike Blera i Vučića. Doduše, kod Blera na svetskom, a kod Vučića na lokalnom nivou. Kao da se i u srpskoj politici prepoznaje rukopis Blerovog medijskog gurua Kembela, koji se često pojavljuje u regionu.

Zajedničko domaćinu i gostu je i to što nisu gadljivi ni na šta, ako donosi neku korist, a uverenja menjaju od prilike do prilike, zavisno od okolnosti. Bler verovatno nije čitao pomenutu Šešeljevu knjigu o sebi u kojoj je Vučić bio recezent, a i da jeste, očigledno ga uvrede ne dotiču, naročito kada je biznis u pitanju. Ostaje nam da u budućnosti vidimo koji su stvarno razlozi njegove posete, i koliko će to da košta, jer sigurno ovde nije bio iz filantropskih razloga. Možda je razlog dolaska to što je Bler jedan od najaktivnijih zagovornika širenja NATO-a, možda stvarno ima neke skupe savete povodom reformi i ubrzanog puta u EU. Samo da te reforme i taj put ne napreduju kao ljudska prava i reforme u Kazahstanu.