Davno sam napisao da prevodilac svoje klijente "intelektualno vidi u gaćama", jer ne samo da mora da prodre u suštinu njihovih misli, nego i da se bavi njihovom celokupnom ličnošću da bi ih pravilno shvatio i tumačio njihove reči. Tako sam upoznao i Helmuta Šmita.

Bivši kancelar Savezne Republike Nemačke (od 1974. do 1982) umro je u devedeset šestoj godini života. Pre toga je u vladi Vilija Branta bio ministar odbrane, kasnije i "superministar" privrede i finansija. Za razliku od Branta koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim – ili su ga mnogo voleli ili su ga mrzeli i prezirali – Šmita su uglavnom svi uvažavali. Začuđeno konstatujem do koje mere je tek nakon što se povukao iz aktivne politike postao neka vrsta pop ikone. Kad vodeći političari siđu sa pozornice, obično tonu u zaborav. Popularnost Helmuta Šmita, međutim, počela je da raste nakon što je izgubio vlast. Doživeo je pobedonosnu starost.

DOBAR HITLEROV OFICIR: Vili Brant je 1974. godine pozvao Tita da službeno poseti Nemačku, ali ga je u međuvremenu nasledio Šmit. Tito se kolebao da li da otkaže posetu, jer je voleo Branta, a Šmita nije poznavao.

Brant se povukao, jer se pokazalo da je jedan od njegovih bliskih saradnika, Ginter Gijom, špijun Istočne Nemačke. Pričalo se da mu je privodio žene, u najmanju ruku da je isuviše znao o Brantovim ljubavnim aferama. Svoju odluku Brant je prvo saopštio vođama Socijaldemokratske partije Helmutu Šmitu i Herbertu Veneru, koji se nisu slagali sa njegovom odlukom da se povuče. Šmit se čak razdrao na njega: "To se ne radi zbog takvih sitnica!"

Vili Brant se rodio kao Herbert Fram, vanbračno dete, i od rane mladosti bio je levičar, za vreme Drugog svetskog rata norveški partizan. Sa druge strane, Šmit je bio sin uglednih građana, njegovi otac i majka bili su učitelji. Godine 1939. je kao svi momci njegove generacije mobilisan, postao vodnik, pa oficir, kao potporučnik služio je u vrhovnoj komandi Ratnog vazduhoplovstva, znači, pod Geringom. Zatim su ga prebacili na Istočni front gde je učestvovao je u blokadi Lenjingrada. Pišu se karakteristike o oficirima, o njemu i 1942. i 1943. godine da "čvrsto stoji na temeljima nacističkog pogleda na svet." Kraj rata dočekao je kao komandant baterije na zapadnom frontu. Tek u ratnom zarobljeništvu, star 28 godina, otkriva socijaldemokratiju.

U vreme kada sam od 1974. do 1978. godine bio savetnik ambasade u Bonu, u časopisu "Književnost" napisao sam da me kao prevodioca veoma zanima prošlost Titovih sagovornika. Bilo je jasno da aludiram na Šmita. Nemački list "Štutgarter cajtung" napao me je da time rušim odnose između Jugoslavije i Nemačke, "…koji su u tako dobrom usponu". Rekli su mi da je navodno bliski Šmitov prijatelj, državni sekretar za štampu i portparol vlade Klaus Beling, rekao da zbog toga treba da budem vraćen u zemlju. Nisu znali da se Beling i ja poznajemo još iz Beograda, gde je 1956. godine bio dopisnik nemačkih radio-stanica. Posetio sam ga, bio je začuđen i rekao mi da nikad ni reči o tome nikome nije prozborio. Shvatio sam da je zapravo moje ministarstvo zmijarnik.

Helmut Šmit je tek 1984. godine ispričao da je njegov otac bio vanbračno dete, deda jevrejski bankar Ludvig Gumpel, majka kelnerica u Hamburgu. Šmitovi su usvojili Helmutovog oca. On je to saznao kao dete, ali mu je otac rekao da to treba da ostane tajna, jer bi kao četvrt Jevrejin teže prolazio u Nemačkoj. Čudno. On nije bio običan, mobilisani vojnik i niži oficir, nego postavljen na položaje čije su nosioce temeljno proveravali. Ako su njegov tata i on uspeli da zavaraju tragove tako da je prolazio kao "stopostotni arijevac", moram da kažem – alal im vera!

ŠMIT I TITO: U toku petnaest godina, od 1965. do 1979. godine, često sam prevodio Titove razgovore sa Vilijem Brantom, Helmutom Šmitom i Herbertom Venerom, a ponekad sam imao prilike i da privatno porazgovaram sa njima. Razmišljajući ovih dana o Šmitu, dolazim do zaključka da je neopravdano da su njih trojicu nazivali trojkom, bili su isuviše jaki individualisti da bi složno vukli sanke kao klasična ruska tri konja. U vreme mog gostovanja u diplomatiji Brant je bio predsednik Socijaldemokratske partije, Helmut Šmit predsednik vlade, a Vener šef parlamentarne frakcije – mi bismo rekli poslaničkog kluba – u Bundestagu, nemačkom saveznom parlamentu. Privatno su, međutim, do te mere bili posvađani, da su njihovi najbliži saradnici, pre svega Hans Jirgen Višnevski, u to vreme potpredsednik partije i državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, jurcali od jednog do drugog ne bi li ih privoleli na prividno jedinstvo.

Šmit nije uvek bio namrgođen, umeo je i da se prilagodi uslovima, pa i da bude prijazan. Kad je Tito 24. juna 1974. godine stigao u Bon, Šmit mu je predložio da se odmah vide u četiri oka, pre nego što se sutradan dve delegacije sastanu zvanično. Tito je, razume se, pristao. Govorio je, kako je voleo da kaže "naški", ali nije tražio da prevodim Šmita. Karakteristično je da je Šmit pitao starijeg državnika kako se vlada. "Šta ujutro čitate prvo? Ko vam referiše prvi? Na osnovu kojih saznanja donosite odluke?" Kao da novopečeni kalfa moli starog majstora da ga posavetuje. Titovoj sujeti to je i te kako prijalo. Deo razgovora se odnosio i na vođu socijaldemokratije sa kraja XIX veka Avgusta Bebela, čiji je portet visio u Šmitovom kabinetu. Šmit se čudio koliko Tito zna o njemu i o istoriji levog pokreta. U Šmitovim memoarima postoji samo jedna rečenica o Titu: da je spadao "među diktatore" sa kojima vredi razgovarati, ali jednom novinaru je za jugoslovenskog predsednika rekao da je "silan momak".

Po običaju ja sam zabelešku o razgovoru predao Titovom šefu kabineta Aleksandru Šokorcu. Sutradan ujutro za doručkom, kome Tito nije prisustvovao jer je bio u svojoj rezidenciji, Miloš Minić, tada ministar spoljnih poslova, gunđao je zašto njemu nisu dali na uvid tu zabelešku. Na prvom sastanku dve delegacije Tito je valjda upravo zbog toga što su mu javili za Minićevo neraspoloženje, pustio njega da govori. Bio je toliko agresivan da se Šmit brecnuo na njega: "Mene je birao nemački narod i ja zastupam njegove interese, a ne vaše." Tito se smešio. Očigledno mu je odgovarala ta oštra razmena mišljenja, u kojoj nije učestvovao, uvek je voleo da sasluša, pa na kraju da svoje kaže kao poslednji, što bi onda zvučalo kao definitivno.

OLUJA U HAMBURGU: Sledeći dan smo proveli u Hamburgu. U toku vožnje brodom Tita su okružili mesni rukovodioci. Razgovarali su na nemačkom, dao mi je znak da mu prevodilac nije potreban. Šmit je sam stajao na jednoj strani palube, Minić na drugoj. Ja sam prišao Miniću i predložio mu da priđe Šmitu i da ga pita za veliku poplavu 1962. godine i tako raskravi atmosferu.

Šmit je 1961. godine postao senator za unutrašnje poslove Hamburga. U Saveznoj Republici Nemačkoj gradovi Hamburg i Bremen – stare hanzeatske republike – imaju status pokrajine i kao takve su članice federacije. Svoje ministre su nazivali senatorima.

Februara 1962. godine snažna oluja potisla je more uz reku Elbu, voda se sručila na grad kao cunami, nasipi su se porušili, deo Hamburga je bio poplavljen. U svojstvu odgovornog lica za policiju Helmut Šmit je neovlašćeno preuzeo komandu i nad nemačkom vojskom i nad helikopterima NATO, rekao da ga Ustav i zakoni ne zanimaju kad su ljudski životi u pitanju, bio je toliko energičan da su ga svi slušali. Nemački ustav je tada zabranjivao intervenciju vojske unutar Nemačke. To je bio početak njegovog političkog uspona.

Kad ga je Minić pitao o tome, rado je počeo da objašnjava šta je tada odlučivao i naređivao. Sujetan je bio i on, rado se hvalio. Prevodeći ja sam se radovao, jer sam na taj način približio tu dvojicu tvrdoglavih i ne uvek taktičnih političara, Helmuta Šmita i Miloša Minića. Uloga sujete u politici i diplomatiji zaslužila bi posebnu studiju.

Šmit je odbio da primi orden, koji je Tito uvek dodeljivao gostima tog ranga. Odbio je, doduše, i da primi orden posle podviga u vezi sa hamburškom poplavom, takođe i najviši orden koji Nemačka uvek daje svojim kancelarima. Od trinaestog veka u Hamburgu i Bremenu postojao je zakon da njegovi građani ne primaju odlikovanja, jer bi svi građani trebalo da budu jednaki. Lep običaj, ali za vreme Hitlerove vladavine potporučnik Helmut Šmit se nije usudio da ne primi Gvozdeni krst drugog reda, koji mu je dodelio njegov firer. Ta vrsta hrabrosti bi u ono vreme bila isuviše opasna.

Sve do najdublje starosti, do nekoliko nedelja pred smrt, Šmit je bio strastan pušač. Pušio je sve što je imalo veze sa nikotinom. Kad sam ga ja poznavao kao prevodilac čak je i šmrkao i žvakao duvan. Uprkos zabrani pušenja u Nemačkoj, on je palio cigaretu za cigaretom čak i pred televizijskim kamerama, niko se nije usudio da mu to zabrani. Posle smrti svoje žene Loki, sa kojom se poznavao i družio od gimnazijskih dana, a smatralo se da je to idealan brak koji je trajao 68 godina, javno je priznao da ju je ponekad varao. Za razliku od njega, koji je pio uglavnom samo koka-kolu, Vili Brant je bio pijanac i poznati ženskaroš. Ja bih s tim u vezi podsetio da je Adolf Hitler bio antialkoholičar i strogi vegetarijanac.

NOVINAR I KOLUMNISTA: Smatralo se da je Šmit veoma neugodan za novinare, rekao je da su navalentni kao "drumski razbojnici". Međutim, odmah posle rata, još pre nego što je odlučio da se profesionalno posveti politici, konkurisao je da postane član redakcije lokalnog lista "Hamburški odjek", ali ga nisu primili. Kad je već bio političar početkom šezdesetih godina, redovno je pisao kolumne u lokalnim listovima u Minhenu i Kelnu.

Šmit je 1983. godine, devet godina pošto je smenjen kao predsednik vlade, postao suizdavač nedeljnog lista Die Zeit ("Vreme") i prisustvovao svake nedelje redakcijskim sastancima. Za taj list napisao je preko 300 autorskih članaka. Pored ostalog, napisao je i da ima "potpuno razumevanje za Putinovu politiku u vezi sa Krimom" i da je uvođenje sankcija protiv Rusije "glupost" i da jednako škodi Zapadu kao i Rusiji. Tim povodom sam se setio da nisam zapazio nijednu izjavu Helmuta Šmita o bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999, a tada sam nemačku politiku pratio veoma pažljivo, jer sam i sam sedam puta imao prilike da na nemačkoj i austrijskoj televiziji govorim protiv tih akcija NATO-a. Proveravao sam na internetu i naišao na jedan jedini podatak: najuticajniji nemački nedeljnik "Špigel" u kratkoj seriji januara 2000. godine, pored ostalog, tvrdi da su mnogi nemački intelektualci, pa tako i Helmut Šmit i književnik Ginter Valraf, bili za bombardovanje. Za Valrafa pouzdano znam da to prosto nije istina, on i ja smo u istoj emisiji u studiju radija "Dojčlandfunk" u Kelnu oštro osuđivali bombardovanje. Da li je onda istina za Helmuta Šmita? Ne znam.

Helmut Šmit je bez obzira na to da li je zaista bio nezakoniti unuk jevrejskog bankara, kršten i odrastao u luteranskoj porodici. Jednom je rekao da nije ni vernik, ni ateista, ali drugom prilikom mnogo jasnije: "Nemam poverenje u Boga, jer je dozvolio Aušvic."

ŠMIT I BRANT: Pre nekoliko nedelja je štampana knjiga pod naslovom "Partneri i rivali", sadrži oko 700 pisama koja su Brant i Šmit između 1958. i 1992. godine pisali jedan drugome. Neverovatno je da su se toliko dopisivali, iako su veći deo vremena živeli u istom gradu. Ta knjiga takođe dokazuje do koje mere su se na silu poštovali, a u stvari bili različiti, često posvađani. Karakteristično za njihov odnos je podatak koji s tim nema direktne veze. Kada je Šmit pripremao jednu od svojih autobiografskih knjiga, razgovarao je sa svojim izdavačem o fotografijama koje bi mogle da se objave. Na jednoj je Vili Brant kao nemački kancelar stajao pored Niksona, a levo od njih tadašnji ministar odbrane Šmit. Predložio je da se Brant iseče. Izdavač ga je upozorio da to neko posle može da primeti i da takvo retuširanje okarakteriše kao "staljinistički metod". Šmit je odgovorio: "U tom slučaju neću tu fotografiju."

Vili Brant je bio isuviše pošten, isuviše osetljiv, isuviše nežan za smrtonosni posao političara, često kolebljiv, nesiguran u sebe, što su njegovi najbliži saradnici jedva uspevali da prikriju. Helmut Šmit je bio rođen za političara. Sada ga kao pokojnika neizmerno slave, ali mislim da je pamćenje mase kratkoga veka.