Sredinom decembra prošle godine Okružni sud u Valjevu je – većem lično predsedav’o predsednik suda Dragan Obradović – u ime naroda, doneo presudu kojom je delimično uvažena žalba oštećene Dragice Stojković iz Latkovića kod Ljiga. Naime, Okružni sud je presudu Opštinskog suda u Ljigu, kojom je okrivljeni Mioljub Savić, Latković, opština Ljig, zbog krivičnog dela ubijanja i mučenja životinja, kažnjen sa tri meseca zatvora uslovno, preinačio u kaznu zatvora u trajanju od tri meseca. Okružni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da nije izvukao pravilan zaključak u pogledu postojanja otežavajućih okolnosti – bezobzirno ubistvo psa, vučenje mrtvog psa vezanog kanapom, kao i da je okrivljeni hteo da napakosti oštećenoj – te da se okrivljeni mora osuditi na kaznu zatvora, jer samo kazna zatvora u trajanju od tri meseca može delovati popravno na okrivljenog čime će biti ostvarena opšta svrha kažnjavanja…

VELI IMA KEKSA: Šta bilo, piše u obrazloženju presude prvostepenog suda, oštećena je navela da je okrivljeni pogodio psa u levo oko, a od projektila mu je ispalo i desno oko, i glava mu je bila pocepana. Zatim je okrivljeni vezao psa za auto i vukao kroz nekoliko sela do deponije smeća u Ljigu, usput su životinji ispala creva i otpala noga. Piše i da je sud, iz iskaza okrivljenog i oštećene, utvrdio da su njihovi odnosi loši, kao i da je oštećena navela da je okrivljeni uznemirava, dolazi njenoj kući čak i noću, po selu govori da su njih dvoje u intimnoj vezi, čak je pokušao da je siluje… Piše i da okrivljeni ne spori da je, iz straha da nije bolestan, ubio psa u svom dvorištu, kao ni da je psa vezao za branik kola i vukao 700 metara…

Sa Mioljubom Savićem, 1943, penzioner, nalazimo se u Valjevu, doš’o traži pravnu pomoć, zaštitu zakonitosti, on je prvi što treba ide u zatvor zbog kera. Mioljub, a svi ga zovu Mića, srednjeg rasta, baš dobrodržeći, preko jakne policijski prsluk, gleda pravo u oči.

Kreće iz početka, pre početka govori da je ta žena sa kojom bio na sudu, Dragica Stojković, došla sa mužem u selo kad ovaj otiš’o u penziju, napravili neku kućicu, gajili živinu. Pre tri godine, i jače, otišla ona u Prolom banju, i zove ona njega, da vidi šta joj je sa mužem, ne javlja se na telefon. Ode sa njenim sinovcem, zaključana kuća, uđu kroz prozor, Slobodan mrtav, od srca, tako rek’o doktor.

Završilo se to, bila sahrana, sahranjen na Orlovači, bili na zdravo, zdravo, posle jedno dva meseca zove ona njega, na kafu, a zna da ne pije kafu, veli ima keksa, ode na keks, i pita ona njega koga da izazove da je udari, što, dužna neke pare za sejanje pšenice, pa koje veli da je neko udari, uzme lekarsko uverenje i tuži. Preračuna se, da nije njega nanišanila za taj pos’o, i počne izbegava kontakte.

Kad videla da je izbegav,a prikloni se njegovoj familiji s kojom ne govori, imovinski odnosi, i počne kampanja protiv njega. Ima ona nekoliko kučića, jedno krsti Mića, i kad on prolazi ona počne, Mićo ludače, Mićo ‘vaki si, Mićo ‘naki si, sve ga psuje kroz psa, pa njega svi zovu Mića. Jednog dana mu Mića pojeo pevca, kod štale, ona rekla da pevac bio bolestan. I ništa. Nedugo, pođe on u staru kuću, koja preko puta njene, on na kapiju, unutra Mića, leži, pa se pridiže, poče da reži, vidi bali na usta, ‘volike mu bale, pogled mu zamućen, mnogo zamućen, 30 godina lovac, vidi, nisu čista posla, da nije besan, zna da nije pelcovan, vrati se u kuću i uzme pušku, kad ponovo priš’o, vidi, Ona na njenoj kapiji, preko puta, razvukla usta, koje oter’o ga njen Mića sa njegove kapije, stavi jednu patronu, i, kako je Mića podig’o glavu da zareži, jednim hicem pravo u glavu. Obična je to džukela, ali krupna bre, crna, pa čupava, stra’ da te uvati.

Okrene se i vrati u kuću, kad policija, tri policajca, onaj njegov rođak, s kojim ne govori, koji sa nju u koaliciju, prijavio da puc’o na njega. Oduzmu mu oružje, što puc’o u kera, lovačku pušku, karabin i pištolj, i odu. Još oružje u policiji. Im’o tri suđenja zbog tog kera, samo izmišljali i lagali, rekli puno stvari što nije imalo veze sa slučaj, dolazio on njoj noću na prozor, pazi molim te, ‘teo siluje lepoticu, ako je tako bilo, nije mutava, šta je čekala, što ga nije odma’ prijavila… Sa tu uslovnu presudu bio delimično zadovoljan, ali sad, ‘de da zbog kera ide u zatvor. Još izmišljali, šta nisu govorili, Ona i onaj njegov rođak Milorad što ne govore, te psihopata, te u dve mačke izvadio oči…

I TREBA U ZATVOR: A ono kad policija otišla, vidi ker ost’o u dvorištu, šta će, nije im’o džak, a to krvavo, ‘de će ga u kola, veže keru kanapom nogu, pa za branik, vuko tako jedno 700 metara, naiš’o na čoveka koji đubrio pšenicu, uzme prazan džak, kera u džak, pa na deponiju. Oni rekli da kera vuk’o 11 kilometara. I na suđenju ga slik’o onaj oz Orke, bilo u novinama da je ovakav, da je onakav, sve loše, da je ubica, da su mu ruke krvave do lakata, i svuda njegova slika, ko da je neko čudovište. Sin mu govorio da tuži, ‘de da se i sa tim bakće. Jeste, sin mu policajac, obezbeđuje Koštunicu kad je u Belanovici, govorili i da ga to štiti, jok, šta ima dete s tim.

Presuda ga iznenadila, ovo za zatvor, branio se, šta je mog’o da radi, da ga pusti da ga ujede ‘nako besan, d’ ide u bolnicu, i sad mu pred očima kako bali, stra’ota. Čit’o da su oni u Leštanima vukli živog psa pa dobili uslovno, de njega u zatvor, samo se branio, ni komšije ne mogu da se načude, de to ima, u zatvor zbog kera, nego šta će nego se žali, traži zaštitu zakonitosti…

Telefonom se raspitamo u selu za reakcije na zatvorsku presudu Mići, jedan, u godinama, prezimena ko i oštećena, veli da je on stariji čovek, šta ćeš dodaje, a govorio je, smirite se i živite ko narod, eto on, vole sa svakim da je lepo, voli ljude, oni njega, i tako život ide…

I sa oštećenom Dragicom Stojković se čujemo telefonom. Dobila presudu po svojoj žalbi, šta da kaže, i treba da ide u zatvor, za strah koji joj je naneo ovo je blaga kazna, više nagrada. Bila na kapiji kad je puc’o, pala na zemlju, mislila da je pogodio, još vruće pa ne oseća, na sreću nije, pogodio kera. Srčani bolesnik, mogla da se šlogira, kad je ćerka odvezla u Ljig pritisak 290 sa 150.

Jeste, sve iz osvete, tako rekla na sudu, napad’o je često. Posle smrti supruga, i njega pokuš’o da likvidira, vratila se iz banje kući, samo je napad’o, te ‘ajde da te vozim na kiselu vodu, te dođi, u tri sata ujutru pokuš’o da joj uđe kroz prozor, odbranila se sekirom. Sve on negir’o, a ‘vamo govorio, jadna, poštena. I nije Mića prvi ker koga joj je ubio, drugi, i dve mačke, sedam kokoški joj otrov’o, garantuje životom, što bi izmišljala, 60 joj je godina. I ker je, garantuje životom, prvo bio otrovan, nije reagov’o na njen glas, bio na međi kod njegove kapije, ona bila kod bunara, kad eto ti njega, nosi dvocevku, redenik, ide k njoj, smeje se i puca, pala, mislila pogođena, a on se nasmeja, okrete i ode.

A da je po njemu dala ime keru, laže, kune se, nije, tako se on brani, jeste se ker zvao Mića, ali ima ona i Cigu, treba li sad Cigani zbog toga da je napadnu. A sa presudu nije zadovoljna, gde je odšteta za pretrpljen strah, za zlostavljanje psa, ima ide u Orku, piše žalbu.