Pokušaj vojnog udara u Turskoj, ili šta god da se ustanovi da je ta noćna akcija bila, ako se ikad ustanovi, za novinare u toj zemlji označava prekretnicu posle koje više ništa neće biti isto. Istina, nisu ni do sada za slobodu javne reči u Turskoj cvetale ruže, desetine novinara su bile zatvarane pod optužbama za terorizam iako nikada te optužbe nisu jasno dokazane, niti se kritika ranije premijera, a sada predsednika Erdogana može okarakterisati kao terorizam.

No, jačanjem Erdoganovog apsolutizma i sloboda javne reči je sve drastičnije sputavana. Prvo su pojedini novinari i urednici bili osuđivani na visoke novčane kazne, potom su hapšeni pod optužbama da se bave terorizmom, naročito u čuvenom slučaju Ergenekon, da bi poslednje dve godine Erdoganovi sudovi počeli da u medije uvode prinudne uprave pod direktnom državnom kontrolom.

Poslednji takav slučaj desio se pre nekoliko meseci, kada je sudskom odlukom preuzet najtiražniji turski dnevni list "Zaman" (Vreme). U "Zamanu" sam od 2011. godine bio gost nekoliko puta. Ozbiljne novine, sa tradicionalnom i konzervativnom uređivačkom politikom, koje su čak i iz marketinških oglasa proterale razgolićene devojke, sa tiražom od milion primeraka, imale su ozbiljan uticaj na tursko društvo. Osnovan od biznismena organizovanih u neformalnu mrežu Hizmet, čiji je idejni tvorac imam Fetulah Gulen, "Zaman" je u svom sastavu imao i danas ima moćnu novinsku agenciju Džihan, kao i nekoliko revijalnih izdanja i magazina, okrenutih tradicionalnim turskim i islamskim vrednostima, ali i "Todays Zaman", verziju novina i portal na engleskom jeziku.

Par meseci pre "Zamana", na isti način preuzeta je i televizija Samanyolu (Mlečni put), koju su takođe osnovali biznismeni bliski Hizmetu i finansirali je nekoliko godina dok nije postala samoodrživa. Samanyolu je poslednjih godina bila veoma uticajna televizija sa velikim brojem kanala, od kojih su mnogi emitovani putem satelita i kablovskih sistema po celom svetu, naročito u evropskim zemljama u kojima živi brojna turska dijaspora. Televizija Samanyolu bila je takođe konzervativna i okrenuta tradicionalnim islamskim vrednostima. Zanimljivo je da je jedna od najgledanijih emisija, ne samo na toj televiziji već i u celoj Turskoj, bio kulinarski šou za koji je postojao posebno opremljen studio. Samanyolu je imao i svoje kanale vesti, crtanih filmova, sporta…

Ta televizija je producirala i snimala veliki broj serija, ali za razliku od onih emitovanih kod nas koje su prikazivale modernu i sekularnu Tursku, ove su propagirale porodične i islamske vrednosti, kao i tursku tradicionalnu kulturu.

Hizmetu i Gulenu sada se obija o glavu bezrezervna, između ostalih i medijska podrška, koju su pružali Erdoganu videvši ga kao obnovitelja islamskog društva u, do tada, sekularnoj Turskoj. Razlog njihovog razlaza posle demonstracija na Taksimu 2013. godine široj javnosti nije poznat, ali propali vojni udar, ili šta god da je ta predstava bila, sada je razlog za obračun i sa pripadnicima Gulenovog Hizmeta i sa sekularistima koji čine polovinu turske populacije. U tom obračunu za slobodu izražavanja u Turskoj tek dolaze crni dani. Gulen je ostao bez medijske podrške, a Erdogan je štampu stavio pod apsolutnu kontrolu.