Martovsko vanredno stanje sa (pre)dugačkim policijskim časovima i čitavim nizom drugih ograničenja teško je poremetilo ekonomiju i javne finansije. Čitav niz delatnosti je bio onemogućen da radi, neki su radili u smanjenom obimu, a samo mali broj privrednika nije osetio krizu.

Država je sa više ekonomskih mera pokušala da delimično amortizuje negativne efekte vanrednog stanja za privredu i stanovništvo. Prvo je određen tromesečni moratorijum na otplatu bankarskih kredita i za građane i za privredu. To nije bilo dovoljno, pad privredne aktivnosti bio je tako oštar da je predsednik Vučić bio primoran da uskoro objavi i veoma obiman spisak podsticaja privredi, iako je na početku krize osorno rekao da će o merama podrške razmišljati tek u maju (pošto je bio "preokupiran" borbom protiv virusa).

Vlada je početkom aprila usvojila čitav niz olakšica – privatni sektor je subvencionisan sa tri minimalca iz budžeta, a porezi i doprinosi na zarade za tri meseca odloženi su do januara 2021. godine, kada počinje njihova otplata na 24 rate bez kamate. Korisnicima državnog poslovnog prostora je oproštena polovina zakupnine (veći broj privatnih vlasnika takođe je olakšao položaj svojim zakupcima), a građani nisu morali da plaćaju struju i komunalne usluge do kraja juna bez kamate. Kao "šlag na tortu" došla je i vladina mera o podeli 100 evra svim punoletnim građanima Srbije. Preko Fonda za razvoj dodeliće se 200 miliona evra izuzetno povoljnih kredita, a država će garantovati bankama za 80 odsto vrednosti kredita koje budu odobravale klijentima.

Mere su relativno dobro osmišljene (osim potpuno besmislene podele 100 evra punoletnim građanima), i sprečile su potpuni kolaps privrede. Isplatom minimalca zaposlenima sprečena su masovna otpuštanja, pošto su preduzeća koja su primila pomoć obavezna da do kraja oktobra ne otpuštaju više od 10 odsto zaposlenih. Narodna banka je donela čitav niz posebnih propisa kojima je olabavila monetarnu politiku; najveći deo tih mera pozitivno je ocenjen kod stručne javnosti, osim najave da će NBS kupovati i korporativne obveznice određenih preduzeća.

KAMATNI ŠOK

Za finansiranje troškova državne pomoći, u maju je Ministarstvo finansija emitovalo sedmogodišnju obveznicu na finansijskom tržištu od dve milijarde evra, sa efektivnom kamatnom stopom od 3,375 odsto.

Vlast je pokušala da to predstavi kao veliki uspeh, međutim, istina je sasvim drugačija. Krajem prošle godine, prilikom reemisije naših obveznica, kamata na desetogodišnju obveznicu bila je samo 1,2 odsto. Država je za sedmogodišnju obveznicu morala da plati 2,175 odsto veću godišnju kamatu; to znači da se svake godine za kamatu mora platiti oko 43 miliona evra više nego pre samo šest meseci. Međutim, u pitanju je sedmogodišnja hartija, koja uvek nosi manju kamatu od desetogodišnje; kamata za desetogodišnju obveznicu bi, po svoj prilici, bila preko četiri odsto. Država je očigledno želela da
izbegne debakl sa ponižavajuće visokom kamatom, pa je pribegla "triku" sa smanjenjem ročnosti (to, doduše, može da prođe samo kod neupućene domaće javnosti).

Komparativno poređenje sa državama u okruženju pokazuje koliko je to loš rezultat. Hrvatska je, na primer, emitovala u junu 11-godišnju obveznicu sa efektivnom kamatom od 1,643 odsto (pre krize kamate su bile slične našim), a pri tome treba imati u vidu da je javni dug te države početkom ove godine oko 80 odsto BDP-a, dok je srpski bio samo 52 odsto. Hrvatsku čeka i mnogo veći pad društvenog proizvoda usled kraha turizma, koji čini preko 15 odsto njihovog BDP-a.

U stvari, majska emisija obveznica je bila pravi šamar vlastima; finansijski investitori su pokazali nepoverenje prema ekonomskoj politici Vlade.

Pogrešna odluka da neposredno pre izbora isplati 620 miliona evra "helikopterskog novca" stanovništvu, prinudila je državu da se zaduži pod nepovoljnim uslovima. Da nije bilo te ekonomski potpuno nepotrebne odluke, država ne bi morala da u maju (krajnje nepovoljnom trenutku) "juri" investitore da kupe naš državni dug, već je mogla da sačeka povoljnije okolnosti i da se povoljnije (i manje) zaduži.

Ovakav iznuđeni potez vlasti podseća na svojevremeni "veliki uspeh" vlade
Mirka Cvetkovića iz septembra 2011. godine, sa zaduživanjem od milijardu dolara uz kamatu od 7,25 odsto godišnje (plus 0,25 odsto trošak emisije) i sa dolarskim znakom. Pošto je u međuvremenu dolar skočio više od 20 odsto u odnosu na evro, Srbija je izgubila i par stotina miliona evra samo na kursnim razlikama.

Podela "helikopterskih" 100 evra napravila je dugoročnu štetu državi. Iako je želja bila da se animiraju birači, to očigledno nije imalo primetnijeg uticaja. Ali, zato je napravljena ogromna šteta – finansijski investitori su dobili "signal" da je Srbija u lošoj poziciji čim je morala da uzima nepovoljan zajam. Ovako visoka kamata (za trenutno stanje na međunarodnim tržištima) uticaće na buduće emisije državnih hartija – sudeći po rebalansu, država će morati da se zaduži za još jednu milijardu evra na inostranom tržištu (uz još par milijardi na domaćem tržištu), pa su moguća i neprijatna iznenađenja. Država je, inače, i bez sadašnje krize morala da se zaduži za pet milijardi evra samo kako bi vraćala stare dugove koji dospevaju ove godine, a mora i naredne.

MUKE SA JAVNIM PREDUZEĆIMA

U trenutku kada je privredna kriza potpuno ispraznila državne kofere, dva ključna javna preduzeća, EPS i Telekom, ne stoje najbolje. Naprotiv, umesto da svojim poslovanjem i dobiti pomognu "vlasniku", moguće je da će država morati da finansijski podrži EPS, a nije isključeno i da će Telekom "pasti" na državnu grbaču.

Telekom je (pre)zadužen zbog ekspanzije na tržištu. Posle nekoliko neuspelih privatizacija Telekoma i mrcvarenja od strane države, koja je insistirala na isplati dividendi umesto na razvoju preduzeća, krajem 2018. godine potpuno je promenjena poslovna politika. Telekom je krenuo u nagli razvoj na tržištu multimedije (koje je jedino perspektivno), i sa prilično skromnih 17 odsto učešća uspeo je da dođe do oko 40 odsto tog tržišta. Cena tog rasta bila je u naglom zaduženju kompanije – dugoročne obaveze porasle su za 104 odsto i dostigle su nivo od milijardu evra. Da kompanija ne može lako da povrati uložena sredstva, govori i podatak da su poslovni prihodi u 2019. godini porasli samo 6,6 odsto, odnosno za oko osam milijardi dinara (uz zaduživanje od 60 milijardi dinara!). Jedini utešni podatak iz bilansa Telekoma je porast pokazatelja EBITDA (poslovna dobit uključujući amortizaciju i kamate-pokazuje profitabilnost firme) za 24,6 odsto, ali visoko zaduženje kompanije podrazumeva da se u narednim godinama značajna sredstva moraju koristiti za vraćanje dugova, a država će se čitav niz godina "oprostiti" od isplate dividendi.

Zasad Telekom uspeva da servisira svoje poslovanje bez državnih garancija, ali je pitanje šta će se desiti ako dođe do pada prihoda, bilo usled eventualne depresijacije dinara, bilo usled pada kupovne moći stanovništva, pa samim tim i manje potražnje za sadržajima koje nudi kompanija.

EPS DAVE VETROGENERATORI

Neuporedivo teža situacija od Telekoma je u EPS-u, koji muče mnogi problemi, pre svega višak zaposlenih, loš menadžment, zastareli kapaciteti i potreba da se uvedu novi ekološki standardi (odsumporavanje i slično). EPS-u su neophodne investicije od bar četiri-pet milijardi evra u narednim godinama.

I pored svih tih problema, trenutno se EPS naglo urušava usled enormnog rasta troškova otkupa od tzv. povlašćenih proizvođača struje, a najviše zbog velikog broja vetrogeneratora koji su priključeni na mrežu u poslednjih 12 meseci. U ovom trenutku nisu dostupni podaci o poslovanju u prethodnoj godini, ali se iz nezvaničnih izvora saznaje da je za obavezni (možda je bolja reč prinudni) otkup struje iz obnovljivih izvora energije (OIE) EPS isplatio preko 120 miliona evra u 2019. godini. O problematici (pre)skupe struje iz OIE bilo je više reči u "Vremenu" br. 1519 ("Čisto, ali skupo").

Ove godine situacija će biti još teža, pošto će biti aktivirani i novi vetrogeneratori snage oko 170 MW, a u 2019. godini je u drugoj polovini godine pušteno preko 300 MW novih vetrogeneratora (što je dovelo do eksponencijalnog rasta troškova EPS-a za otkup struje iz OIE).

Struja iz OIE se plaća proizvođačima po povlašćenim cenama; na primer, za struju iz vetra se plaća 9,2 centa/MWh, dok je berzanska cena struje u regionu bar 2,5 puta niža. Iako je regulativom predviđeno da razliku u ceni snose potrošači preko posebne stavke u računima (naknada za OIE), zbog niske naknade prikupi se svega 2,5 milijardi dinara godišnje, što je tek 10 odsto potreba; razliku plaća EPS iz svojih sredstava, i to uništava preduzeće.

Visina naknade zavisi samo od odluke Vlade, koja je još u januaru ove godine morala da poveća naknadu za OIE koju plaćaju potrošači bar za 10 puta. To bi dovelo po povećanja računa svakog potrošača (i privrede i građana) za 7–10 odsto, što nije prošlo iz političkih razloga.

U uslovima vanrednog stanja, došlo je i do naglog pada potrošnje struje u zemlji i okruženju i do pada berzanske cene struje, pa se EPS našao u dodatnim problemima jer su pali prihodi EPS-a na tržištu energije (privreda plaća tržišnu cenu). Da bi smanjio gubitke, EPS je primenom klauzule o "višoj sili" jednostrano odustao od plaćanja povlašćene cene za OIE, što je izazvalo protest proizvođača.

Ne vidimo kako će EPS finansijski izdržati ovu godinu bez državne pomoći, osim ako se hitno ne poveća naknada za OIE uz povećanje cene energije za stanovništvo (koja je potcenjena). U odsustvu povećanja cene struje, biće neophodna državna pomoć. EPS bi, na primer, mogao da emituje korporativne obveznice koje će kupovati Narodna banka i na taj način finansirati poslovanje kompanije (to je veoma problematično i inflatorno). Nije isključeno ni da EPS prestane da servisira (deo) kredita za koje je garantovala država i da, po receptu Železnica ili Srbijagasa, to bude isplaćeno iz budžeta. Do sada je EPS to uredno plaćao, ali uz trenutno zaduženje od oko dve milijarde evra i sve veće gubitke usled otkupa struje iz OIE, to neće biti moguće.

NOVI UDAR KVARI SVE RAČUNE

Ako se za postupanje kod prvog udara virusa u martu vlast nekako i mogla opravdati, to nije slučaj sa udarom koji se dešava ovih dana. Iz preterano surovog (vreme će verovatno pokazati i potpuno besmislenog) karantina, u želji da što pre odradi izbore i "zacementira" vlast, Vučić je klatno pomerio previše u drugu stranu.

Na zaprepašćenje cele Evrope, održan je "večiti derbi" sa 20.000 gledalaca, a naglo su ukinute i sve razumne mere, pa je procvetao i noćni život. Uz podeljenih 100 evra, mnogi su krenuli u provod koji im je bio uskraćen za vreme vanrednog stanja, po raznim klubovima i splavovima, uz velike gužve i bliske kontakte. Danas znamo da su u bolnicama uglavnom ne stari i iznemogli, nego pretežno mlađe osobe između 20 i 50 godina, a to je upravo populacija koja najviše učestvuje u tim aktivnostima.

Razdražljiv nastup Aleksandra Vučića na RTS-u prošle nedelje pokazuje koliko je nepovoljna situacija u državi. U roku od samo desetak dana ceo zdravstveni sistem se urušio; u Beogradu su opet skoro sve značajne bolnice pretvorene u kovid sistem, a za prijem lakših slučajeva priprema se i Štark arena sa 500 kreveta (umesto Sajma). Situacija u Novom Pazaru i Sjenici je dramatična, sa velikim brojem smrtnih slučajeva. Srbija je naglo izbila na čelo Evrope po broju novozaraženih slučajeva; jedina uteha je, doduše, da u regionu ne stojimo toliko loše ako pogledamo statistiku po broju stanovnika.

Poseban biser predstavljala je proslava izborne pobede u naprednjačkom "centralnom komitetu" u Starom Merkatoru. U krajnje neuslovnim prostorijama na trećem spratu zapuštenog tržnog centra (naprednjaci su malo uredili te prostorije, ali celo okruženje je kao iz jeftinog horor-filma), sa neadekvatnom ventilacijom, održana je proslava izborne pobede uz neizbežne trubače i kolo. Danas znamo da je samo sa jedne fotografije zaraženo troje istaknutih funkcionera; po nezvaničnim informacijama, više od desetoro prisutnih završilo je u bolnici.

Usled ovakvog naglog i neočekivanog naleta virusa zemlji preti novo "zatvaranje", uz veoma velike posledice. Već su usvojene određene mere koje će negativno uticati na čitav niz uslužnih delatnosti (ograničenje vremena rada restorana i praktično kraj rada klubova), obaveza nošenja maski u zatvorenom prostoru smanjiće promete u trgovinama i slično.

Jedina uteha biće jako mali odliv deviza, pošto neće biti većeg odlaska turista u inostranstvo na odmor (ali neće biti ni uobičajenih prihoda od tranzitnog saobraćaja).

NEMA PARA ZA NOVU POMOĆ

Već krajem maja državni dug dostigao je 26,8 milijardi evra, ili 57,2 odsto BPD-a; predsednik Vučić se javno zariče da visina duga neće preći "mastriški kriterijum" od 60 odsto, ali procene stručnjaka okupljenih oko "Kvartalnog monitora" pokazuju da će Srbija završiti ovu godinu sa dugom od 61–62 odsto BDP-a. Po procenama MMF-a, očekuje se pad BPD-a od tri odsto ove godine (Vučić je "proricao" da ćemo proći i bez pada zbog kvalitetne državne pomoći"), ali je od tih "bajki" i on odustao suočen sa realnošću.

Novi talas krize, ako se brzo ne smiri, sigurno će imati dodatne negativne posledice, pa nije isključeno ni da Srbija dublje potone u recesiju. MMF je u saopštenju upozorio Vladu da je moguće samo ograničeno (bolje reći simbolično) povećanje plata i penzija naredne godine, uz odustajanje od ad hok isplata penzija i raznih dodataka.

Čitav niz privrednih grana još uvek nije normalizovao poslovanje, a nove mere prete daljem urušavanju (dela) privrede. Da je država bila imalo razumnija i da nije isplatila besmislenih helikopterskih 620 miliona evra, danas bi mogla da pomogne određene grane privrede koje i dalje imaju pad prometa od 25–30 odsto u odnosu na prethodnu godinu; ovako su potencijali države iscrpljeni, a ne vidi se kraj nevolja sa virusom.

Zato je i razumljiva nervoza predsednika Vučića, kada je na RTS-u priznao da je "ćup prazan". Za isplatu 620 miliona evra isključivo je on odgovoran; to je svojevremeno i rekao Siniša Mali, objašnjavajući kako je to izuzetna ideja predsednika Republike. Vučić je isključivi krivac i za preterano odustajanje od svih mera, a naravno i za neprimerenu proslavu izbornog rezultata.

Sada se verovatno i Vučić i Mali hvataju za glavu; fiskalni podaci za maj i jun su jako loši, a ćup je prazan, nema helikoptera, a slede mučna i teška jesen i zima.