Đorđe Mihailović, legendarni čuvar Zejtinlika, srpskog sektora velike savezničke nekropole iz Prvog svetskog rata koja se nalazi u zapadnom Solunu, preminuo je 2. jula u 96. godini. Rođen je u Solunu 1. maja 1928, iste godine kada je umro njegov deda Savo Mihailović, dobrovoljac iz Gornjeg Grblja u Crnoj Gori i prvi upravnik srpskog vojničkog groblja u Solunu.

“Rođen sam tamo, na Zejtinliku. Ja sam čuvar, treći po redu iz naše porodice. Moj deda se zvao Savo Mihailović, moj otac Đuro je takođe bio čuvar, umro je 1960. godine, a ja se zovem Jorgos – Đorđe na srpskom”, ponosno nam je rekao ovaj najpoznatiji Srbo-Grk ili Grko-Srbin pre dvadeset i više godina za neki od intervjua koje smo s njim radili za neki od grčkih časopisa. Čika Đorđa smo upoznali devedesetih. Bio je to veoma težak i tragičan period za Jugoslaviju i posebno za Srbiju zbog sankcija i izolovanosti, ali i zbog uzburknih strasti koje su podsećale na strasti Srba tokom Prvog svetskog rata. Za to vreme smo nekoliko puta posetili Zejtinlik – taj toliko važan deo srpske “svete geografije”, materijalni dokaz i simbol njihove Žrtve, Golgote i Vaskrsenja.

Sećamo se i danas kako smo tada živo razgovarali sa Đorđem Mihailovićem o ulozi Srbije u jugoslovenskim ratovima, i priznajemo da se nismo slagali oko Miloševićeve politike, ali smo se složili da srpski narod zaslužuje bolju sadašnjost i budućnost. Intervjuisali smo ga za časopise, pisali članke o Zejtinliku, a Čika Đorđe je učestvovao u jednoj epizodi koju smo snimili za dokumentarnu seriju “Balkan Express” za javnu grčku TV ERT-3. Poklonili smo mu tada i našu prvu zajedničku knjigu “Mistična Srbija” koja je objavljena u Grčkoj 1999. i zamolio nas je da mu napišemo posvetu, a nakon što je pročitao knjigu, imali smo još više tema za razgovor kada bismo se ponovo našli. Posebno ga je zanimao “Kosovski ciklus” i mit o “Nebeskoj Srbiji”. Pričali smo uglavnom na grčkom, ali je on često ubacivao srpske reči.

Težak rad i velika čast

Đorđe Mihailović bi nas sačekivao na ulazu u mauzolej u srpskoj vojnoj uniformi i sa šajkačom na glavi. Tamo ispred je bio i jedan stočić prekriven heklanom šustiklom, sa čuturom ili flašom domaće rakije, šljivovice ili prepečenice. “Valja se za mrtve!”, govorio je, a mi smo prosipali malo po šljunku, a ostatak naginjali i ispijali pre no što uđemo. Tu su pored rakije bile i cigarete iz Srbije, one bez filtera, morava ili drina, koje su pušili i srpski vojnici u Prvom svetskom ratu, možda i na Solunskom frontu.

Ekskluzivni dom srpsko-grčkog čuvara Zejtinlika se od 1960. godine nalazio u maloj kućici na samom početku groblja. Njegov život je bio sastavljen od svakodnevnog teškog rada, ali njemu je to predstavljalo zadovoljstvo, govorio je, jer mu je to što radi bila velika čast, ali i porodična tradicija. Uostalom, tu su sahranjeni njegov otac i deda, obojica čuvari groblja. Čika Đorđe je bio mnogo više od samog čuvara ovog najvećeg srpskog vojnog groblja van Srbije. Budući asketa, bio je pravi predstavnik svih onih mrtvih srpskih vojnika koji su ovde, u Grčkoj, našli svoju večnu kuću.

Silazeći stepenicama do podzemne kosturnice, gde se nalaze lobanje i kosti hiljada srpskih vojnika i oficira, i slušajući sa razglasa “Marš na Drinu”, tiho smo razgovarali pominjući 300.000 srpskih vojnika koji su stradali u Prvom svetskom ratu ne znajući da će ono za šta su se žrtvovali biti uništeno još dva puta tokom 20. veka. Na zidovima su bile uramljene fotografije srpskih generala iz Prvog svetskog rata. Tu je, međutim, bila i fotografija generala Mladića, osuđenog ratnog zločinca, ali za mnoge Srbe nacionalnog heroja. Nismo smeli da pokrenemo osetljivo pitanje srpskih ratnih zločinaca pred Đorđem Mihailovićem, koji je stajao pred nama u svojoj srpskoj maskirnoj uniformi i sa šajkačom na glavi, sa gustim obrvama i uvrnutim brkovima. Uostalom, on nam je od početka jasno stavio do znanja: “Bio je rat i u ratu se loše stvari dešavaju na sve strane. Ali zašto su samo Srbi za sve krivi?” Nismo imali zadovoljavajući odgovor na to pitanje.

Na jednom kraju kosturnice nalazile su se i neke fotografije koje su delovale da su iz novijeg perioda. Gledajući ih pažljivo, shvatili smo da su iz poslednjih jugoslovenskih ratova. “Ovaj je poginuo u Bosni, u Gornjem Vakufu”, objasnio nam je Čika Đorđe pokazujući na jednog golobradog mladića. “Ovaj ovde je poginuo 1999. godine u ratu na Kosovu”, nastavio je pokazujući drugu fotografiju. “Ali kako su ove fotografije dospele na vojno groblje iz Prvog svetskog rata u Solunu?”, pitali smo ga. “Doneli su ih rođaci i prijatelji ubijenih. Mnogi, vidite, među tim novim herojima i žrtvama rata su potomci onih koji su ovde u Grčkoj ostali, tj. poginuli u Prvom svetskom ratu. Pa su članovi njihovih porodica doneli njihove fotografije da budu unuci zajedno sa svojim dedovima”, objasnio nam je Čika Đorđe.

Velika i duboka duša

Za sve savezničke zemlje koje su 1916. poslale desetine hiljada svojih vojnika da se bore na Solunskom frontu protiv nemačko-bugarske vojske, Zejtinlik je najvažnije vojničko groblje toga rata. Ali, više od svih saveznika iz Prvog svetskog rata, Srbi su ti koji ovo groblje smatraju svetim mestom. Na Zejtinliku se čuvaju kosti više od 8.000 srpskih vojnika, zajedno sa 8.000 Francuza (uglavnom kolonijalnih trupa), 3.000 Italijana, 1.700 Engleza, 400 Rusa itd. Ovde su i kosti 129 srpskih ratnih zarobljenika iz Drugog svetskog rata koje su nemački okupatori odveli u Solun a potom ih pogubili, a njihove posmrtne ostatke je sakupio Đuro, Đorđev otac i sahranio ih tu, na Zejtinliku.

Iako je samo četvrtinu bio srpskog porekla, jer deda Savo se oženio Grkinjom, a i otac Đuro se oženio Grkinjom, njegovom majkom, Čika Đorđe nam je ponosno izjavio da je “sto odsto Srbin u duši”. Uostalom, njegova duša je dovoljno velika i duboka da u nju stanu oba ova bratska naroda.

Prilikom posete Solunu 2014. godine, tadašnji patrijarh srpski Irinej odlikovao je čuvara Zejtinlika Ordenom Svetog Save srpske Crkve, dok je dve godine kasnije, 2016, na posebnoj svečanosti u organizaciji solunske opštine Neapolis-Sikies, na čijim se marginama nalazi nekropola Zejtinlik, odlikovan za svoj izuzetan doprinos društvu. Prisustvovali smo toj ceremoniji dodele nagrada 2016. Video nas je i prepoznao u publici, pozvao nas da mu se pridružimo na bini.

“Organizovali smo svečanosti za 9. maj, na godišnjicu završetka Drugog svetskog rata, kao i 11. novembra, na godišnjicu završetka Prvog svetskog rata. Dolazili su stari ratnici, dolazile su udovice poginulih. Znate, bilo je mnogo onih vojnika koji su otišli u rat i nisu nikada videli svoju decu koja su se rodila posle njihove smrti. To je nešto što se teško može razumeti spolja. Poslednji stari ratnik je umro pre osam godina. Mnogi su, svake godine, dolazili i imali na sebi uniforme, kape iz Prvog svetskog rata”, rekao je Đorđe Mihailović prilikom te dodele nagrade 2016. godine.

Celog života je želeo da dobije srpsko državljanstvo i ta želja mu se ostvarila 2020. godine. Ministar spoljnih poslova Srbije mu je 2021. dodelio i nagradu “Majka Srbija”.

Bio je u stalnom pokretu i do samoga kraja je govorio: “Možda neću moći da hodam, jer me bole noge, možda su mi i ruke deformisane, ali dok srce i um rade, biću na usluzi i dolaziću ovde”.

Prestao je zvanično da radi kao čuvar Zejtinlika tek 2014. godine i pristao da se penzioniše, te se povukao sa svoje tradicionalne dužnosti zbog starosti. Međutim, kad god mu je to zdravlje dozvoljavalo, Čika Đorđe bi popodne posećivao nekropolu u kojoj je proveo ceo svoj život, sastajao se sa mnogobrojnim posetiocima, uglavnom Srbima. Voleo je da im recituje čuvene stihove Vojislava Ilića Mlađeg, uklesane na ulazu u mauzolej koje je u celini znao napamet:

Neznani tuđinče, kad slučajno mineš
Pored ovog svetog zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba.
Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja prošo
I čiji su borci, divljenja dostojni!…

Njegova senka će od sada kao senka večnog čuvara nastaviti da luta među herojskim grobovima Zejtinlika. Počivaj u miru, dragi Čika Đorđe. Neka ti zemlja bude laka. Sećanje na tebe će živeti večno. ¶