Sajt Svetske zdravstvene organizacije, na dan pisanja ovog teksta, 20. jula, kaže sledeće: Zaključno sa podnevom, od pojave korona virusa do sada obolelo je 190.770.507 ljudi. Umrlo je 4.095.924. Zaključno sa 19. julom, u svetu je administrirano ukupno 3.436.534.998 doza vakcina. Kako se neke vakcine daju u dve doze, neke u jednoj, teško je proceniti koliko je imunizovanih u svetu. Ali, ugrubo, reč je o oko milijardu i 700.000 stanovnika planete starijih od 16 godina. U Srbiji je, prema podacima SZO, vakcinisano oko 38 odsto populacije iz ove starosne grupe. Zaglavili smo se, medicinski radnici sa gotovo svih punktova prijavljuju sve slabiji odziv. Vest od ovog vikenda glasi da se radnim danima na Beogradskom sajmu vakciniše oko 300 ljudi, dok je tokom vikenda odziv nešto veći jer dolaze ljudi iz regiona. Ali, to i dalje nije dovoljno.

IMUNITET KRDA, A KRDO SVOJEGLAVO

Srbija nije jedina zemlja koja se zaglavila. Sjedinjene Američke Države, trenutno u vođstvu po broju zaraženih, ali i preminulih, stagniraju na 50 odsto. Nije mnogo drugačije ni u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Grčkoj, koje su negde između 40 i 50 odsto, pa ni u Finskoj koja stoji na svega 28 odsto. Kada je reč o procentu potpuno vakcinisanih, svetski lider je Malta sa 71 odsto, Island sa 70, a zatim Ujedinjeni Arapski Emirati sa 69 odsto. Izrael, u koji su sve oči sveta bile uprte na početku procesa imunizacije, je na 58 odsto kompletno vakcinisanih. Svi ovi procenti veći su kada se gleda broj onih koji su primili bar jednu dozu, ali ne značajno veći.

Za to vreme svetom, pa i Srbijom, hara delta varijanta koja ne štedi ni vakcinisane. Istina, od početka se zna da vakcina štiti od teških oblika bolesti i smrtnog ishoda, ali sa ovako malim obuhvatom vakcine globalno – pitanje je dana kada će širenjem kroz nevakcinisanu populaciju novi korona virus mutirati i zaobići sve imune odgovore koje je nauka podarila tokom rada na vakcinama. Američki Centar za kontrolu zaraznih bolesti pre nekoliko nedelja izašao je sa konstatacijom da, kada se uporedi sadašnji tempo vakcinacije i brzina mutacija virusa, nije nerealno očekivati i da pandemija nikada neće biti pobeđena.

KRIZA POVERENJA

Zna se pouzdano da vakcine rade. Imaju manjkavosti jer ne štite od zaražavanja ni daljeg prenosa i još se ne zna koliko dugo štite, ali dovoljno su efikasne da oslabe virus i spreče mutacije. Mogle bi da donesu spas i izlaz iz pandemije čija se druga godišnjica bliži. Problem je, međutim, ako se izuzmu zemlje gde je vakcina još uvek teško dostupna, u poverenju, odnosno nepoverenju stanovnika planete.

To nepoverenje ide u tri smera: prema farmaceutskoj industriji, prema sistemima, odnosno vlastima i, konačno, prema tradicionalnim medijima. Teško je pobrojati na jednom mestu sve slučajeve kada su ovi faktori izigrali masovno ukazano poverenje, pa ovakva reakcija onih koji ne žele vakcinu nije sasvim neobjašnjiva. Međutim, nauka koja pre svih i svega stoji iza vakcine, nije nikad izneverila. Ona se uvek drži strogih metoda, dokaza i činjenica, stoji neutralna spram ideologija, manipulacija, propagande i profita. Međutim, to je em opšte mesto, em je 20 meseci od pojave novog korona virusa kasno podsećati šta je nauka.

Podsticaji građana na vakcinu mogu se razvrstati na sistem nagrade, to jest neku vrstu stimulansa za vakcinisanje, i sistem kazne za odbijanje vakcinacije. Obaveznu vakcinu nijedna zemlja na svetu još nije uvela. Na sam pomen toga u Srbiji reakcije na društvenim mrežama izgledaju kao da će se sva sila gnevnog i naoružanog naroda sručiti na Narodnu skupštinu, kao da su spremniji da prime metak ako treba nego vakcinu.

Onda se pojavi predsednik Aleksandar Vučić i pomene mogućnost lutrije za one koji odluče da se vakcinišu, pa se obruši druga strana, oni koji su se vakcinisali dobrovoljno i čim im se ukazala prilika. Ruku na srce, sistem nagrade nije ništa novo, primenjuju ga razne zemlje, a imali smo ga i mi, bilo kroz 3000 dinara, bilo kroz vaučere za kupovinu u tržnim centrima u kojima su otvoreni punktovi. Sistem nagrade je do jednog trenutka funkcionisao. Više ne radi, te je zbog toga možda i najrazumnije – povećati nagradu. Nekome je dovoljna nagrada to što će razviti imunitet na kovid 19, nekom drugom je pak 3000 dinara suma koja će ga prelomiti. Nekom trećem bi dovoljno jak stimulans bio nešto vrednije i skuplje, ali onda se otvara teren za svakojake ucene i uslovljavanja jer nikad se ne može znati koliko je kome dosta. A kolektivni imunitet je dvosmerna ulica: vakcinom štitimo sebe, ali i druge. Nevakcinisanjem ugrožavamo sebe, ali, takođe, i druge. Naravno, svaki utrenirani protivnik vakcine pita kako može da ugrozi vakcinisane. Lako: postoje ljudi koji jednostavno ne razviju imuni odgovor ili ljudi koji ne smeju da prime nikakvu vakcinu (npr. onkološki pacijenti na imunoterapiji).

MOŽDA IPAK MOŽE OBAVEZNO

Etička dilema je ogromna, a oko toga da li Srbija ima pravni okvir za propisivanje obavezne vakcine, debata tek počinje. U prvom trenutku, pravna struka bila je jednoglasna da je to kršenje Ustavom zagarantovanih prava, kršenje Evropske povelje o bioetici koja zabranjuje invazivne medicinske prakse (ubod iglom bez sumnje jeste invazivna metoda). Međutim, ima i suprotnih argumenata.

Specijalista zdravstvenog prava Kliničkog centra Srbije Dragana Maletić izjavila je za N1 da bi se u Srbiji mogla propisati obavezna vakcinaciju ukoliko bi se dobila preporuku SZO, saglasnost Komisije za zarazne bolesti i preporuka Zavoda, odnosno Instituta za javno zdravlje "Batut": "Naš pravni sistem ne poznaje prisilnu vakcinaciju, vakcinacija nije prisilna mera, ako bude uvedena kao obaveza, onda će biti propisane sankcije za neodazivanje pozivu za vakcinaciju", rekla je Dragana Maletić.

Dodala je i da Ustav nije ograničavajući faktor za uvođenje obavezne vakcinacije. "Ustav, istina, proklamuje određena prava čoveka i građanina, ali isto tako dopušta i mogućnost da se ta prava ograniče, odnosno sasvim suspenduju. Ne određuje način na koji se ta prava ostvaruju, to uređuju zakoni. U ovom slučaju to su zakoni o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, o pravima pacijenta i o zdravstvenoj zaštiti", rekla je Maletić i dodala da bi se neodazivanje na vakcinaciju moglo posmatrati kao prekršaj ili krivično delo. "Prekršajne sankcije su propisane, kazne se kreću od 50 do 150 hiljada dinara, pa ako se ni tada ne odazove, onda će odgovarati krivično, a kazna je propisana do tri godina zatvora", kaže Maletić.

Možda najvažniji deo njene izjave jeste onaj u kom kaže da Zakon o pravima pacijenta zaista daje pacijentu pravo da dobije ili prihvati određenu meru, sve dok ne ugrožava prava drugih pacijenata.

Ovde nije loše podsetiti i na to da kalendar obavezne vakcinacije u Srbiji obuhvata osam različitih vakcina koje deca moraju da prime po propisanom rasporedu od momenta rođenja do kraja osnovne škole. Takođe, propisane su i kazne za roditelje koji odbiju da imunizuju decu. Dakle, pravni institut obavezne vakcine već postoji. Pitanje je samo da li kovid 19 zadovoljava iste ili makar slične kriterijume kao difterija, hepatitis, male boginje, polio, veliki kašalj… Ili pravnici koji mašu Ustavom smatraju da deca imaju manja ljudska i ustavna prava nego odrasli?

U svakom slučaju, običnim i pravno neukim smrtnicima hitno su potrebna razjašnjenja o mogućnosti uvođenja obavezne vakcinacije. Jer sve ovo predugo traje i, kako sada stvari stoje, možda nikada neće proći.