U vreme kada je donet “novi” Zakonik o krivičnom postupku iz 2012. godine, mnogi teoretičari prava su kao neverne Tome odmahivali glavom tvrdeći da uvođenje tužilačke istrage neće doneti dobro krivičnom postupku, dok su donosioci ovog zakona pomalo ljutito to osporavali tvrdeći da će, naprotiv, uvođenjem novih instituta (u vidu tri vrste sporazuma sa tužiocem) krivični postupak postati mnogo brži i efikasniji i skratiti trajanje suđenja. No, da li je praksa potvrdila sumnje prvih ili je pak ispunila očekivanja ovih drugih? Mislim da je, kako bi naši pisci rekli, “istina negde između”, ili kako bi rekli junaci čuvenog serijala Dosije iks, “istina je tamo negde”…

BOLJE JE, ALI…

Decenija primene tužilačke istrage predstavljala je veliki zaokret i izazov u radu i to najpre u Tužilaštvu za organizovani kriminal, koje je prvo započelo sa primenom, a s vremenom je postignutim rezultatima pokazana veća efikasnost istražnog postupka nego ranije, s obzirom da je svaki tužilac u radu na svojim predmetima sam određivao način i strategiju vođenja istrage, određivao kada i na koji način će sprovoditi određene dokazne radnje ne zaviseći od odluke istražnog sudije, kako je to bilo ranije. Iako suočena sa brojnim poteškoćama na početku, tužilačka istraga je s vremenom opravdala svoju svrhu. O tome govori i činjenica da u protekloj deceniji nisu uočeni neki značajniji propusti, nepravilnosti i prigovori na postupanja tužilaca u istražnom postupku, a kvalitet rada je postepeno podizan na viši nivo i u onim tužilaštvima u kojima je na početku, zbog slabije tehničke i organizacione podrške, ovaj prelaz bio mnogo teži.

Međutim, iako je podnošenje optužnih akata uvođenjem tužilačke istage postalo znatno brže i efikasnije, krivični postupci i dalje traju dugo, a pojedini čak i predugo, o čemu se sa navođenjem određenih “opravdanih” razloga na strani suda pisalo na ovim stranicama, uz iznošenje brojnih “izvinjavajućih” činilaca zbog čega se pojedina suđenja ne završavaju u razumnom roku. Ne sporeći navedene opravdane razloge, ovde bih se osvrnula samo na one koji su velikim delom posledica pojedinih spornih rešenja iz Zakonika o krivičnom postupku.

PROBLEMATIČNI DVOSTEPENI POSTUPAK

Lično sam oduvek bila zagovornik da je jedna od najproblematičnijih odredbi Zakonika o krivičnom postupku ona koja se odnosi na dvostepenost postupka potvrđivanja optužnice; odnosno, da na rešenje kojim je vanpretresno veće potvrdilo optužnicu okrivljeni može izjaviti žalbu višem sudu, koja je krivični postupak do te mere usporila i u potpunosti obesmislila nameru zakonodavca da novim izmenama procesnog zakona učini da se sudski postupci blagovremeno završavaju.

Naime, zakonodavac je propisao da okrivljeni ima pravo da podnese pisani odgovor na podnetu optužnicu, u kom odgovoru se uobičajeno navode razlozi kojima se osporava pravna kvalifikacija, činjenično stanje i negira krivica. Vanpretresno veće suda u postupku potvrđivanja optužnice detaljno razmatra sve navode iz odgovora i ukoliko smatra da isti nisu utemeljeni, obrazloženim rešenjem potvrđuje optužnicu. Važno je napomenuti da su sudska rešenja o potvrđivanju optužnice temeljna, uz navođenja svih dokaza iz kojih se potvrđuje opravdana sumnja o postojanju krivičnog dela i krivice. Po ranijem Zakoniku o krivičnom postupku, momentom odbijanja prigovora (ukoliko je podnet) na optužnicu, ona je stupala na pravnu snagu i sud je zakazivao glavni pretres; vreme od podnošenja optužnice sudu do zakazivanja glavnog pretresa bilo je veoma kratko, ali sada to više nije tako i put do stupanja optužnice na pravnu snagu mnogo je duži i teži.

Razlog zašto je postupak potvrđivanja optužnice u nekim predmetima trajao i po više godina leži u mnogome i u procesnom zakonu, koji je propisao da se protiv rešenja vanpretresnog veća kojim je potvrđena optužnica može izjaviti žalba neposredno višem sudu. Mislim da je bespredmetnost ovakve odredbe u tome što okrivljeni u ovoj žalbi iznose iste one razloge koji su bili navedeni u odgovoru na optužnicu, i koje je vanpretresno veće detaljno razmatralo pre nego što je donelo rešenje o potvrđivanju optužnice.

Smatram da je ovu dvostepenost u potvrđivanju optužnice zakonodavac propisao evidentno iz “straha” da se inkvizitorski karakter istražnog postupka, koji je sada u rukama tužioca, ne “otme kontroli”, tim pre što je sada ukinuto pravo okrivljenog da na naredbu tužioca o sprovođenju istrage izjavi žalbu, pa je zakonodavac smatrao da je onda potrebno pojačati sudsku kontrolu optužnice, tako što sada nije dovoljno da je potvrdi prvostepeni, već i drugostepeni sud.

JURENJE SOPSTVENOG REPA

Šta se onda desilo u praksi i šta je krenulo naopako?

Pa, desilo se to da se drugostepeni sud sada nalazi u procesnoj situaciji u kojoj preispituje odluku nižeg suda, analizirajući da li je on naveo valjane razloge u rešenju kojim je potvrdio optužnicu, i često kao da ne veruje u ono što je napisano, valjda zbog opreza što je istragu vodio tužilac. Onda ukida prvostepena rešenja o potvrđivanju optužnice sa nalozima ili da prvostepeni sud nešto ispravi ili da naloži tužiocu da on nešto ispravi u optužnici, pa se postupak tako vraća na sam početak iako je formalna kontrola optužnice već odavno prošla, što me podseća na onu mačku koja se vrti u krug pokušavajući da sebe ugrize za rep.

Smatram da bi izlazna strategija za rešavanje ovog problema bila u tome ili da zakonodavac redefiniše ovu odredbu, ili da se promeni odnos višeg suda prema nižem u pogledu ocene valjanosti prvostepenog rešenja o potvrđivanju optužnice, sa svešću o tome da se odluka prvostepenog suda kojom je potvrđena optužnica ne može dovoditi u sumnju, jer su se upravo kod njega pri odlučivanju nalazili spisi istrage i dokazi koje je tužilac dostavio.

Ovakvo “nepoverenje” u tužilačke akte koji prolaze neopravdano rigorozne sudske kontrole, generisano je činjenicom da po ranijem zakoniku o krivičnom postupku, nakon prikupljanja dokaza od strane policije u pretkrivičnom postupku, ona je dokaze dostavljala tužiocu koji je formalnim zahtevom otvarao istragu, ali je nakon toga sud u celosti sprovodio; sada postoji neposredna veza između tužioca i policije i, s obzirom da po zakonu tužilac vodi i predistražni i istražni postupak, ta sprega između organa otkrivanja i organa gonjenja krivičnih dela čak i kod stručne javnosti izaziva podozrenje da tu nisu uvek “čista posla”.

A vreme prolazi, okrivljeni čekajući svoju (ne)dostižnu pravdu, kao junaci iz Beketovog romana za sve optužuju tužioca, prstom upirući u njega, jer je ipak negde za sve samo on kriv!