Na Preobraženje, 19. avgusta, u manastiru Svetog Nikolaja Srpskog, u Leliću kod Valjeva, održan Treći preobraženjski sabor frulaša Srbije. Zašto u Leliću, rodnom mestu vladike Nikolaja, zašto frule, jerbo su istraživači otkrili da je vladika svirao na tom narodnom instrumentu, i jerbo je ta činjenica bila retka, i prava, i lepa, prilika da se preko ovog narodnog instrumenta, a u ambijentu gde su mošti vladike, iznova vratimo svojim korenima i svome imenu u ovom opštem nevremenu. Činjenice kažu i da je u vladičinoj zaostavštini pronađeno nekoliko frula, te da je naš poznati narodni umetnik Bora Dugić jednu od njih restaurirao, da je za istu komponovao kompoziciju Pohvala Nikolaju, i da ju je na istoj izveo, može li se reći odsvirao, u Leliću.

NA PRESLICI I DESNICI: Dan je na Preobraženje bio iznenađujuće lep, sunčan i tako to. Naroda puno, ugostiteljske šatre sa muziku zauzele manastirsko imanje. Samo što bi završena liturgija, pred manastirsku portu stade državni mercedes sa rotaciju, iz njega izađe sami ministar za kapitalne investicije Velimir Velja Ilić. Treba li reći da je bio podašišan u svoju frizuru, da je imao svoje teget odelo, da je bio u svojoj košulji sa domaćinskim kolirom. Treba li reći da se prekrstio pred kapijom manastirske crkve, da se prekrstio ulazeći u crkvu, da je celivao mošti vladike, da se prekrstio izlazeći iz crkve. Da su se i ostali u ministrovoj pratnji, njegov predsednik opštine Valjevo Jovan Tomić, njegov poslanik iz Čačka Markićević, brat mu Vojislav što ima funkciju predsednika SO Čačak, drugi novosrbijanci, ponašali kako dolikuje.

Kad je to obavljeno kako dolikuje, ministra primakoše bini na kojoj imaše da se održi Sabor frulaša. Bina beše ko svaka bina, napred perda sa razne tikve i natege, u pozadini plakati sabora na kojima Vladika sviraše frulu plus nekoliko šarenica, na sceni sto sa velikom svećom, slavskim kolačem. Popeše ministra, ministar izljubi sve sveštenstva što zadesi, i ostali poštovaše red, bi molitva, izlomiše kolač, kako treba ga izokretaše, celivaše, ministar otre dlanove od mrva, mikrofon uze protođakon Ljuba Ranković, reče da su danas prerezali, još jedan, slavski kolač, kolač slave frulaša Srbije. I uze da pozdravi drage goste, na prvom mestu g. Velimira Velju Ilića, ministra za kapitalne investicije, pravog mu druga i prijatelja, još od onih dana kad su zajedno maštali da Srbiju podignu i unaprede, i ekonomski i duhovno, i eto, na preslici i desnici ruci, rade se velika dela, da ne bi bila prazna priča ko želi može asfaltom do rodne kuće vladike Nikolaja. Nada se da taj asfalt neće biti kraj, postoji dogovor da manastir Lelić bude srpski Ostrog, veliko svetilište, mesto hodočašća srpskog naroda.

Pa otac Ljuba, u ime manastirskog bratstva, predade ministru jednu veliku, reprezentativnu plaketu, gramatu, odlikovanje, kao veliku zahvalnost za sve što je učinio. Pa ministar Velja, na ime ministra Jočića, primi još jednu veliku, reprezentativnu plaketu, gramatu, odlikovanje, takođe za doprinos i pomoć. Pa starešina manastira, otac Sima, uze da deli mnogo zahvalnica svima koji su dali pomoć i doprinos, dadoše mikrofon ministru Iliću da se zahvali, ministar uze da se zahvali, nazva Boga, obeća da će uraditi sve što su dogovorili, Želim svima dobro zdravlje, da dolazite ovde, da svi Srbi dođu ovde, na ovo naše svetilište, želim da čitava ova regija krene, da napravimo stotine puteva, jer puteva nikad nije dosta…

Na bini se desi voditeljka, objavi da je Sabor frulaša počeo rezanjem slavskog kolača, da je ministar dobio gramatu, najavi frulašku himnu, biše frulaši iz Prislonice, bi "Oj Moravo"… Ministar siš’o u prvi red publike, zanima se sa neku literaturu koju je dobio, stiže da se levim migom javi reporteru "Vremena", na bini besedi glumac Bradić Momir iz Kruševca, U malenoj frulici može da stane cela Srbija, bi i zdravičar Simić nadimka Rundo Dragiša, Narode, neka ti zdravica ova bude umesto blagoslova… Daće Bog da rodi zob, i uzri klas/ pa da bude i za konje, i za nas… Gotovo, jok, poentira Simić, Samo pesma, igra i vera u Boga/ to je snaga naroda srpskoga.

DA SE VRTAČA SMRZNE: Velja se još zanima sa onu literaturu, toliko da mu je košulja ispala na oba rukava sakoa, onaj glumac uze još da besedi, i to Nikolajevu besedu iz 1915, o tome kako smo mi bili trnje oko te pitome ruže koja se zove Evropa… To uze da traje, izmaknemo se, šatre i štandovi, ima svega, ima pleteni krstići, za Grobare i Delije, u cno-beloj i crveno-beloj boji. Ima i šator patronažne službe, tu mere pritisak. Šator izlepljen stihovima tehničara Srbe, evo pesme Somun, Moja draga od bujnosti puna, jaru daje ko lebna vuruna / Ja nenavid ko Đurino june, u naćvama mesim joj somune…

Kad, pokret, obilazak puta od manastira do rodne kuće vladike Nikolaja, peške, vele 700 metara. Ministar pozdravi prvi red, pređe na drugi, udari kroz portu, dade se jednoj na novinarsko pitanje, u’vatismo, Sredstva su obezbeđena, danas smo uplatili, radovi će početi… Krenuše uzbrdo, asfalt crn, deb’o, ima i ivičnjak s jedne strane, napred monah Georgije pri’vatio ministra za desnicu. Predsednik Valjeva Jovan pri’vati Veljinu slobodnu levu ruku, monah informisa da će bankina bude od metar, predsednik Jovan reče da su urađeni putevi do manastirâ Ćelije i Jovanje, da se radi do Pustinje, Velja reče da je put impresivan, na nizbrdici se uključiše i ostali popovi, ostala pratnja, osvrnuše se na Nikolajevu besedu, ko sad da je pisana, istorija se ponavlja, pomenuše Irak, Iran, Velja opazi jednu veliku vrtaču sleva, iz prve izbaci projekat, to da se napuni vodom, udare reflektori, i kad smrzne celo Valjevo može da se kliza… Bi i proširenje na putu koje svi pohvališe, ne mo’š sve pratiš, Veljin poslanik Markićević uz’o objasni šta bilo na Kopaoniku, ono sa Veljom i B92, ma ta devet puta prekidala konferenciju za štampu, poslali je, ali sad će oni pitaju Matića gde je 20 miliona dolara…

Posle druge uzbrdice kraj puta, asfalt udario u ogradu, tu i kuća u dvorištu, za koju se pouzdano zna da nije rodna kuća vladike Nikolaja, nego njegovog sinovca, vladike šabačko-valjevskog Jovana Velimirovića. Ministar izrazi divljenje, opazi još jednu vrtaču, bi još jedan projekat, dobra za amfiteatar, monah Georgije ga pusti tek da mu nabere kupina iz obale, okupiše se novinari, ministar na raspoloženju, Obećali smo da ćemo završiti put od manastira do rodne kuće i to smo uradili, želimo da Lelić i čitav ovaj prostor budu duhovni centar gde će dolaziti čitava Srbija. Bi i pitanje, Ima li šta od pokretanja valjevske privrede, bi i odgovor, i to će bude, sve će krenuti, ali verski turizam je vrlo atraktivan, turizam uopšte, svi hoće fabrike a turizam atraktivan, eto, recimo, stanica u Mokroj gori ima 2000 turista dnevno, posle Niša to je stanica sa najviše prometa, više od Beograda, ko je to mogao da zamisli. I lov je atraktivan, doći će stranci, ima mogućnosti za razvoj… Tu ga spopade jedna meštanka, da joj produže asfalt do kuće, 200 metara, videće, biće…

Uzeše da se vrću, kod one velike vrtače predsednik Jovan savetuje izvođača radova da se to zaravni, da budu sportski tereni… Na nizbrdici priđemo ministru, koje, kad je odležalo, kaže nešto o incidentu sa novinarima na Kopaoniku, raspravi na sednici Vlade, može, Ona je iritirala, i mene i sve prisutne, postoji jedno dobro pismo koje je Miki Savićević napis’o Veranu Matiću, i objasnio sve to, jedna gospođa arhitekta koja je isto napisala pismo, ljudi koji su bili prisutni. Ja ne znam što se ta dama toliko angažovala da napravi incident, počela se raspravlja sa svima, čak više sa Cokom Lazovićem, iskusnim novinarom, čudi me, on je izuzetno miran, izgubio nerve i rek’o svašta. Ne znam čemu to vodi, ja nisam imao nameru da je uvredim, možda sam i ja bio iritiran pa sam reagov’o, ne vidim zašto B92 vodi intenzivnu kampanju protiv mene, na primer došli su na odbranu mog magistarskog rada i pravili probleme, gde god se pojavim oni me prate, izvlače iz konteksta, ja nemam loše namere, možda nekad izgubim živce… Uzesmo i da pitamo, otkud nesporazumi, pa valjda su on i B92 bili na istom poslu, odgovori da se B92 opredelio da podržava DS, napada Vladu, a njemu bi bilo drago da su ostali apolitični, da su i dalje naši, zajednički, kakvi su bili, ne traži on privilegije, samo da prenesu šta je pravo. Upitamo i za one aplauze na Kopaoniku, i tu sadržajno i tako to odgovori, Svi su bili protiv te novinarke, svi bili na našoj strani, svi su mi napisali pismo podrške, Ako si jok rek’o, i zaslužila je, nije štos da nabrajam, skoro svi, samo par se nije oglasilo, i drago mi je da je tako, pa taj Zoran Milovanović je promenio iskaz pre godinu dana, otkud da se sad to akteulizuje, ja nemam veze sa tim, mislim da će to doći u red, da Veran Matić počne profesionalno da se ponaša, mi ćemo biti korektni prema njima, niko njemu neće da preti, ne treba dizati prašinu, praviti od njega nekog paćenika i mučenika, niko mu neće pretiti, ali ni on ne treba da odseca glave mnogima, on treba da ostane naš, kao što je bio, a mi da radimo sa njim korektno…

Uto stigosmo do manastira, frulaši se priveli kraju, priđe mu jedna gospođa sa nekim ‘artijama, pokazuje, radila mu portret, to će bude ulje na platnu, biće i na izložbi, samo pet minuta da završi, može. Gospođa Lila, u lila haljini, neće se slika, jednostavno, voli Srbiju, bila inspirisana, mrdo joj, ali završiće portret na ručku. I bi ručak u manastirskom konaku, Velja u čelu trpeze, umetnica ga ‘vata sa desne strane. Gospode pomiluj, Oče blagoslovi, posle čorbe onaj glumac uze opet da besedi, posle ribe opet molitva, javi se i predsednik Jovan, Možda nam neki zameraju, ali, čini mi se, da smo našli pravi put… Dođe vreme rastanka umetnica Lila daje ministru portret na potpis, monah Georgije deli još gramata, opet pri’vata Velju, ovaj se daje u pozdravljanje sa crkvenim licima, sa svojim licima, sa koga do’vati licima…