Život kosovskih Srba se danas razlikuje od jednog mesta do drugog, u zavisnosti od toga koliko je brojna i organizovana zajednica, kakav joj je odnos sa lokalnim Albancima i da li to mesto za njih ima strateški značaj. Ipak, te razlike su najizraženije među Srbima severno i južno od reke Ibar. Dok i jedni i drugi nisu zdušno prihvatili proglašenje nezavisnosti, nisu se, bogami, ni organizovano, institucionalno a ni vaninstitucionalno protiv toga borili, za šta, doduše, nisu imali ni mogućnosti. Istovremeno su ostali državljani Srbije sa (skoro) svim pravima i pogodnostima, ali su postali i vlasnici kosovskih dokumenata neophodnih za život u novim okolnostima, a uz to i korisnici usluga nove lokalne administracije.

To se pre svega odnosi na Srbe koji žive južno od Ibra, u sklopu većinski albanskih sredina, ili u izolovanim mestima koja često nazivamo enklave. Može se reći da učešće Srba na lokalnim izborima 2009. nije baš imalo podršku Beograda, ali su Srbi u južnom delu ispravno odlučili da na tim izborima glasaju dok su oni na severu pametno odlučili da na izbore ne izlaze. Iako tu ne obitava većina kosovskih Srba, oni na severu imaju kompaktnu teritoriju koju proporcionalno u ogromnoj većini nastanjuju i, u zaleđu, imaju direktan izlaz u pravcu Tutina ili Raške. Ovakav položaj daje osećaj pripadnosti državi Srbiji, dok se živi i kreće unutar njega. Čim se krene na put ka prvom mestu u centralnoj Srbiji, nailazi se na policiju i carinu Kosova, a desetak metara dalje na policiju i carinu Srbije. Kada vas na tom putu srpski carinik upita: “Imate li nešto da prijavite?”, trenutno se ruši osećaj da dolazite sa teritorije koja pripada zemlji čiji je službenik upravo taj carinik.

Uz sve nesuglasice zbog različitosti u položaju i mogućnostima, a neko bi rekao i stepenu slobode, kosovski Srbi su s vremenom naučili da poštuju i podržavaju ili bar razumeju odluke jedni drugih. Nije se sever preterano bunio zbog toga što je jug odmah preuzeo lokalnu samoupravu po kosovskom sistemu, niti što je ušao u sve institucije, uključujući sud i policiju, kao i preregistrovao svoja vozila prvo na KS, pa na RKS tablice. Razumela je Severna Mitrovica da Gračanica mora da prihvati institucije, jer bi u suprotnom vlast preuzeli Albanci koji u toj opštini predstavljaju manjinu. Razumeli su i da su morale da se predaju PR tablice i zamene kosovskim, jer je vlast u Prištini rešila da stare proglasi nelegalnim, a Srbin iz Gračanice ne može kolima da preleti do Merdara.

Sa druge strane, Gračanica je razumela kada je Beograd odlučio da trguje potpunom institucionalnom integracijom Severne Mitrovice, u zamenu za Zajednicu srpskih opština ili, ispravnije, Zajednicu opština sa većinski srpskim stanovništvom. Razume i deset godina kasnije da je institucionalni otpor Srba na severu poslednja nada da se izvrši pritisak na Prištinu i međunarodnu zajednicu da Kosovo ispuni svoj deo sporazuma.

Ono što Gračanica ne razume je nedostatak otpora Srba na Severu nasilju kriminalaca koji pale automobile sunarodnicima, što ostavljaju taksistu iz Zubinog Potoka bez posla i hleba samo zato što je iz praktičnih razloga svoj automobil registrovao na RKS tablice. Takve grupice, koje se kriju iza patriotizma, a očigledno imaju i političku podršku, onemogućavaju da Srbi organizuju normalan život na severu prema svom nahođenju i potrebama. Sve više ih i napušta taj deo Kosova, a glavni uzrok odlaska nije odnos Prištine. Srbi iz Gračanice ne razumeju ni skidanje uniformi policajaca i ostavke sudija. Javni red i saobraćaj će neko na severu morati da reguliše i održava, a neko će morati i da izriče presude za slučajeve, samo što ovoga puta to izgleda neće biti Srbi sa severa.

U Gračanici se pamti da, kada su na poziv predsednika Koštunice 2008. čuvari kosovskih zatvora napustili posao, bez posla su definitivno i ostali. Na njihova mesta je Kosovo zaposlilo druge ljude, a Beograd im nije dao alternativu. Čini se da i Srbe severno od Ibra čeka slična sudbina, ukoliko Priština na kraju ne popusti, a dok je Aljbin Kurti na vlasti, svi su izgledi da neće.