Mnogi tvrde da aktuelne događaje na Kosovu i oko Kosova treba posmatrati u celini, da je u pitanju završnica jednog turbulentnog, višedecenijskog procesa, na kraju kojeg će Aleksandar Vučić biti prinuđen da prihvati “istorijski sporazum” Beograda i Prištine koji će priznati “realnost na terenu”, relaksirati odnose u regionu. Smatraju da u svemu ovome ima i nebeske pravde jer je predsednik Srbije jedan od simbola ratnih devedesetih godina. Vučiću ostaje, prema njima, samo da dobro razradi strategiju kako da iz svega ovoga izađe bez veće štete. Odnosno – da pronađe modus kako da eventualni sporazum sa Kosovom ima što manje negativnih posledica po njegov rejting.

Vučiću svojstveni šibicarski manevar, tvrde, jeste najava da će sporazum umesto njega potpisati premijerka Ana Brnabić. Time bi se i razjasnila misterija zašto je najdugovečnija predsednica vlade. Drugo, Vučić već pokušava da “patriotsku kapitulaciju” podeli sa što više aktera pozivajući se na nacionalno jedinstvo i državotvornu odgovornost. Treće – uslediće i kampanja da je ovaj sporazum “biti ili ne biti” za Srbiju: ako se ne potpiše, ponovo ćemo jesti korenje, imaćemo hiperinflaciju, investicije će stati, građani će opet čekati u redu za vize… Četvrto, kada se overi u bilo kom obliku, sporazum će se predstaviti kao velika pobeda Srbije, a nije isključeno da će biti organizovan i pokoji miting podrške. Peto, Vučić će upotrebiti i svoj uticaj da bi koliko-toliko amortizovao desničarske partije i organizacije… Ostaje samo pitanje kako će Rusija u ovoj situaciji reagovati, što je najtraumatičnija stvar za predsednika Srbije.

Drugi, opet, tvrde sve suprotno. U pitanju je još jedno od brojnih Vučićevih političkih pozorišta: ponovo se predstavlja Zapadu – kao onomad kada navodno nije dobio podršku javnosti za sopstveni plan za Kosovo koji niko nikad nije video – kao konstruktivan političar koji je spreman da povuče teške “degolovske” poteze. On je razum u jednoj sveopštoj iracionalnosti koju ako nije stvorio, bar ju je doveo do usijanja. Paralelno sa tim, neće deaktivirati nego upravo aktivirati sveopštu desnicu, pošto je ona u dobroj meri deo Vučićeve struktura moći. U tom smislu, desničari će napadati potencijalni sporazum iz svih oružja, režim će učiniti sve da levo-građansku opozicija prikaže nekonstruktivnom i to uz pomoć saradnika, političara i javnih ličnosti sa ovog političkog spektra. A njih da ima, ima.

Dalje, Rusiju će u intimnim bilateralnim kontaktima sa Zapadom optuživati da će mu se “napiti krvi” ukoliko potpiše sporazum: eto, ja sam hteo, ali ako potpišem, doći će na vlast recimo Milica Zavetnica, koja će napraviti haos u regionu. Zapadu će preostati da odgovori usporavanjem ionako praktično zaustavljenih evropskih integracija, ali da istovremeno ne baci Srbiju baš skroz u naručje Moskve. Sve u svemu, ništa novo pod kapom nebeskom. Samo što mu sada na ruku ide i “isuviše tvrd” pristup kosovskog premijera Aljbina Kurtija, koji može sebe dovesti u situaciju da bude kriv za propast pregovora.

Međutim, vreme ne radi za Srbiju niti za Srbe na Kosovu: svaki put je posle odbijanja planova Zapada, uči istorija, situacija bila gora po Srbiju. Sigurno je i to da bi overeni dogovor bio važan mada svakako ne presudan korak na evropskom putu Srbije i njenoj toliko željenoj modernizaciji, koliko god su u pravu oni koji kažu da je upravo Vučić najveća prepreka tim procesima.

Kako god bilo, građanska opozicija je stavljena u nezgodnu situaciju. Jasno je da je ovo pitanje važno, nadstranačko i državno i da bi nekakav sporazum sa Kosovom valjalo podržati – bilo kako da se dođe do njega. Ukoliko ga budu koristili samo za stranačke poene, odista će se steći utisak njene nekonstruktivnosti i neodgovornosti, a izgubiće i ovu, ne baš jaku podršku sa Zapada. Sa druge strane, pitanje je kako pružiti podršku eventualnom sporazumu a da se to ne protumači kao podrška Aleksandru Vučiću. Problem se usložnjava s obzirom da ove stranke, bezmalo sve, nemaju skoro nikakav pristup “širokopojasnim” medijima gde bi građanima mogle detaljnije da pojasne svoje stavove i poteze.

DA LI JE SPORAZUM IZVESTAN?

Poslanik Demokratske stranke Nebojša Novaković veruje da je potpisivanje sporazuma koji se našao pred Vučićem – “rešena stvar”. Podseća kako je i sam Vučić izjavio da je spreman na njegovu primenu.

“Nade u propast još jednog dogovora na relaciji Beograd-Priština Vučić još jedino polaže u Aljbina Kurtija, koji izražava nezadovoljstvo nametanjem teme Zajednice srpskih opština. Pomoć i sabornost Vučiću je potrebna kako u očiglednom porazu svoje političke (ne)domišljatosti – ne bi učestvovao sam. Kada predsednik ugovora poslove sa Kinezima, gradi puteve više nego Tito, razvija ekonomiju jače nego Bavarska, podiže borbenu gotovost, on tada ne saziva parlament već propagandni štab kako bi se o trošku građana sa nacionalnih frekvencija slavila njegova superiornost”, kaže Novaković.

Biljana Stojković, kopredsednica stranke Zajedno, takođe smatra da će sporazum u nekom obliku biti potpisan. Dodaje međutim da, po svemu sudeći, Vučić nije bio pripremljen za najnoviju diplomatsku ofanzivu za rešavanje kosovskog problema i da je zbog toga “nekoliko dana bio vidno uznemiren i slao kontradiktorne poruke – više nego što to obično radi”.

“Ako sam u pravu, onda je logično pretpostaviti da je propala njegova ‘strategija barikada’ i podizanja neverovatnih tenzija u poslednje vreme, a sve koristeći Kurtijevu rigidnost, populizam i nacionalistički narativ. Sasvim je drugo pitanje na koji će način Vučić iskoristiti novonastalu situaciju u svoju korist u srpskoj javnosti. Svakako da od jednog majstora političkog inženjeringa i manipulatora možemo svašta očekivati. Spadam u one koji misle da će potpisati sporazum, jer je pritisak ogroman, a sasvim je moguće da je i ucenjen dokazima o koruptivnim i kriminalnim radnjama njega lično ili njegovog porodičnog i drugog okruženja. Istovremeno, sigurna sam da će ponovo probati da se Zapadu predstavi kao jedini konstruktivni partner za pregovore i to tako što će desničarske snage organizovati u nekakvu pobunu. To je oduvek radio i ne vidim razlog zbog kog to ne bi pokušao još jednom. Ipak, imamo još jednu nepoznanicu u čitavoj jednačini. Mi ne znamo šta je u igri sa ruske strane i kakve poteze protiv Vučića može povući Putin. Nema razloga da sumnjamo u opskrbljenost ruskih službi mnogobrojnim dokazima o višemilionskim koruptivnim biznisima, a možda i o direktnoj vezi sa kriminalnim podzemljem”, zaključuje Biljana Stojković.

Radomir Lazović iz pokreta “Ne davimo Beograd”, koji uskoro sa partnerima prerasta u stranku na nacionalnom nivou, kaže da je u ovom trenutku još uvek teško odrediti pravac kojim će Srbija krenuti jer to zavisi od procene jednog čoveka, odnosno toga “šta njemu lično više odgovara da sačuva rejting i vlast”.

“Njemu najviše odgovara zamrznuti ili ne tako zamrznut konflikt, u kojem pod izgovorom borbe za Kosovo može da preusmerava nacionalni naboj u pravcima koji odgovaraju njegovom interesu da ostane na vlasti. Postizanje sporazuma moralo bi da znači da neko preuzme odgovornost za ono što se dešavalo prethodnih deset godina sa pregovorima i u životima ljudi na Kosovu, a on na to prosto nije spreman. Činjenica da najavljuje kako, ukoliko i bude potpisan, sporazum neće potpisati on nego neko iz vlade – govori nam koliko se on grčevito bori da zaštiti svoj rejting a ne interese Srbije. Ujedno, to nam govori i o kakvoj političkoj kukavici se radi. U njemu nema nikakve vizije i plana za pomirenje, rešavanje problema, postizanje dogovora, samo ima borbe za očuvanje vlasti”, kaže Lazović.

Predsednik Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović smatra da je Vučić pod velikim pritiskom da prihvati sporazum, a da je njegov poslednji adut u održanju statusa quo Aljbin Kurti, koji je uspeo da učini “nešto što je izgledalo potpuno nemoguće – da u velikoj meri istopi podršku međunarodne zajednice”.

“Sporazum koji je pred nama odnosi se na Kosovo, ali njegove posledice su mnogo šire i dalekosežnije. Reč je o definitivnom opredeljivanju Srbije da postane ili ne postane deo evro-američkog, odnosno Zapadnog konteksta. Srbija ima jedinstvenu šansu da se u poslednjem trenutku prestroji i ubrza svoj evropski put i zbog toga bi olako odbacivanje predloženog sporazuma bila velika greška. Da bi takav iskorak napravio, Vučić mora da pobedi samog sebe, svoje političko biće koje se stoprocentno protivi evropskom vrednosnom kontekstu, kao i osovinu svog biračkog tela, koje čine uglavnom desno orijentisani birači. Ne verujem da Vučić ima kapacitet za tako nešto, niti političku hrabrost koja se zahteva, ali nije isključeno da se na taj korak odluči zato što mu je ponestalo manevarskog prostora”, tvrdi Grbović.

Potpredsednik Stranke slobode i pravde Borko Stefanović nema nikakvu sumnju – ovo što se dešava početak je kraja jednog procesa. Nekakav sporazum će biti potpisan, samo je pitanje kakav, jer ga niko do sada nije video. Smatra da verzije koje su se pojavile u javnosti, pa demantovane, svakako nisu konačne. Stefanović kaže da “ni Srbija, ni Srbi na Kosovu i Metohiji nemaju više vremena”. Srba je protokom vremena sve manje, a ne treba posebno isticati važnost njihove bezbednosti. Tvrdi da sporazum očigledno nije i neće biti dobar i povoljan za Srbiju jer bi se Vučić već “kitio lovorikama i proglašavao pobedu”. Dodaje da je vlastima potrebno da odgovornost za sporazum podeli na što više drugih aktera iako nikoga nisu zvali da učestvuje u ovom “važnom državnom poslu”.

Sa druge strane, Borislav Novaković, poslanik i potpredsednik Narodne stranke, ubeđen je da Vučiću u ovom trenutku “ne pada na pamet” da bilo šta potpiše. I Novaković misli da on “trenutno ne poentira na svojim vrlinama nego na Kurtijevim manama”.

“Uočio je Kurtijevu rigidnost i odsustvo diplomatskog takta i tu okolnost koristi da se pozicionira kao prihvatljiviji i pouzdaniji pregovarač. Dakle, u ove pregovore ulazi sa procenom da se oni neće završiti dogovorom nego još jednim fijaskom, a da pritom za taj debakl, verovatno, neće biti optužen on, kao kooperativniji partner, nego suprotna strana. Pred nama je još jedan čin političkog pozorišta, prepunog patetike, glumatanja, providnog i predvidivog izbegavanja da se preuzme odgovornost. Uostalom, sam je svoju politiku najbolje definisao izrazom ‘vrdanje’. Pred nama je igrokaz koji ima za cilj samo jedno – dodatno kupovanje vremena”, kaže Borislav Novaković.

KAKO DA OPOZICIJA IZBEGNE KLOPKU?

Borko Stefanović kaže da je pred opozicionim strankama velika odgovornost jer je ovo pitanje “par excellence državno, nikako stranačko, a pogotovo ne ideološko”. Dodaje da će se u ovom slučaju videti koliko su opozicione stranke na visini zadatka i koliko su spremne da “partijske interese stave ispod interesa države”.

“Kada bismo se sebično, stranački postavili, i mi bismo kao i mnogi drugi rekli da nas se sve ovo ne tiče, da je Vučić stvar započeo, pa neka se ulupa do kraja. Mi mislimo da je najvažnije da se Srbija ne ulupa. Ona mora da sačuva dve pozicije – da ne prizna nezavisnost Kosova i da ne mora da da pristanak za članstvo Kosova u UN, a sve ostalo je, po našem mišljenju, podložno pregovorima: treba razgovarati i postići što bolji sporazum koji će istovremeno očuvati evropski put Srbije i omogućiti građanima srpske nacionalnosti da ostanu da žive na Kosovu i Metohiji. Nije pametno da se neko raduje i čeka da se Vučić politički sruši na ovoj temi, ne shvatajući da će tako da se uruši i čitava država. To je vrhunac neodgovornosti. Srbija ne sme da se izoluje i napusti evropski put, ona mora da uskladi svoju politiku sa EU i uvede sankcije režimu u Kremlju. Da je to urađeno onda kada je SSP tražio, sada bi naša pregovaračka pozicija i oko Kosova i Metohije bila mnogo bolja, ali i dalje nije kasno da se to uradi. Pritom, naravno, o politici SNS-a i Vučićevoj ličnoj odgovornosti za ovih deset užasnih godina imamo samo najgore reči, i sa vlašću se ni u čemu ne slažemo jer imamo potpuno različite politike”, kaže Stefanović.

Stefanović ističe da će svakako biti glasova, “kao što ih već ima”, da su opozicione stranke koje podrže sporazum u nekakvom paktu sa Vučićem, ali da to “nema nikakve veze sa realnošću”.

“Mi stojimo na istim pozicijama već godinama. Mi smo jedina stranka koja je usvojila deklaraciju o pomirenju srpskog i albanskog naroda u kojoj smo izneli i predlog o pregovaračkom procesu i o čemu konkretno treba da se pregovara. Takođe smo predložili formiranje mešovite skupštinske komisije koja bi se dogovorila o pregovaračkom okviru. Nastavićemo da dajemo dobre predloge jer je to politika. Tako vam je i u životu: ako neko sa druge strane dođe na vaše pozicije naknadno, ne znači da onda vi treba da budete protiv sebe i sopstvene lične karte samo zato što je neko – teško tumarajući i rušeći sopstvenu zemlju – došao do neke mudrosti. Ne želimo nikome ništa da dokazujemo, mi ćemo se i dalje boriti za sopstvenu politiku. Ne mislimo da tim pomažemo Vučiću na bilo koji način. Mi smo ti koji sanjamo Srbiju posle Vučića i Srbiju bez Vučića u političkom pogledu. I sve ćemo učiniti da se takva Srbija što pre desi. Ali, ovo je državno pitanje i tiče se mnogih generacija”, kaže Stefanović.

Biljana Stojković se slaže da najnoviji kosovski rasplet događaja proevropsku opoziciju stavlja u nezavidan položaj. Proevropski političari su u situaciji da moraju da se zalažu za sporazum, i to ne zato što je to predlog EU i SAD već zbog toga što se temelji na vrednostima kojima teži. Sa druge strane, moraju neprestano da se pravdaju da zalaganje za sporazum nije podrška Vučiću, “jer to zaista i nije”.

“A vrednosti za koje se zalažemo jesu normalizacija političkih i ekonomskih odnosa između Srbije i Kosova, zaštita građana srpske nacionalnosti od agresije kosovske administracije i pojedinaca iz većinskog naroda, traženje najboljih rešenja za status kulturne baštine… Zamrznuti konflikt se pokazao neodrživim za sve ljude srpske nacionalnosti, izuzev za kriminalne strukture Srpske liste. Pre deset godina na Kosovu je živelo 120.000 građana koji su se izjašnjavali kao Srbi, sada ih je preostalo 80.000, a veliko je pitanje koliko njih uistinu živi tamo. Svaki treći građanin ne vidi sebe na Kosovu u narednih pet godina. To je rezultat zamrznutog konflikta – put ka nestanku srpske manjine na tom prostoru. Sa druge strane, moramo stalno ponavljati da zalaganje za sporazum nije podrška Vučiću jer to zaista i nije. Ne sme se izjednačavati trenutna politika ucenjenog čoveka sa dugoročnim i trajnim političkim stavom proevropskih stranaka. Njegova strategija je produbljivanje sukoba i nacionalistički populizam, čak i u situaciji kada je sateran u ćošak, dok se proevropska opozicija zalaže za rešavanje etničkih problema, zaštitu manjina i osiguravanje dostojanstvenog života na Kosovu. Vučić je deo problema, a ne rešenja kosovskog pitanja”, ističe ona.

U PSG-u smatraju da je jedina klopka za proevropsku opoziciju – ukoliko svoju politiku i svoje odluke nastavi da definiše u odnosu na to šta će “reći, pomisliti i uraditi Vučić”, te da jedini imperativ bude da se “uvek i po svaku cenu naš stav i odluka dramatično razlikuje od njegovih”.

“To je politički kratkovido i fatalno. Dokle god je Vučić mera svega, dokle god se politika definiše u odnosu na njega i dokle god on bude taj koji nameće temu, do tada će biti nedodirljiv. Politika PSG-a je jasna i nije se menjala ni za milimetar. Mi verujemo u suživot sa Albancima, verujemo u evropsku budućnost Srbije, verujemo u dogovore kao način rešavanja problema i mi od te politike nećemo odustati. U suprotnom bih prestao da se bavim politikom jer ne vidim šta bi onda bila poenta mog političkog postojanja. Kad je reč o podeli odgovornosti, to je slab argument. Predloženi sporazum je sinteza svih poraza proisteklih iz katastrofalne politike devedesetih čiji je Vučić bio protagonista, kao i sporazuma koje su u poslednjih deset godina potpisivali on i Dačić. Zna se čija je odgovornost, bez obzira na to ko je glasao ili čiji će potpis stajati”, kaže Grbović.

Lazović ističe da je Vučić još jednom uspeo da izokrene stvari “potpuno naglavačke”. Umesto da je ključno pitanje u javnosti šta je suština francusko-nemačkog predloga, nametnulo se pitanje ko podržava Vučića, a ko je protiv njega.

“Ovu manipulaciju omogućili su mu strani predstavnici učinivši dokument tajnim, na šta smo ih upozoravali. Dakle, mi smo sada u situaciji da Vučić sakriva od nas šta je na stolu, ali traži blanko podršku za sebe, pa šta bude. A biće ono što njemu lično pravi manju štetu, a ne ono što je dobro za Srbiju. U takvoj igri opozicija ne treba da učestvuje i dok ne vidimo i analiziramo francusko-nemački predlog u izvornom obliku, ne možemo ni da razgovaramo o podršci. Verujem da se taj predlog neće naći pred poslanicima ni na sednici skupštine o Kosovu, već da nas očekuje ponovo glumatanje i prenemaganje, njegova interpretacija stvarnosti i novi napadi na opoziciju”, kaže Lazović.

Nebojša Novaković podseća da je Vučić u više navrata isticao kako je francusko-nemački sporazum u isto vreme i novi pregovarački okvir sa EU, te da je razumljiv njegov pokušaj da u pregovore uvuče proevropske stranke “na čijem uništavanju radi poslednjih 11 godina, kako bi u javnosti stvorio pritisak da i te stranke moraju da ga podrže”.

“Ono što ovde treba znati jeste da je sporazum zaista novi pregovarački okvir, ali okvir za Vučića kao čoveka kome se ne veruje i koji nema poštovanje ni u Briselu ni u Berlinu. To što će da potpiše nešto na šta nije imao nimalo uticaja svedoči o njegovoj minornosti u ozbiljnijim političkim krugovima. Kada bi evropske nevolje Srbije poticale od ovog sporazuma, lako bi bile rešene. Evropske nevolje Srbije potiču od Vučića, zato ćemo kao proevropska opozicija, kao i do sada, jasno da govorimo o uklanjanju glavne prepreke sa evropskog puta”, kaže on.

Borislav Novaković kaže da opozicija ne sme da dozvoli da bude isprovocirana “puštanjem praznih balona”, s obzirom da se još uvek ne zna o kakvom dokumentu je reč, odnosno ne zna se sadržina mogućeg sporazuma.

“Vučić se ućutao i čeka da mi pred skupštinsku raspravu ofiramo svoju poziciju i tako mu olakšamo posao u četvrtak, kada izlazi pred poslanike. Naprotiv, prvo vlast mora učiniti javnim taj dokument, koji će biti predmet razgovora. Potom je posao Vučića da detaljno upozna poslanike sa dosadašnjim tokom razgovora i njegovom pozicijom u pregovorima. Tek tada stvaraju se minimalne pretpostavke za javnu debatu, u kojoj treba da uzmu učešće sve relevantne institucije našeg društva. Inače, ulazimo u stupicu jer Vučić može negirati tačnost svake naše tvrdnje”, kaže Novaković.

IMA LI OPOZICIJA PREDLOG

Obično se građanska opozicija optužuje da zapravo nema nikakav predlog za Kosovo, pa i da je po ovom pitanju čak i rigidnija od vlasti. Koliko su te optužbe osnovane?

Borko Stefanović je podsetio da je njegova stranka još pre bezmalo četiri godine predstavila Deklaraciju o pomirenju albanskog i srpskog naroda, u kojoj su izneti predlozi za rešavanje životnih pitanja svih građana koji žive na Kosovu i Metohiji, a Biljana Stojković ističe da stranka Zajedno “već duže vreme” predlaže “novu formu dijaloga” o Kosovu, koja je “efikasnija i brža”. Ova organizacija smatra da se svi problemi na Zapadnom Balkanu moraju rešavati istovremeno.

“Sasvim nam je jasno da svako goruće pitanje na ovom prostoru jeste etničko. Možete se fokusirati na odnose između Srbije i Kosova, ali će vas zateći problemi između BIH i Srbije, BIH i Hrvatske, Srbije i Hrvatske, Crne Gore i Srbije, Makedonije i Kosova… zamislite sve kombinacije. Ako se ova pitanja rešavaju jedno po jedno, nema nade da će Zapadni Balkan biti ikada spreman za ulazak u EU. Predlažemo veliku Regionalnu inicijativu na kojoj će se svi problemi rešavati u paketu, uz koordinaciju i učešće svih relevantnih međunarodnih faktora. Zajednički dogovori bi obuhvatili ceo region i smanjili pojedinačne tenzije u ovom balkanskom buretu baruta. Formiranje heterogenog, ali jedinstvenog političkog regiona po pitanjima ekonomije i trgovine, ljudskih prava, bezbednosti, turizma, itd, otvorilo bi vrata za prijem celog Zapadnog Balkana u EU. Sve to neće biti moguće ukoliko pregovarači ostanu isti i ukoliko pregovore vodi samo jedan čovek – u našem slučaju, Vučić. Umesto toga, stručni timovi za različita pitanja moraju se uključiti u takav dijalog. Kada smanjite tenzije i zemlje povežete interesno, ekonomski i politički, pitanja granica postaju mnogo manje važna. Razlika između predloga stranke Zajedno i ostalih inicijativa, kao što su Otvoreni Balkan ili Berlinski proces, jeste ta što bi Regionalna inicijativa obuhvatila sva sporna pitanja, a ne samo trgovinska”, kaže Biljana Stojković.

Radomir Lazović kaže – da se njegova organizacija pitala, pregovori sa Kosovom bi se fokusirali na životne probleme ljudi. Oni bi insistirali da se pregovori oko tehničkih pitanja “što više relaksiraju” jer njihovo rešavanje “može mnogo pomoći” svima koji žive na Kosovu.

“Nije svako tehničko pitanje put u priznavanje nezavisnosti ili otpriznavanje i ne moramo oko svega biti na ivici rata. Ne može se čekati završetak pregovora i sveobuhvatni sporazum da bi građani tek onda, nekad u budućnosti, vodili iole normalan život. Ljudi žele da mogu slobodno da se kreću, da rade, da trguju, da se obrazuju, da se efikasno leče… Sa druge strane, svako trajno i dugoročno rešenje opet mora poći od želja i interesa običnih ljudi. Niti može Kosovo bez Albanaca, niti može bez Srba. Ono što bi u pregovorima morao biti minimum jeste suštinska autonomija na severu Kosova kroz ZSO, da se pronađe mehanizam da se ljudi osećaju bezbedno. Osim toga, potrebno je obezbediti maksimalnu zaštitu kulturne, istorijske i umetničke baštine srpskog naroda na Kosovu, a to nikome ne bi trebalo da bude problem. Ono što bi moglo da pomogne u smislu zajedničke vizije jeste prijem u EU, koji bi bio neka vrsta garancije ostvarenih standarda kosovskog društva”, kaže Lazović.

Grbović kaže da bi pozicija Srbije bila značajno bolja da smo u ovom procesu “nastupili kao saveznici, a ne protivnici SAD i EU”. Usklađivanjem sa Evropom došli bismo, kaže, u situaciju da umesto negativnog definisanja “crvenih linija” formulišemo realne zahteve čije bi ispunjenje zaista pomoglo Srbima na Kosovu.

“Dalje odbijanje da postanemo deo ujedinjene Evrope po pitanju odnosa prema ruskoj agresiji na Ukrajinu samo će dalje razarati naše pozicije i ostaćemo pasivni akteri kojima se sporazum isporučuje. Realni zahtevi Srbije trebalo bi da budu, u prvom redu, personalna autonomija za sve Srbe na Kosovu, ne samo za one koji žive severno od Ibra, zaštita crkava i manastira kroz obezbeđivanje statusa eksteritorijalnosti, kao i čvrste garancije za bezbednost ljudi i imovine”, kaže on.

I Nebojša Novaković smatra da je veoma važno Srbiju učiniti “ponovo kredibilnom na međunarodnom planu”.

“Čini se da u ovom momentu ni najbolji geopolitički uslovi ili pak inovativna rešenja ne bi mogli biti tema jer strane u razgovorima na pokazuju zrelost. Priznanje nije tema, ali da otpočne saradnja, to je obema stranama u interesu. Uz mnogo varijabli, jasno se izdvaja jedna konstanta, koja je u isto vreme i vodilja ka postizanju rešenja, a to je perspektiva evropskog političkog podneblja kao jedinog mogućeg kapaciteta u kome iznova možemo graditi dobre odnose, prethodno narušene ratovima i stradanjem”, kaže on.

Borislav Novaković smatra da je još uvek daleko bilo kakvo rešenje kosovskog pitanja. Po njegovom mišljenju, potrebno je što pre razgovore vratiti u racionalan diplomatski okvir.

“Potrebno je mnogo diplomatskog strpljenja i veštine ne da bismo rešili problem, nego da bismo stvorili okolnosti i pretpostavke koje čine mogućim produktivan razgovor o potencijalnim rešenjima”, kaže on.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.