Proslava Vaskrsa postala je, ovih dana, u nemalom broju zemalja goruće političko i društveno pitanje, isprepletalo se tu, kao ključno, pitanje javnog zdravlja i suštine verskog identiteta, zatim preispitivanje lične odgovornosti i opšteg dobra, kao i odnosa Crkve i države. U Srbiji je sve pomalo podsećalo na onu tužnu rečenicu Bahrudina Kaletovića: "Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo." Jednostavno, deluje da je, sa svih strana, bilo dosta toga "kao".

Iz Crkve se čuje više glasova, traju i ozbiljne teološke rasprave (njima se ovaj tekst neće baviti, ali za one koje to zanima, mogu da nađu veoma kvalitetne teološke tekstove naših i stranih teologa na temu pričešća u doba pandemija na portalu www.teologija.net); krizni štab, među kojima ima i lekara koji su vernici, bio je od početka jasan – pristajanje na molbu Sinoda (13.4) da se vernicima omogući prisustvo na liturgijama za Vaskrs povećalo bi rizik za prenos virusa i pretnja je za zdravlje populacije; predsednik Srbije je apelovao, govorio da će da moli i kleči pred patrijarhom da vrata crkava budu zatvorena, dodavši da neće hapsiti sveštenike i vernike; patrijarh je pozivao više puta na poštovanje propisanih mera bezbednosti, dodavši da ko može da dođe na liturgiju, biće rado viđen gost u crkvi.

Reč "diskriminacija" čula se mnogo puta – diskriminisanim se osećao deo vernika i sveštenstva SPC jer policijski čas nije prekinut u nedelju ujutru, diskriminisanim su se osećali i oni koji nisu vernici jer je bilo očigledno da se to jutro gledalo kroz prste svima koji su išli na službu, na okupljanje većeg broja ljudi i njihovo pričešćivanje.

Ne znamo kako se osećaju vernici ostalih tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Srbiji. Vaskrs po gregorijanskom kalendaru je bio nedelju dana ranije, misa koju je predvodio nadbiskup Stanislav Hočevar se na javnom servisu prenosila uživo, ali vernici nisu prisustvovali. Islamske i jevrejska zajednica takođe su, još ranije, prekinuli zajedničke molitve i službe.

Kako je zaista izgledala proslava Vaskrsa u nedelju 19. aprila? Koje sve poruke dolaze iz SPC i kakva dela ih prate? Šta je sve bilo sporno prethodnih dana, a opet, zašto je situacija osetljivija i kompleksnija nego što izgleda?

KO JE NAPADNUT I ŠTA SE BRANI

Kao što je poznato, u Srbiji je 15. marta uvedeno vanredno stanje, a na taj dan sastali su se predsednik Vučić i patrijarh SPC. Patrijarh je pozvao sve vernike se ponašaju odgovorno, da slušaju ono što predlažu stručni ljudi, napomenuvši da će Crkva "sprovesti disciplinu u ponašanju vernika". Dan kasnije, Sinod SPC je izdao saopštenje u kojem apeluje na vernike da ne izlažu opasnosti ni sebe ni druge, kao i da ne prenebregavaju uputstva struke i države. Istovremeno, "poštujući značaj i dostignuća medicine, koje smatra velikim Božjim darom i velikim ljudskim podvigom, ona (Crkva) svojim vernicima nudi i jedinstveni lek besmrtnosti, sveto Pričešće".

Ukratko, Crkva je, većim delom, pokušavala da se prilagodi propisanim merama (da vernici budu na otvorenom, udaljeni jedan od drugog, da se prostorije i ikone dezinfikuju…), ali i da ih uskladi sa svojim bogoslužbenim ritmom.

U međuvremenu je objavljen snimak iz jedne od crkava u Eparhiji bačkoj, gde ljudi stoje u redu jedan iza drugog, čekajući da se pričeste, što je izazvalo buru u delu javnosti koji je neodržavanje preporučene udaljenosti, kao i uobičajeno način pričešćivanja, procenio u ovim okolnostima kao zdravstveno krajnje nebezbedno i preteće ponašanje. Potparol SPC, episkop Irinej bački medije iz kojih je kritika došla nazvao je sorosovskim, klevetničkim i nemoralnim, usput dodavši da teolozi koji smatraju da pričešće može biti rizik po zdravlje imaju "jeretičke i necrkvene stavove", te ih treba izbaciti iz crkvene zajednice.

Nažalost, ovakva vrsta komunikacije je nastavljena na mnogim stranama, pa i na sam dan Vaskrsa. Naravno, bilo je i drugačijih reči.

Osim patrijarha, koji je zauzeo pomirljiv stav, deo SPC je sve što se događalo doživeo kao napad na samu Crkvu, jer se vređa i odriče joj se pravo na ono što je njeno suština i ono najviše što može da ponudi vernicima, dodajući da su redovi u prodavnicama i apotekama mnogo nebezbedniji pa se ne zabranjuju. Neki su videli sve kao napad na srpstvo. Neki su opet jasno pozivali na solidarnost, na trpljenje zarad bližnjeg i na trezvenost.

Vladika Grigorije je govorio: "Ne kušaj Gospoda Boga svoga. Ne kušaj svoju veru. Ne kušaj njegovu veru u tebe", poručujući i da su hrišćani nebrojeno puta bili uskraćivani da se sabiraju u hramovima, ali da to nije uticalo na snagu njihove molitve i vere; patrijarh je pozvao vernike da se mole Bogu u svom domu. Mitropolit Porfirije je izjavio da, iako sa velikim duhovnim bolom služi liturgiju bez prisustva naroda, mirno bi mogao da "aplaudira Plenkoviću i Janši i njihovim vladama i svakome ko odgovorno nastoji i uspeva da, u skladu s medicinskim preporukama, zaštiti narod"; mitropolit Amfilohije je pozvao vernike da se uzdrže od proslave Vaskrsa u hramovima, nakon što su predstavnici Mitropolije razgovarali sa lekarskim timom koji ih je uverio da su motivi za donošenje takvih mera isključivo medicinsko-zdravstvene prirode.

SPC je bila aktivna u humanitarnim aktivnostima ovih nedelja, u čemu se posebno ističe VDS Čovekoljublje. Eparhija zahumsko-hercegovačka je poklonila infektivnoj bolnici u Trebinju 50.000 KM za kupovinu medicinske opreme, Mitropolija crnogorsko-primorska ponudila svoje prostorije, Mitropolija zagrebačko-ljubljanska je pozvala vernike koji ne mogu da se snabdeju hranom da im se jave, što je učinilo i nekoliko drugih eparhija koje su donirale novac za kupovinu medicinske opreme ili pomagale ugrožene pojedince.

Konačno, teška vremena tek dolaze. Ogromne su društvene nejednakosti i teret svega će tek pasti na najugroženije. Bilo bi važno i da se crkveni vrh glasno pobuni i u njihovu odbranu i zaštitu podigne glas za, recimo, radnike koji rade nedeljom (videli smo da se može i bez te radne nedelje) ili gomile onih koji rade na crno ili onih koji su izgubili posao jer su bolesni.

DRUGI UGAO

Kao što je već poznato, Vaskrs je proslavljen za vreme policijskog časa, vrata crkava u Srbiji su bili otvorena, u nekim crkvama i manastirima, osim onih koji su služili liturgiju, drugih prisutnih nije bilo. Ispred nekih je, opet, bilo manje ili više ljudi. Tu su stajali i policajci, a njihov zadatak se sastojao u tome da građane koji prisustvuju liturgiji upozoravaju da drže propisano rastojanje.

Velika većina vernika je ostala u svojim kućama.

Sudeći po saopštenjima MUP-a koja se svakodnevno objavljuju na njihovoj stranici, u nedelju 19. aprila niko nije prekršio zabranu okupljanja.

Neki od vodećih vladika SPC su i za Vaskrs govorili kako Crkva nikada ovako nije bila napadnuta, ni onda kada su sveštenici ubijani i proganjani, jer se danas dovodi u pitanje Sveta tajna. Ma koliko neko može da se oseti pogođenim ako mu se vređa ono što smatra da je srž njegove vere, strašno je oceniti te kritike, ma koliko da su grube ili ih vernici smatraju neprimerenim ili čak netačnim, kao strašnije od mučeničke smrti i pravog stradanja sveštenika. Na kraju, dobar deo kritike je danas podstaknut brigom za javno zdravlje, za sebe i svoje najmilije.

Mere koje se sprovode nisu lišene političkog, naprotiv. Vidimo da je različit stepen zabrana u državama Evrope i regiona. Ali odnos crkvenog vrha odnosno Sinoda SPC sa vlastima je više nego skladan, što su i jedni i drugi mnogo puta ponovili, a i zapečatili sad već čuvenim ordenom. Drugim rečima, teško da vlast nije htela da izađe Crkvi u susret jer su u nekom sukobu, naprotiv, već je to bila zdravstvena procena sa kojom, čak i ako se predstavnici Crkve ne slažu, teško da je ne razumeju.

Specifičnost ovog virusa je u tome što je u središtu "drugi", odnosno da je većina veća opasnost za druge nego što je to za sebe.

Stvari bi mogle da se posmatraju i iz ovog ugla: ako neko ko nije verujući ili nije čvrsto uveren da se pričešćem ne može preneti nikakva bolest (sa čim bi se nauka složila), gleda obred u kojem postoji mogućnost kapljičnog prenošenja virusa, odnosno gleda ljude koji stoje jedan veoma blizu drugog bez maske, u danima kada je strah velik i dobrim delom opravdan, kada stariji ljudi već nedeljama ne smeju da izađu iz kuće, onda bi bilo dobro da se pokuša iznaći neki osnovni zajednički jezik (spo)razumevanja. Kakvo bi to trpljenje bilo za jednog velikodostojnika i vernika da zbog drugog, da ga ne sablazni, čak i ako veruje da se sigurno neće zaraziti, čak i ako veruje da će njemu samom biti bolje posle pričešća, da će se on spasiti, da malo sačeka sa onim što mu je najvažnije, zbog Bližnjeg. A pričešće svakako ostaje u središtu hrišćanske vere.

Vladika zahumsko-hercegovački Dimitrije izjavio je: "Nije napadnuto hrišćanstvo, nego zdravlje i životi miliona ljudi svih vjera i nacija sa kojima mi pravoslavni hrišćani dijelimo ovaj Božiji svijet (…) Ako bismo mogli zamisliti situaciju u kojoj se mjere o zabrani javnih okupljanja ne bi odnosile na vjernike, i tada bi zbog jevanđelske vjere koja nas uči da je bližnji naš život, one trebalo da budu poštovane i primjenjivane od strane hrišćana. (…) Ne smijemo dozvoliti da ugrožavamo živote svojih bližnjih, jer su oni za svakog pravog hrišćanina najveća svetinja."