Posle nekog vremena, koje potrajalo, država Srbija, konkretno Odbor za obeležavanje oslobodilačkih ratova, opet se prihvatila organizacije i pokroviteljstva obeležavanja Dana ustanka u Drugom svetskom ratu, koji, za one što zaboravili, bio 7. jula ’41. u Beloj Crkvi, opština Krupanj. Ali, kao da se država vratila u Belu Crkvu pod pritiskom istorijskih činjenica, i drugih viših razloga, tako da to na licu mesta izgleda previše ’nako. Državni funkcioneri stignu i odrade, razni "komunisti" pokažu šta imaju, i razlaz do sledeće prilike. A kako bi to bilo da je u Belu Crkvu priš’o prima ministar Dačić, koji tog dana im’o previše posla i obaveza: kamen temeljac za policijski objekat u Odvraćenici na Goliji, razgovor sa državni vrh u vili Bokeljka, poseta slavi gospodina Palme u Končarevu gde se u dujetu otpev’o sa umjetnik Haris. A kako bi tek bilo da je u Belu Crkvu prijehal Vrhovni komandant, koga opravd’o Vimbldon, u uniformu ili bez, sa Šešelj čin ili jok sa Šešelj čin, treba li reći šta bi to bilo i značilo za prevazilaženje srpskih podela i jedinstven put u budućnost. To bi, bez da se bude mnogo pametan, bila kruna jedinstva i napretka.

ČUKIĆ U ŽUTO: Ali, i eh! Ivandan, 7. jul, ove godine pao kad treba, u nedelju. Na licu mesta istorijska lipa na mestu, pod njom spomen biste Žikici Jovanoviću Špancu, partizanima dr Miši Pantiću i Čedi Milosavljeviću. Već pristigli oni što nose crvene KP zastave, SPS funkcioneri, sve sa crne "oktavije", iz okolnih opština. Na Muzej ustanka, koji se otvara samo o proslavi, naslonjeni venci, SUBNOR Krupanj, KP Šabac, Opštinski komitet komunista Bogatić… Pod lipom redovi drvenih klupa, ispred njih crvene plastične stolice, sve to gleda u tu proslave scenografiju, razapeto platno Ovde je Srbija rekla sloboda, pa platno Srbija nezaborava, napred tačno sedam crvenih i velikih stiropor petokraka, iza toga, vezan za boriće, transparent Partizan sam tim se dičim… Preko puta sve to crkva, gde održan parastos policijskim narednicima Milenku Brakoviću i Bogdanu Lončaru, koje Žikica Španac 7. jula ’41. usmrtio na narodnom zboru. Ispred crkve spomen-ploče narednicima, tekst, Da se više nikad ne dogodi da Srbin ubije Srbina. U porti i žuto pa naduvano skakalište za decu, otvorena šatra sa petokraka zastavama, štand sa knjige i liciderska srca… Vratimo se na lice mesta, maloprivrednici nude Tito značku za 100 dinara, priđemo Muzeju ustanka, uđemo, Žikica Španac u razne veličine i materijali, ima i puška samo što nije kremenjača, bomba kragujevka, nemački šlem, šmajser, Augustičićeva bista Tita. Ima i velika knjiga utisaka, poslednji se potpis’o M. Vidaković, ispred "omladine SPS-a iz Loznice". Kad obavili pisanje, omladinci izađoše napolje se slikaju, da za dokumentaciju imaju u boji gde bili.

Ozvučenje je radilo, repertoar koračnice, ču se, Krv poteče po poljani, probiše se partizani, pristupi crna BG "oktavija", jok ministar Žarko da izađe, u vratima muzeja brka sa titovkom, mobilnim javlja da na položaju. Brka sa titovkom, i još ti detalja, deli "Komunist", informativni bilten komunista Srbije. Pokazuje i svoj autorski sa sliku tekst, Vlastimir Vlajko Jevtić iz Lajkovca. Šta kaže autor Vlajko: Mladi nemaju nikakvu perspektivu, ni se žene ni udaju, od generacije iz obdaništa mora se stvarati savremeni građanin društva sa visokim moralom, sa drugim programom vaspitanja…

Pristiže grupa sa KP zastave, svi u crvene majice sa Tito na leđima, eto i druga Čukić Dušana, kamufliran u žutu majicu, koji ima zaduženja u Udruženju boraca i Glavnom odboru SPS-a. Kamuflirani borac Čukić odma’ pristupi u prvi red, i dade se u redigovanje govora. Pažnju svih privuče grupa Slovenaca sa svoja komunisti obeležja, sa sva odlikovanja prisutan i narodni heroj Osvald Močnik, iz Tolmina, borac Treće krajiške brigade. Kad, eto ti "audija" crnog, izađe gospodin Obradović Žarko, ministar prosvete i nauke i tehnološkog razvoja. Visok, visok, i načisto multidisciplinaran, u crno i pasent odelo, a kravata, a kravata crvenija od krvi, pa još sa širok čvor.

Ministar se drug pozdravom pozdravi sa SPS kadar iz onije crne "oktavije", kad mu priđe od Loznice dopisnica RTS-a, koja ’oće pita pitanje, ministar, megaprofesor sa doktor titulom, koji zna sabere dva i dva, upita, a koje je to pitanje, kad ču rekonstrukcija, odgovori da može o ustanku, ostalo posle 16 sati. Dočeka ga i novinar koji za istinu i odgovornost, novinar je vergl’o, mala matura, odgovornost, ostavka, ministar je im’o samo čet’ri reči koje je ponavlj’o po dva puta: Sve posle 16 sati. Iznova se ohrabri i dopisnica RTS, ali je ministar znao kol’ko sati, ona jošte jednom upita, ’Oćete li ostati u Vladi, on ponovi dva puta, Sve posle 16 sati.

PESNIČKI REČENO: Javi se starije žensko sa mali šešir od onu scenografiju: Uvaženi gospodine ministre, predstavnici VS, predsedniče opštine Krupanj… 7. jula ’41, Srbija je odlučno rekla ne, Žikica Jovanović Španac ispalio je revolverske hice na domaće sluge koje su bile u službi okupatora… Organizator ove državne ceremonije je vladin Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova… Bi polaganje venaca, prvi se položi ministar Žarko, bi minut ćutanja, bi preko zvučnici Idu čete partizana, sve sede gde treba. Između ministra Žarka i borca Čukića je bilo tačno tri stolice, protokol je bio na punoj visini, a za to izvršenje zadužena vladina službenica sa svilen u boje zastave ešarpu, i jošte mnogo zapažene crne plus lakovane cipelice koje su imale mnogo dobre i crne i ko naduvane leptir jastučiće o’zgo po cipelice.

Govornici pristupi SPS predsednik opštine Krupanj Rade Grujić, Gospodine ministre, predstavnici vojske, predstavnici udruženja boraca… Čast i zadovoljstvo mi je da vas pozdravim. Stupi i potpredsednik SUBNOR-a general-potpukovnik Živorad Smiljković: Danas, 7. jula, navršava se 72 godine kako se narod u Srbiji digao protiv okupatora… General iznese nadugačko SUBNOR stavove, da se danas komunjarama nazivaju oni koji su sa osmehom na usnama umirali za slobodu, da retrogrdne snage u zemlji nipodaštavaju i obezvređuju rezultate Narodnooslobodilačkog rata, da je SUBNOR na marginama društva, da neprijatelj ne miruje, sve degradirano, srpski narod satanizovan i okupiran, vajni rukovodioci, pod izgovorom da ’oće u Evropu, grle najveće neprijatelje…

Starija gospođa sa mali šešir najavi gospodina ministra u vladi Srbije, dr Žarka Obradovića. Ministar turi naočare, otvori fasciklu, Poštovani učesnici NOB-a, poštovani predstavnici VS, poštovani zvaničnici opštine Krupanj, poštovani građani, drugarice i drugovi, na ovom slavnom i časnom mestu, gde se pre 72. godine, usred porobljene Evrope, uspravila i oglasila ustanička slobodarska Srbija… Ovde se Srbija po ko zna koji put, pesnički rečeno, predstavila kao buna među narodima, i pesma među narodima… Ministar završi da će Srbija ostati pesma među narodima, borac Čukić klimnu, ministar se vrati na mesto, rastosilja se prtljaga, fasciklu prihvati protokol službenica, govor drugi saradnici.

Krenu recitacija Najdraža zemljo na ovome svetu, reporter zađe pod lipu, kamere na borcu iz Slovenije koji priča svoju epopeju, posle Hvara stigli na Zlatibor, sa Rusima se 12. oktobra sreli kod Mladenovca, zajedno krenuli za Beograd… Novinar se vrati u recitaciju, nastupi i mali folklor, za službenicu u boje zastave ešarpu, i ti naduvani crni leptir jastučići na cipele, se namesti pitanje, gde premijer Dačić, službenica odgovori da premijer posl’o Žarka. Novinar ne bio miran, a gde Vrhovni komandant, zar nije bila prilika da gospodin Nikolić, sa uniformu, bez uniformu, stane pod historijsku lipu, stavi tačku na pomirenje. Službenica ko da sve preču, ona iz Vlade, nije iz Predsedništva.

Kulturno-umetničkom programu bi kraj, diže se ministar Žarko, borac Čukić i ostali borci, bi i oni koji se u’vatiše u kolo, pa bi Joj širi veće, bolje se okreće. Prođe podne, pod šatre do puta udarila jara, niz put vazda tezgi, liciderska i druga srca, odvrnula se i muzika, Curo gara, farbaj se u plavo/ dugo nisam, sa plavušom spavo… Pred jedan od ti objekti sa pečenje i drugo osveženje Onaj brka sa titovkom i zastavom udario u uzastopno slikanje sa borac Vesnom iz Kraljeva. Pa kaže sa titovkom brka: Ja sam Vlajko, komunista, predsednik Jugoslovena iz Lajkovca, učinili ste mi veliko zadovoljstvo. Borac žensko ne romori, samo gleda čilo i veselo.